НАЦИСТИ У МАГЛИ РАТА

МЕДИЈИ У СРБИЈИ И РАТ У УКРАЈИНИ

Како извештавају медији у Србији о рату у Украјини и може ли патка остати патка и кад Американци тврде да се ради о слону? Шта се да закључити на случају „евакуације“ из „Азовстаља“ и опису људи који су се ту борили?

Најтеже је објаснити очигледно, кажу људи. Ако директива „одозго“ каже другачије, такозвани тест патке (ако хода као патка, кваче као патка, изгледа као патка, мора бити патка) постаје ништаван и оно што видите својим очима и разумете својим умом постаје ништавно, те ако не верујете ономе што вам „ми“ кажемо, ви сте у заблуди. Једна од тих заблуда у које смо упали верујући својој логици и разуму била је прича о предаји украјинских бораца забаракидираних у фабричком комплексу „Азовстаља“ у Маријупољу. Западни медији никако нису могли да преко усана (или тастатуре) превале реч „предаја“, јер би тиме наштетили пропагандном наративу о „херојској“ одбрани мале групе одабраних који су се супротставили руском агресору који је требало да створи нови мит попут оног о „бранитељима“ у Вуковару, граду који је разорио „српски агресор“.

[restrict]

Што се Вуковара тиче, за његову ужасну судбину најкривљи су управо његови „бранитељи“ предвођени Фрањом Туђманом, који је изнервиран изборним поразом његовог ХДЗ-а у том граду 1990. године (победио је Савез комуниста Хрватске Ивице Рачана) изјавио: „Запамтит ће ме црвени Вуковар“, што је хрватски новинар Хрвоје Хрватина прокоментарисао – „мало тко је тада слутио што ће се у Вуковару догодити само годину дана од те изјаве“. Ситуација с Маријупољем је била слична. И тај је град етнички био подељен скоро пола-пола (Украјинаца је 2002. било 48,7 посто, а Руса 44,4) и у том граду није се баш позитивно гледало на долазак екстремних националистичких снага на власт, па је морао бити жртвован. Зато су и у Маријупољ, као и у Вуковар, послате најекстремније паравојне снаге. Онамо неонацисти из пука Азов, а овамо неоусташе из ХОС-а.

Дакле, према западним медијима, у Маријупољу се није десила „предаја“ него „евакуација“: „Украјина окончава крваву битку за Маријупољ; Борци из ’Азовстаља’ су евакуисани“ („Вашингтон пост“, 17. мај 2022), „Стотине украјинских војника евакуисано из маријупољске челичане после 82 дана напада“ („Гардијан“, 17. мај 2022), „Маријупољ: Стотине опкољених украјинских војника евакуисано“ (Би-Би-Си, 17. мај 2022) итд. То је исто као када би о Фон Паулусовој предаји код Стаљинграда 2. фебруара 1943. извештавали као о некаквој „одлуци да се оконча крвава битка“ и „евакуацији“ немачке Шесте армије. Преко Црвеног трга, наравно. Исти наратив преузели су и неки медији у Србији (не можемо рећи домаћи) па нас, на пример, „Нова“ обавештава да су „Украјински војници евакуисани из Азовстала у град који контролише Русија“, а „Данас“ да „Украјинска војска ради на извлачењу последњих бораца из Азовстала“. Иако изгледају као заробљеници и воде их као заробљенике, они се нису предали него су евакуисани.

„БРАНИТЕЉИ“ ИЗ АЗОВА Поред мита о храброј и надљудској одбрани украјинских војника који су, како каже Зеленски, „сломили кичму руској војсци“, битан фактор у западњачком наративу о рату у Украјини је да су тврдње Кремља да ратује против нациста и да спроводи денацификацију лажне. Ту су у употреби два различита приступа проблему. Први је да борци пука Азов (који се најчешће спомињу у том контексту, иако нису једини) нису нацисти, а други да иако можда јесу „мало нацисти“, њихова бројност представља статистичку грешку и не могу бити релевантан аргумент за неонацистички карактер целе украјинске војске, или власти. Медији који се не могу назвати домаћим и овом случају приступају верно следећи директиве с „вишег места“.

Нема „независне потврде“ да су азовци неонацисти, тврди Н1. „Данас“ се пита јесу ли људи истетовирани нацистичким симболима, који стоје под нацистичким заставама, поздрављају се на нацистички начин – „озлоглашени неонацисти“, или су „ослободиоци Украјине под командом владе“. Неонацистички карактер пука Азов је стварно толико очигледан да га је немогуће не увидети, а није га тешко објаснити. Негирати да су они неонацисти је исто као негирати да су нацисти били припадници СС-а. Могло би се посумњати да су баш сви они окорели неонацисти, што је и могуће, али мало вероватно, јер зашто би неко изабрао да буде баш њихов саборац ако не дели и једину њихову специфичност – лудило које је тешко назвати и идеологијом.

Батаљон Азов (касније је прерастао у пук и инкорпориран је у Националну гарду Украјине) основао је 2014. Андреј Билецки као „Црни корпус“, паравојну формацију која је током мајданског пуча нападала проруске активисте у Харкову. Пошто је министар унутрашњих послова у пучистичкој влади Арсен Аваков 13. априла 2014. године дозволио формирање паравојних формација снаге до 12.000 људи, „Црни корпус“ се 5. маја 2014. трансформише у батаљон Азов. За своје симболе ова група узима „црно сунце“ и „вучју удицу“ (wolfsangel). Колико је присталицама нацистичког окултизма „црно сунце“ важан симбол, најбоље илуструје чињеница да се он налази на поду церемонијалне сале у замку Вевелсбург, „духовном“ седишту СС-а за време Трећег рајха, а „вучја удица“ је симболом „немачке независности и слободе“ постала у 15. веку, да би за време Другог светског рата била амблем Друге СС панцер дивизије „Дас Рајх“. А да припадници пука Азов веома држе до нацистичке симболике најочигледније је било управо сада, по њиховој предаји, када су их руски војници приморавали да се скину и покажу своје тетоваже. То је била права изложба нацистичке и окултистичке симболике која би у други план бацила чак и партијске скупове Хитлеровог НСДАП-а у Нирнбергу.

Билецки је неонациста онолико колико се то данас може бити. Екстремно десне склоности показивао је од најраније младости, а од своје 23. године (од 2002) био је лидер харковског огранка екстремистичке организације „Трозубац“, коју је до 2005. водио Дмитро Јарош, једна од кључних фигура Мајдана. После „Трозупца“ био је активан, или вођа у више екстремистичких покрета – Социјално-националистичкој партији Украјине, Украјинске патриоте и Национални корпус. Азовцима је у „Азовстаљу“ командовао и с њима се предао човек сличне биографије Денис Прокопенко, којем су се саборци обраћали са „друже Редис“ („друже“ није само начин ословљавања код комуниста него и код нациста и фашиста). Прокопенко потиче из породице у којој је мржња према Русији и Русима ствар традиције: „Осећам се као да сам наставио исти рат (као и деда), само на другом делу фронта, рат против окупационог режима из Кремља. Мој деда је толико мрзео комунизам, бољшевике, Совоке (пежоративан назив за Совјете)“, рекао је он. Пре рата био је један од вођа навијача Динама из Кијева који се не либе да на трибине дођу обучени у одоре кју-клукс-клана и машу нацистичким заставама.

Пре руске интервенције чак су и западни медији отворено писали о неонацистичком карактеру те јединице. На пример, „Њујорк тајмс“ је 7. јула 2015. писао да је „Азов отворено неонацистички“, „Нејшн“ је 22. фебруара 2019. навео да је „постмајданска Украјина једина држава на свету која у оквиру својих оружаних снага има неонацистичку формацију“, а „Вашингтон пост“ 10. марта 2014. да су „украјински ултранационалисти разлог за амерички опрез“.

То све није довољно за Н1 или њихове саговорнике да закључе да Азов јесте неонацистичка формација, па тако политиколог и стручњак за комуникације Никола Парун себи дозвољава да каже да су припадници Азова „материјал од којег може да се направи романтизована прича, иако поједини припадници инклинирају нацизму, што се види према симболима“, док уредница Би-Би-Сија на српском језику Александра Никшић каже да је „дискутабилно да ли су нацисти, или нису“ и „можда су били нацисти, али ко нам даје за право да тврдимо да су и даље нацисти, ако не постоји ниједан доказ“. Какви су то високи стандарди ако истетовирана свастика на грудима и „црно сунце“ и „вучја удица“ на рукаву нису довољан доказ?

ПЛАН Б Ако већ постоје неки докази (а ако не затварамо очи пред њима, морамо их видети), онда се прелази на „план Б“ и користи аргументација како „само 1.300 припадника Азова“ не може значити да су сви припадници украјинских оружаних снага нацисти (Н1). Прво, пук Азов имао је мало више људи од 1.300. Познато је да су азовци најбројнији заробљеници из „Азовстаља“, а према руским изворима заробљено је „2.439 нациста Азовског (пука) и украјинских војника“. Према проценама „Ројтерса“ и „Шпигла“, овај пук имао је око 2.500 бораца, док британски „Њу стејтсмен“ наводи број од 3.000. Аргумент западњака је да две-три хиљаде људи у овом неонацистичком одреду чини само мали део у односу на 196.000 људи, колико има украјинска војска, па се на њих не би требало освртати. Исто тврди, на пример, и Н1.

Међутим, потпуно је погрешно ово рећи. Направимо паралелу с узорима азоваца – СС-ом. Као доказ на суђењу нацистима у Нирнбергу уведен је документ према којем је Вафен СС током рата имао 594.443 припадника, од чега 150.000 активних бораца. Регуларна војска Трећег рајха Вермахт је имао 13,6 милиона војника у Другом светском рату. Однос СС-а и Вермахта је (ако узмемо број активних бораца) 1 : 90, а азоваца и украјинске војске 1 : 65, што значи да је азоваца у односу на укупни број војника више него што је био случај са СС-ом. Да ли то, онда, значи да Вермахт није био нацистичка војска? При томе, Азов је само једна од тридесетак екстремистичких паравојних формација инкорпорираних у регуларне оружане снаге Украјине, само једна од 38 СС дивизија, колико их је било у Другом светском рату, па онда и њихов значај на украјинску војску расте у односу на СС и Вермахт. Ако то упоредимо са најчувенијом СС дивизијом, Првом СС панцер дивизијом „Лајбштандарте“, која је имала око 19.000 бораца, долазимо до односа од 1 : 715 и закључка да су оружане снаге Трећег рајха биле далеко мање нацификоване од украјинских снага, око десет пута.

Уз то не треба заборавити ни да су екстремисти из тих украјинских паравојних јединица озбиљно инфилтрирани у регуларне снаге. Навешћемо само један пример – горепоменути саборац Билецког Дмитро Јарош је 2. новембра 2021. постављен на место саветника начелника Генералштаба украјинске војске Валерија Залужњог.

Још једна велика срамота почињена је на медијском небу Србије, овога пута за то је одговоран заиста домаћи медиј – Радио-телевизија Србије, која се ове године из неког разлога одрекла традиције преноса параде на Дан победе над нацизмом у Москви. Да ли је уредништво Јавног сервиса проценило да није баш опортуно у тренутку док траје нови рат против нацизма на државној телевизији преносити свечаност поводом победе над истим тим злом? Да ли због тога што данас Русија (можда) води агресивни рат треба заборавити да су они најзаслужнији за то што смо се ослободили нацистичке окупације, стрељања у Јајинцима, Крагујевцу, Краљеву, покоља у НДХ и на Косову и Метохији? Можда нису имали новца да откупе права преноса, или је СББ узвратио „Телекому“ за ударац нанет преузимањем Премијер лиге, па су се осветили преко Н1 и параде у Москви? А можда је и „притисак одозго“ желео да ове године пренос са Црвеног трга буде под контролом и да га коментаришу људи од поверења с луксембуршке телевизије? Што је битка интензивнија, то је „магла рата“ гушћа, а сада је толико крваво да се не види ни прст пред носом.       

[/restrict]