ОБРАЧУН ОКО САВЕТА ЕВРОПЕ

Немачка је директно предочила Београду шта се од њега очекује, док се у исто време Приштина протежира да незаконито и на „мала врата“ уђе у неке институције, ломећи тиме и Србију да попусти и коначно призна Косово

Док Вучић тврди да Србија остаје снажно на европском путу, из те Европе стижу све отвореније поруке – може, али преговори с Приштином се морају завршити обостраним признањем. Ова амбиваленција – што нам више „заврћу уши“, ми све упорније хрлимо у њихов загрљај – важи само за нашу страну. Запад никада није одустајао од зацртаног циља, само је сада, нарочито због дешавања у Украјини, много директнији, да би своје позиције на Балкану, опет у односу на Русију, додатно ојачао и „зацементирао“.

Како би показали да им је Балкан поново важан, шетали су се њиме многи западни емисари, уз уљудан говор и понашање, али су после њиховог поздрава само нашој страни „трнули прсти“. „Штафетну палицу“ од Американаца преузели су Немци: немачки канцелар Олаф Шолц организовао је у Берлину, како би дао подстицај дијалогу о нормализацији односа између Србије и „Косова“, састанак председника Србије Александра Вучића и премијера привремених власти у Приштини Аљбина Куртија.

[restrict]

И Шолц је био уљудан и тактичан према Вучићу, нарочито на заједничкој конференцији за новинаре. Иако је, у погледу санкција према Русији, нагласио да „ЕУ, као и кандидати за чланство, морају да делују заједнички“, није прекорио нашу земљу јер то није још учинила, истичући да је Србија, као и Европа уосталом, осудила агресију. Оно што су сви досадашњи немачки канцелари избегавали да директно саопште Београду и српским лидерима, иако се за то знало, Шолц је отворено рекао – да нема краја дијалога и решавања замрзнутог конфликта без обостраног признања двеју држава. „То ће функционисати само кроз конкретне споразуме које постигну две земље. Ту има много детаља, али наравно да у то спада оно што је Немачка већ одавно учинила, а то је признање Косова“, рекао је немачки канцелар после разговора с Куртијем. У разговору с Вучићем то није рекао директно већ је говорио о „свеобухватном споразуму“, чије ће постизање захтевати „много храбрости и одлучности“.

ПУТ КА ЧЛАНСТВУ А да би се „жаба лакше прогутала“, ту је неколико претходних, припремних поступака на том путу. Управо у Берлину, после састанка с немачким канцеларом, Курти је саопштио да ће Косово убрзо предати апликацију за чланство у Савет Европе (СЕ), као и у Партнерство за мир. „Косово је охрабрено снажном подршком немачког канцелара Олафа Шолца либерализацији визног режима, чланству у СЕ, програму НАТО-а Партнерство за мир и поновним покретањем Берлинског процеса“, рекао је Курти и обзнанио оно за шта се Албанија у Савету Европе залаже већ неко време, очекујући да ће и државе које нису признале Косово променити мишљење.

„Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је Куртијевој најави посветио посебну пажњу, што значи да му је позитивни „миг“ у Берлину стигао с најважнијег нивоа. Немачки лист наводи да су шансе да се то догоди веома добре, јер „искључење Русије значи да је најважнији савезник Србије напустио Савет Европе“. „Стога је успешна кампања Београда против укључивања Косова у Савет Европе мање обећавајућа, за разлику од Уједињених нација, где Русија правом вета у Савету безбедности блокира приступање Косова“, пише „Алгемајне цајтунг“. После искључења Русије, како подсећају, Савет Европе има 46 чланица, а 34 признају независност Косова, што је више од две трећине, колико је потребно за пријем.

Иако је Савет Европе самостална међународна организација, посвећена заштити и промовисању људских права, демократије и владавине права, коју не треба мешати с Европским саветом и Саветом ЕУ (органи ЕУ), често је називају „предворјем Европске уније“. Србија је постала чланица СЕ 2003. године у оквиру бивше државне заједнице Србије и Црне Горе, после чијег распада 2006. је „наследила“ чланство по правилу сукцесије, а сада би тим путем да крене и Косово. Осим чланства у СЕ, државе и друге организације могу добити статус посматрача, попут САД, Јапана, Мексика и Канаде.

Органи Савета Европе су Комитет министара, Парламентарна скупштина, Генерални секретаријат, као и Европски суд за људска права, затим Комесар за људска права и Конгрес локалних и регионалних власти. Међу њима посебно је важан Европски суд за људска права у Стразбуру, који је надређен свим судовима у свим државама чланицама. Овај суд разматра случајеве које појединци и групе покрећу против држава потписника Европске конвенције о људским правима.

Познато је да тзв. Косово није простор на коме се поштују правна држава и људска права, на коме се пре свега перманентно крше права Срба (напади, пљачке, узурпације имовине – случај Дечана целом свету боде очи), што је довољан разлог за одбијање пријема о којем одлучују органи СЕ.

Главни орган одлучивања је Комитет министара. Чине га министри спољних послова држава чланица који се састају најмање једном годишње, и стални дипломатски представници држава чланица у Стразбуру који се састају сваке недеље. Парламентарну скупштину чини 324 посланика који говоре у име 830 милиона Европљана. Генерална секретарка СЕ Европе је бивша хрватска министарка спољних послова Марија Пејчиновић Бурић, а комесарка за људска права од 2018. године је Дуња Мијатовић.

Посебно је питање да ли се сматра међународном организацијом, иако на известан начин он то може бити. То је друштво европских земаља које су чланице Уједињених нација. Елем, један од формалних услова за чланство у СЕ подразумева да земља која аплицира мора бити чланица УН, што самопроглашено Косово није, па би самим тим и пријем у СЕ било кршење међународног права. Дакле, само европску државу која се сматра способном и спремном да се придржава одредаба члана 3 Комитет министара може позвати да постане чланица. Свака тако позвана држава постаје члан чим у своје име депонује код генералног секретара инструмент о приступању овом статуту.

Што се тиче даље процедуре за пријем нових чланова у СЕ, она предвиђа да када стигне захтев, генерални секретар с тим прво упознаје Комитет. Потом председавајући Комитету има дискреционо право да одлучи хоће ли тај захтев ставити на дневни ред Комитета, или не. Ако се прође ова степеница, следећа је да Комитет тражи мишљење Парламентарне скупштине СЕ (ПССЕ). То мишљење није обавезујуће већ саветодавно, али би одлука Комитета супротна мишљењу ПССЕ представљала преседан. За коначну одлуку о пријему новог члана неопходно је да се у Комитету добије подршка најмање две трећине укупног броја чланица СЕ, што значи 32 од 47. До 17. новембра 2021. Комитету министара СЕ председава Мађарска, која је приликом гласања за пријем Косова у Интерпол 2018. године била уздржана, иако је признала Косово.

КРШЕЊЕ ВАШИНГТОНСКОГ СПОРАЗУМА Осим што није чланица УН, на путу „Косова“ у СЕ налази се још једна препрека у виду Вашингтонског споразума, кроз који се Приштина обавезала да неће тражити пријем у било које међународне организације и тела. Приштина је већ на Бриселском споразуму показала да не држи до својих потписаних обавеза, па што би то чинила и у погледу оног потписаног у Вашингтону, када у Белој кући није била актуелна администрација, чији гост је управо Аљбин Курти с „пакетом“ својих предлога и намера.

До сада није било значајнијих примедби, камоли упозорења Приштини, да буде доследна у примени потписаних споразума. Зашто би се Приштина држала „слова на папиру“ када то не чине ни њени покровитељи са Запада, од Америке до Немачке. Од узурпације Резолуције 1244 УН, преко наоружавања тзв. Косовских безбедносних снага и подршке, опет мимо резолуције, да те снаге постану „Војска Косова“, до „гурања“ „Косова“ у међународне институције и организације на „мала врата“, јер је Русија са својим ветом и даље препрека да њихово „чедо“ постане члан УН. Када им се у лице каже да је то лицемерно понашање, у односу на став који заузимају о питању Украјине, не прија им, али прогутају и терају даље, ка одавно зацртаном циљу.

У Београду је неподељено мишљење да ово није само Куртијев иступ већ да је реч о синхронизованој операцији са Западом у коју је Шолц и те како упућен, па је самим тим и чланство у СЕ више ствар „политичке процене“ и хоће ли тзв. Косово постати њен члан зависиће од тога да ли ће имати двотрећинску већину у Комитету министара спољних послова.

Србији преостаје да, поред јавног протеста, предузме и кораке у оквиру својих могућности. Грубо кршење Вашингтонског споразума Београду пружа могућност да и сам одступи од договора постигнутог у време мандата Доналда Трампа и крене у одмрзавање кампање отпризнавања Косова. Како „Новости“ сазнају, наша држава има чврста обећања 14 земаља које су спремне да повуку своје одлуке о признавању КиМ. Нејасно је шта ће Србија учинити у СЕ ако у њему дође до гласања и пријема „Косова“. На Западу су вероватно проценили да Србија због тренутних међународних околности, санкција које јој висе над главом (властитих или туђих), јаких економских веза са ЕУ, пре свега њихових инвестиција, неће смети да повуче неки радикалнији потез (рецимо, доведе у питање своје чланство у СЕ), осим гласног гунђања и „игре“ са признавањем и отпризнавањем назовидржаве Косово.

Када је у питању програм НАТО-а Партнерство за мир, ту је већ неопходна сагласност свих држава чланица Алијансе. Од 30 чланица НАТО-а свега четири није признало независност Косова. Још крајем фебруара министар одбране привремених приштинских институција Арменд Мехај затражио је хитно чланство тзв. Косова у НАТО, као и да Сједињене Америчке Државе тамо успоставе сталну базу америчких снага. Да иницијатива није од јуче, потврдио је и Вучић после овог захтева из Приштине, саопштавајући своја сазнања из обавештајних података. На основу њих он тврди да то није идеја Приштине него њених лобиста, а све са циљем да се натерају четири земље чланице које нису признале независност тзв. Косова да то и учине, „а да нама онда кажу ево ви сте остали једини који то нисте урадили па сад и ви то урадите“.

Дакле, ни за НАТО, тачније Партнерство за мир, Приштина није испунила низ услова који том чланству претходе. „Косово“ није независна држава и чланица УН (не признају је четири чланице НАТО-а у коме се одлуке доносе консензусом) већ ентитет без самосталности и заокружене територије све док је се Република Србија не одрекне. Баш због свега тога у јужној српској покрајини је после агресије на Србију инсталиран КФОР, као експонент УН.

Власти у Приштини желе да искористе ситуацију када су сви јединствени у увођењу санкција Русији да прикажу Србију као продужену руку Русије на Балкану и да, ако је потребно, треба мењати и правила. А сведоци смо да се „преко ноћи“ сва правила могу променити и цео свет увести у неслућену кризу, играјући на страх и панику.

Ми бар у томе имамо велико искуство. Свикли смо на многе недаће и неправде (кроз векове), па ћемо и ове прегрмети и надживети. Слабост, кукање и попуштање пред притиском и уценама много не помаже.

[/restrict]