О МИТОВИМА НОВИЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Др МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ

Милош Тимотијевић (1969), историчар, од 1997. ради у Народном музеју у Чачку; докторирао је 2011. године на Филозофском факултету у Београду, аутор је 25 књига и више од 120 научних радова. Повод за разговор за „Печат“ је његова нова књига, „Митови новије српске историје“, у издању „Катене мунди“.

Поред суочења са истином о нашем заветном идентитету, култури сећања везаној за устанке против Турака, југословенству и комунизму као секуларним облицима религиозности, ту су и друга питања из којих митови и даље „прорастају“, па смо решили да се њима и позабавимо у овом разговору.

Да кренемо од приче о заосталом српском сељаку који није хтео да ратује, али су га на то газде и официри сурово нагнали. Један од митова с којима наступају тзв. другосрбијански интелектуалци је да је српски сељак знао мало или нимало о Косовском завету, и да су „националистички интелектуалци“ конструисали великосрпску агресивну причу. У својој књизи бавите се народним схватањем родољубља на надгробницима Западне Србије. Рецимо, наводите један епитаф: Ој путниче! стани овде дужност зове / да прочиташ речи ове: / на бојишту он је пао / и за Српство живот дао: / гонила га жеља мила / да му Српство буде сила / а постиже мисо своју / кад погибе у том боју. Колико су наши сељаци били свесни Срби?

Сећање на Велики рат у Краљевини СХС/Југославији најчешће се анализира као део конструкције наратива и симбола званичне репрезентативне културе новостворене државе. Многи облици уобличавања меморијских топоса везаних за жртве Првог светског рата у сфери приватности остали су изван истраживачког фокуса, иако је та врста културе сећања у Западној Србији најдуготрајније и најснажније обликовала свест многих генерација људи. Сеоски надгробни споменици и крајпуташи били су и остали најраширенији материјализовани облик сећања на страдања у ослободилачким ратовима, као особени вербално-визуелни систем знакова потпуно прожет патриотизмом. Такви споменици нису настали случајно, нити је то била нека нова и млада традиција. Пракса материјализовања сећања на ратну прошлост у облику надгробних споменика настала је још током XIX века, имала је свој непрекинути континуитет, а све је било условљено патриотским односом сељака према својој држави, локалној заједници, а затим и породици.

[restrict]

Српски сељаци поседовали су развијен национални идентитет, али који се није обликовао према западноевропским обрасцима већ се и даље темељио на традиционалним предмодерним хришћанским „заветним“ основама у којима је Косовски мит имао важно место. Хришћанско-православна компонента идентитета Срба била је веома жива на селу, при чему се уочава и појава модерних облика идентитета. Нови, индивидуални облик поимања света био је реалност. У другој половини XIX века људи из народа све више у јавности испољавају своју индивидуалност и личност („самовољан исечак из народне психе“).

Тај процес може се пратити и на примеру подизања надгробних обележја и језичке структуре епитафа. Сељаци су на споменицима све смелије и распричаније исписивали своје биографије (што је последица развоја писмености и привредно-друштвених промена), трудећи се да свима обзнане како су постојали на „овом свету“ и на шта су све трошили снагу, способности и љубав. Када се анализирају ови епитафи, уочава се да је највећа „надгробна вредност“ била слобода, потом имовина, а најважнија особина храброст, што су били недвосмислени идеали патријархалног села и стамена морална поука будућим нараштајима. Истовремено, ураслост у колектив и даље је била јака, па се израсло „ја“ уподобљавало са већ устаљеним етно-психолошким обрасцима понашања. Поред тога, поруке на споменицима увек су биле и под снажном контролом сеоског јавног мњења. Родбина није могла без последица да незаслужено хвали покојника, јер би морална осуда сеоске средине била дуготрајна и неумољива, те су зато епитафи, када је у питању личност покојника, истинит историјски извор. Сељаци су волели да на својим споменицима истакну како су покојници најпре били „добри Срби“ (са преко 20 других позитивних ознака), па тек потом добри домаћини, супрузи, очеви, радници, ратници и људи. Из таквог позитивног односа према свом народу као да су проистицала сва остала пожељна својства појединаца. Национални карактер посматрао се из снажног сународничког осећања и јаке преданости отаџбини и њеној слободи. Тако је патриотизам добио снагу јаког сентимента и „архи-црте“, а отаџбина се волела као свој унедоглед проширен дом. Зато се слобода у епитафима приказивала као најутемељенија егзистенцијална вредност, значајнија од живота и човечности. Такав однос према својој држави и нацији стварао је снажну покретачку и кохезиону силу, и показао изванредно дејство у обликовању патриотизма многих сеоских нараштаја. Култ жртве био је средишња морална вредност, а изграђивање човека у виду јунака важан задатак у васпитању будућих нараштаја. Сећање на мирнодопски живот није био важан део, а јуначке особине покојника потиснуле су из тако презентованог сећања на прошлост сву тегобу и ужас рата, све језиве смрти појединаца, као и накнадну патњу породица.

Пишете у књизи: „За разлику од државе, династија и интелигенције, српски сељаци из Западне Србије самостално су изграђивали и чували свој идентитет везан за државу, народ и веру којима су припадали. Гордо, али са лирском родољубивом поруком, на споменицима су истицали заслуге својих предака за стварање Србије.“ На шта нам још указују крајпуташи и спомење на гробљима?

У епитафима се јасно види виталност народа, а лако уочљива одлика је један изузетно високи оптимизам свих порука. Овоземаљски живот нико није доживљавао као муку. Натписи су тако обликовани да из њих „избија“ пуноћа живота и тежња да се победи ништавило. Прећутани су многи животни неуспеси и изневерене наде. Живот сиромашног сеоског света био је препун патње, али надгробни натписи су ведри и пркосни. Људи су се мирили са оним што губе и немају, а поносили оним што је преостало и што су стекли. Да би се опстало и наставио живот, били су неопходни снага и храброст, велика вера у себе, а најпре у лепоту живота. Најстарији слојеви народне религије садрже концепт „весеља“ као облик пркоса смрти и одржавања заједнице са прецима, што је свакако основна подлога за све даље варијанте сећања на мртве.

Дакле, епитафи посвећени погинулим војницима из Западне Србије имају јасну поруку животне виталности, која свакако има везу са народном религијом и хришћанством, али поседује и снажну поруку оптимизма у овоземаљском животу. Сеоски свет није величао рат, страдања и смрт, али јесте живот, који је имао свој значај и вредност. Рат је био само једна од несрећа која је погађала село, а споменици материјализовано сећање на мртве и потврда континуитета генерација људи који покушавају да се несаломивом вољом одупру ништавилу смрти.

На озбиљном историјском материјалу уочили сте до сада неуочено: чудне временске прилике страшне 1941. године. За разлику од времена уочи Првог српског устанка, кад „небом свеци вргоше прилике / да се Србљи на оружје дижу“, непогоде 1941. су заборављене. А било их је: априлске хладноће приликом немачке окупације, мајско и јунско смрзавање као да је на планинама пао снег, огромне јулске поплаве и температура до 44 степена, олује у августу које чупају дрвеће, огромне падавине и магле у септембру. Поменули сте и знамења везана за краља Петра Другог и Милана Недића. О чему је реч?

Непосредно пред велике кише које су погодиле окупирану Србију забележено је неколико земљотреса. Најјачи потрес био је 30. августа 1941, у 6 сати и 41 минут ујутро. Потрес је трајао 7 минута, са шест посебних удара, а епицентар земљотреса био је на планини Рудник. У Београду није било материјалне штете услед овог земљотреса. Претходног дана генерал Милан Недић постао је председник колаборационистичке владе, тако да је симболика земљотреса била непријатна за окупациону управу. Посебно што је Рудник, највиша планина Шумадије, била и симболичко средиште српског „националног бића“.

Делимично помрачење месеца 6. септембра обухватало је и подручје Србије, док се потпуно помрачење сунца 21. септембра 1941. није видело западно од Азовског мора. Помрачење месеца 1941. поклапало се с рођенданом краља Петра II Карађорђевића (6. септембар), а помрачење сунца са црквеним празником Малом Госпојином, рођењем Богородице (21. септембар).

Како је рат одмицао људи су почели „озбиљније“ да посматрају небеске појаве, и да предсказују „одлучујуће“ догађаје. Ширила су се и најразличитија пророчанства везана за завршетак рата, као и нумеролошка тумачења дневнополитичких догађаја. Појавили су се и бројни астролози оспособљени за разјашњење појединачних судбина.

Због неуобичајено ниских температура, као и саме окупације у којој је владала права оскудица свих материјалних добара, становници Београда су половином септембра 1941. на сваки начин настојали да набаве дрво за огрев. Многи су већ тада одлучили да секу стабла по парковима.

Али зашто је све то заборављено?

Као што ни савременици таквим дешавањима нису давали посебно значење, они нису ни у званичној и незваничној култури сећања на 1941. годину оставили било какав траг. Страдање људи после слома Краљевине Југославије у репресалијама окупатора, масован геноцид над српским народом изван граница окупиране Србије, велики број избеглица, интернирање заробљеника, устанак, затим грађански рат и слом слободне територије, уз општу оскудицу од хране до огрева, оставили су снажнији утицај на свест људи. Небеске појаве остале су у сенци много страшнијих земаљских дешавања.

Приче о закопаном злату имају древну прошлост и раширене су по целом свету. Оне најчешће добијају облике мита, приповести које се преносе, надограђују и мењају током хиљада година. Мит није само обична легенда већ и поступак који омогућава да свако друштво будућим нараштајима пренесе своја искуства. У књизи сте се бавили и легендама о закопаном благу које су, бар кад је колективна подсвест у питању, имале утицаја и на савремене наративе – рецимо, о партизанима и четницима. О чему је реч?

Злато се не посматра само као материјални већ и духовни објекат, чије проналажење треба да омогући решавање најважнијих људских потреба. Сјај, реткост и постојаност увек су били његова основна материјална својства, условивши да овај метал у народном веровању постане симбол здравља, снаге и чистоће. Православно-хришћанска традиција му приписује позитивне конотације, везујући га за чисту светлост и духовно благо, уз истовремену осуду идолопоклонства злату као материји. У народу преовладава позитивно вредновање злата као врхунског добра, предмета од суштинског значаја, који се повезује са досезањем највећег смисла живота. Српске бајке препуне су златних симбола. Међутим, оно може бити и узрок проклетства, највеће беде, несреће и пада човека. Ипак, такве представе су у другом плану, јер трагање за златом симболизује потребу превазилажења смрти и достизања вечне среће. Све је повезано с многим религијско-есхатолошким представама у којима се сусрећу најстарији митови и модерне легенде, спајају разноврсни појмови (од технолошких до метафизичких), семантички веома удаљени, али ипак јединствени у тежњи за досезањем „тајне злата“, од његовог открића до остварења унутрашњег просветљења и хармоније. Откривање блага може остварити изузетан појединац или мала завереничка група. Пошто се драгоцености налазе тајно, дакле „иза леђа“ колективу, постоји и осуда таквог социјално неприхватљивог поступка „богаћења преко ноћи“. Зато се и јавља веровање у данак у крви који узима благо, као праведна казна за све оне који се дрзну да дирну у моћну подземну тајну.

Уосталом, и јавност деветнаестовековне Европе означила је чин „крађе злата“ као незаобилазну тачку за почетну акумулацији капитала и покретање индустријализације. Само онај ко дограби злато стиче моћ, али под условом да се одрекне љубави. Мржња, пакост и завист прате успон моћи злата, да би „клетва“ која прати обожавање новца и користољубља на крају, према пророчанству у које спада и Марксова идеологија, неизоставно сатрла капитализам. Стално се призивао дан „сравњивања рачуна“, односно неизбежна револуција. Према оваквим ставовима сва човекова несрећа започела је због злоупотребе злата.

Каква је антрополошко-социолошка истина о потрагама за благом?

Приче о закопаном благу узбуђују људску машту, покрећу похлепу и потребу обраћања „вишим силама“. Чувена је митска трава „расковник“ која омогућава проналазак блага. У појединим крајевима ову нестварну биљку звали су „златица“, „вречник“ или „самоотворка“. Онај ко је желео да дође до сакривеног злата морао је обавити многе магијске радње, укључујући и приношење жртве. Најчешће су то биле животиње, али се понекад дешавало да жртва буде и човек.

У изразито сиромашним друштвима социјални статус тешко се мења, осим путем разбојништва или деловањем „натприродних сила“. Из народних прича је познато да се без такве помоћи благо, посебно злато, не може наћи. Из тих разлога у екстремно пауперизованим људским заједницама приче о проналаску закопаног блага често имају срећан крај. Проналазача без икаквих препрека и великих заплета очекују богатство и потпуна људска срећа. Код богатијих друштава није тако, јер се у стицању иметка више цени упоран и исцрпљујући рад. Зато се пронађено злато обично везује за „проклетство“ и представља својеврстан „неморал“. Сличне негативне ставове према пронађеном благу могу имати и сиромашна друштва која не трпе нагли економски напредак својих чланова.

Бавећи се благом, дођосмо и до партизана и четника. Како је текло финансирање Југословенске војске у отаџбини?

Проблем обезбеђења довољне количине финансијских средстава за деловање ЈВуО генерала Михаиловића значајно је утицао на ток рата и није имао само војне последице (отпор окупатору, квислинзима, сукоби с партизанима) већ се преламао и преко односа с локалним становништвом и западним савезницима, првенствено Британцима. Снаге генерала Михаиловића добијале су злато и новац путем падобранских пошиљки и преко југословенског посланства у Истанбулу. Један део новца прикупљао се у земљи, а извесна финансијска средства Михаиловић је директно или индиректно добио од окупационе владе Милана Недића. Када су Британци у другој половини 1943. прекинули помоћ, ЈВуО се окренула неформалном облику финансирања, које се свело на систематско отимање новца, драгоцености из свих финансијских установа у окупираној Србији.

Ипак, покрет генерала Михаиловића био је најслабије опремљена и најсиромашнија војска на простору Југославије током Другог светског рата. Четници су морали да се ослањају на добровољне прилоге из земље и помоћ из иностранства која је допремана бацањем из авиона или куририма из Турске. Много новца је заплењено или покрадено. Данас су познати подаци колико је Дража добио злата, отприлике око 400 килограма, односно 55.000 златника, као и још два пута толико папирног новца свих валута. То је мала сума ако се пореди с партизанима који су само у Ужицу 1941. запленили око 80 милиона динара (трећина новца била је у сребрним динарима).

Шта је с партизанима, који су, како кажу, били апсолутни морални чистунци и „несреброљубиви као хришћански свеци“?

Партизани су приликом ослобођења Ужица 1941. запленили велике количине новца, који је једним делом био у сребрним кованица. Укупна количина новца није тачно позната, а процене се крећу до 80 милиона динара, при чему је у сребрним кованицама било 12 милиона динара у време када се један златник од 3,23 грама на „црном тржишту“ у Београду продавао за око 1.400 динара.

Партизани су после пропасти устанка у Србији папирне и сребрне паре понели са собом, али су део сребрњака, због тежине транспорта, закопали на неколико локација на планини Златибор. У даљем току рата овај новац је поново откопаван, премештан, и непрестано коришћен све до половине 1943. године. Један део сребрњака покрали су сељаци, један део запленили Немци, као и четници, док су за неке друге локације сакривања заувек изгубљени подаци после погибије партизана задужених за њихово чување.

Транспорт, сакривање, крађа и трагање за сребрњацима, иако представљају истинску ратну реалност испуњену драматичним и суровим догађајима, у сећањима савременика временом су постали део традиционалних прича о „изгубљеном благу“. Аскетско-мученички дискурс у коме се приказивао партизански покрет био је доминантан, али је поред главног приповедачког тока приказано много епизода и сцена који откривају пригушену људску жељу за материјалним па и монетарним богатством.

Како су Тито и дружина обезбеђивали средства неопходна за револуционарни „скок из царства нужности у царство слободе“?

Комунисти су, још пре рата, били обилно снабдевени „пустим благом“: зна се да су балканске комунистичке партије 1922. добиле милион златних рубаља, односно 200.000 златника од пет рубаља, или преко 774 килограма чистог злата. КПЈ је 1924. из Москве добила 750.000 златних рубаља. Исплате су понекад смањиване, па и обустављане, чиме се дисциплиновало руководство КПЈ и стварала подложност СССР-у. Стаљин је 19. маја 1944. југословенским комунистима одобрио зајам на 10 милиона долара, од чега је само два милиона исплаћено у папиру, док је остатак суме био чисто злато.

Наравно, митолошка свест, коју су комунисти после рата подгревали легендама, везала се за благо четника као главних „негативаца“ грађанског сукоба. Током Другог светског рата настале су легенде о великом „четничком злату“ које су снаге генерала Михаиловића (ЈВуО) добијале од западних савезника (Велике Британије и САД). Настао је нови мит који се наслањао на старије матрице, при чему је таквом начину размишљања био склон и највиши државни врх социјалистичке Југославије (Јосип Броз Тито и Александар Ранковић), који је 1965. у Овчарско-кабларској клисури неуспешно трагао за закопаним „четничким благом“. Уверење да су четници ипак успели да велике количине драгоцености (злата, дијаманата и осталог драгог камења) сакрију на ширем простору Равне горе живо је и данас, а трагачи за „изгубљеним благом“ редовно обилазе простор од Сувобора до Овчара.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *