НИШТАВНА ОДЛУКА?

ОБЗОРЈЕ НОВОГ СВЕТА

Да ли је одлуком о признавању прво украјинских расколника а затим и МПЦ Фанар показао да је своје папистичке амбиције са грчких цркава преусмерио ка словенским помесним аутокефалним црквама, пре свега ка Руској и Српској?

У понедељак, 9. маја, Синод Цариградске патријаршије, под председавањем патријарха Вартоломеја, признао је „Македонску православну цркву“ као канонски ваљану помесну цркву под именом „Охридске архиепископије“ и примио је у литургијско и молитвено општење клир и вернике ове „цркве“.

[restrict]

Овим је, како се констатује у одлуци, окончан поступак започет joш априла 2018. године, када се тзв. МПЦ обратила Цариградској патријаршији да као апелациона инстанца реши вишедеценијско питање македонског раскола и статуса тзв. МПЦ. Након тога су се, с молбом да узме у разматрање жалбу тзв. МПЦ, Фанару више пута обраћали и највиши политички представници званичног Скопља. Почетком маја 2019. Цариградска патријаршија се огласила надлежном у овом случају, узевши у разматрање апелациони призив тзв. МПЦ, да би после три године усвојила наведену жалбу признајући тзв. МПЦ, односно дала „Охридској архиепископији“ статус канонске цркве.

ПРЕСУДНИ КОРАК У ауторском тексту у коме су анализиране одлуке тек завршеног редовног годишњег СА Сабора СПЦ, који је потписник ових редова 24. маја 2019. објавио управо у „Печату“, упозорено је на могуће штетне последице тога што је тада „Сабор СПЦ прећутао неканонску одлуку Синода Цариградске патријаршије да као апелациона инстанца разматра жалбу македонских расколника“.

Тада смо указали како је искривљено тумачење 9, 17. и 28. канона IV Васељенског сабора о наводној апелационој надлежности цариградске катедре, и њеном тобожњем праву да по том основу преиспитује црквеносудске одлуке највиших органа других помесних цркава, већ било употребљено за псеудоканонско оправдање разбојничког упада Фанара на канонску територију Московске патријаршије у Украјини. Наиме, Цариградска патријаршија је 2018. године прихватила апелацију Филарета Денисенка, поништила одлуку СА Сабора Московске патријаршије 1992. којом је Денисенко лишен чина, а потом анатемисан, и рехабилитовала га као „бившег митрополита кијевског“. То је био први и пресудни корак за Фанара да потом донесе одлуку о додељивању томоса о аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине 2019. године. Таквом одлуком патријарх Вартоломеј је отворено погазио бројне каноне који, речима 5. канона I Васељенског сабора, налажу „да оне које су једни изопштили други не примају“.

ЖРТВЕ ПАПИСТИЧКИХ ПРЕТЕНЗИЈА Након четири године цариградска катедра, под руководством патријарха Вартоломеја, усвојила је још један апелациони призив расколника осуђених у другој помесној цркви и тиме јасно потврдила да не одустаје од источнопапистичке претензије да неканонски приграби највишу судску власт у васељенској Православној цркви. Код оцене канонске природе оваквих одлука Фанара, треба посебно имати на уму да је папистичко јеретичко учење о врховној власти римског епископа, као Vicarius Christi, најпре испољено кроз тежњу папе Николе I (IX век) да теоријски оправда и присвоји римском првосвештенику врховно право суда у васељенској Цркви.

Свестан опасности папистичких амбиција појединих цариградских патријараха и њихових „каноничара ласкаваца“, чувени византијски каноничар из XII века Јован Зонара, чија су се тумачења канона захваљујући избору Светог Саве нашла у његовом Законоправилу, у тумачењу 17. канона IV Васељенског сабора вели: „Али не над свим митрополитима без изнимке поставља се судијом цариградски патријарх него само над онима који су њему потчињени, јер он не може пред свој суд позвати митрополите Сирије, или Палестине и Финиције, или Египта.“

Ако су у време Васељенских сабора жртве папистичких претензија цариградске катедре биле грчке аутокефалне цркве, као што је био случај с Кипарском црквом у време VI Васељенског сабора, данас су папистичке амбиције Фанара очигледно усмерене ка словенским помесним аутокефалним црквама, а пре свега ка Руској и Српској. Не без разлога, пошто је признање канонског статуса тзв. ПЦУ од стране Александријске патријаршије и Атинске и Кипарске архиепископије јасно показало да Фанар релативно успешно контролише тзв. грчке цркве.

У ДУХУ АКРИВИЈЕ Само одлучна и брза одбрана канонског поретка васељенске Православне цркве и СПЦ, у виду одлуке Синода, а потом и Сабора СПЦ којом се проглашава ништавном одлука Синода Цариградске патријаршије од 9. маја, као и последично прекидање литургијског општења са цариградском катедром све док она не поништи неканонски акт, може да спречи друге, пре свега грчке помесне цркве да признају неканонски акт Цариграда. Српска црква у овом случају мора да дословно примени каноне Цркве у духу акривије, пошто се на удару фанариотског папизма нашла сама установа аутокефалности. Цариград не само да умањује пуноћу независности наше помесне цркве у домену судске власти већ то чини и на питању евентуалног додељивања томоса о аутокефалности тзв. МПЦ. Према акту од 9. маја испада да је питање аутокефалности већ решено вољом Цариграда, јер „Црква Србије“ и „Охридска архиепископија“ само треба да реше „административна питања“.

Очигледно да Цариградској патријаршији није у интересу да СПЦ сама реши питање статуса тзв. МПЦ, кроз разговоре с њеним представницима, о чему су ових дана говорили поједини епископи наше цркве. Такво решење би само афирмисало канонску праксу према којој само воља мајке цркве може да буде извор аутокефалности и додатно би ојачало позицију СПЦ на Балкану. Јака Српска црква не одговара ни Фанару ни оним световним моћницима који држе конце којима управљају садашњим фанариотским патријархом. У складу с тежњом колективног Запада да разбије национално јединство Срба које за сада чува само Српска црква, у одлуци Синода Цариградске патријаршије СПЦ се, не случајно, назива „Црквом Србије“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *