МОЖЕ ЛИ ЗАПАД СПРЕЧИТИ ПОРАЗ КИЈЕВА?

РУСКА СТРАТЕГИЈА У УКРАЈИНИ

Америчке политичке елите предњаче у погрешном разумевању света. „Америчка нација“ више није ни „прва“ ни „неопходна“. Или можда у САД и даље мисле да Путин блефира, јер им је живот у тој врсти симулације пријатнији од суочавања с иначе горком реалношћу?

Пропаст Запада“ је, можда, могла да буде пријатнија и спорија. Овако, по свему судећи, биће много бржа и непријатнија. До тога својим акцијама воде његове заслепљене политичке елите, у узалудном настојању да задрже „свет заснован на правилима“ које диктира хегемон. О томе говори угледни британски колумниста Сајмон Тисдал – „доајен међу коментаторима британског естаблишмента“ – у често цитираном чланку који је објавио Гардијан. У њему аутор констатује да „ружна истина најзад излази на видело: Путин може да победи у Украјини. Резултат би била (права) катастрофа“.

[restrict]

Заправо, Тисдал захтева веће дозе лека који је већ доказао да има деловање отрова. Он тражи од Запада, предвођеног Сједињеним Америчким Државама, да донесе „тешке одлуке“ које би зауставиле украјински пораз. Досадашње акције Запада свеле су се на економске санкције, које су већ проглашене за „санкције из пакла“. Оне су окрзнуле Русију и изазвале непредвиђене ефекте на Западу, пре свега, и за почетак, у Европској унији. За разлику од Русије, сада ЕУ трпи несташице и инфлацију. То је, очигледно, била погрешна рачуница. Европу потреса инфлација која би Русију, ако верујемо изјавама европских званичника, могла погодити тек крајем године. Најгоре од свега: Европи већ прети озбиљни енергетски дефицит. Ствари ће се осетно погоршати уколико се санкције прошире и на руски гас и нафту, чему се неке земље чланице грчевито одупиру. Завртање гаса Пољској и Бугарској треба схватити тек као педагошку меру – као показну вежбу шта очекује европске земље убеђене да „Путин блефира“.

„Шта ако Украјина изгуби овај рат?“ Тисдалов чланак заслужује нешто дужи извод: „Шта ће се догодити ако украјинске снаге почну да губе? Шта ће се десити ако се земља подели или се нађе на ивици колапса? Цена неуспеха – права цена Путинове победе – могла би да буде запањујућа. То је потенцијално неподношљиво и за крхке западне демократије и за сиромашније земље, оптерећене истовременим постпандемијским безбедносним, енергетским, прехрамбеним, инфлационим и климатским кризама. Ипак, из кратковидог сопственог интереса у вези са питањима као што су увоз руске нафте и гаса и страха од шире ескалације, западни лидери избегавају тешке одлуке које би могле да обезбеде опстанак Украјине и помогну у ублажавању ових зала…“

Његова забринутост за „сиромашније“ је овде пуки стилски украс. Испод бриге за „опстанак Украјине“ крије се „стара добра русофобија“, једна од окосница британске политике барем у последњих две стотине година. Западне елите покреће мржња према Русији, (источним) Словенима уопште. Највећа брига Тисдала је што у тој борби Запад има веома „суморне перспективе“: „Прошла недеља је пружила суморни увид у будућност која нас чека ако Путин настави да некажњено да води овај рат… Међународни монетарни фонд предвидео је глобалну економску фрагментацију, раст дуга и социјалне немире… Потпуно или делимично покоравање Украјине била би катастрофа за међународни поредак заснован на правилима…“

У овом тренутку, „поредак заснован на правилима“ већ припада историји. Како тим поводом примећује британски аналитичар Алистер Крук, решење се свакако раније могло наћи и дипломатским путем: „Русија и Кина, много пре сукоба у Украјини, јасно су ставиле до знања: ’Овом великом и глобалном преломном тачком… може се управљати дипломатским преговорима; и само ако то не успе, војнотехничке опције би постале неопходне’.“

Запад се непрекидно самозаглупљује У ствари, колективни Запад је пре неког времена одбацио дипломатију. САД, како је приметио руски војни аналитичар Андреј Мартјанов, заправо више и немају никакву дипломатију. Уопште узев, америчке политичке елите се већ предуго утапају у нарцисоидном самозадовољству.

Што се тиче дипломатије, Америка има само „преносиоце директива“ које непрекидно пристижу из Вашингтона: „Знам, данас је тако фрустрирајуће бити амерички дипломата, поготову ако се сусрећеш с Русима. Ти кучкини синови само буље у тебе, са својим самозадовољним лицима и већ знају шта ћеш и како рећи… Не само да америчке ’дипломате’ нису праве дипломате – они само саопштавају диктате из Вашингтона… – већ на својој страни више немају ни оно што су мислили да им одувек припада, када су разговарали са ’рупама из Трећег света’: збуњеном и ослабљеном Русијом из 1990-их, која је патила од рана које је сама себи задала…“

Ово самозаглупљивање сопственом пропагандом свуда даје сличне резултате. Почев од (гео)економије и геополитике, све до способности за вођење рата. Посебна Ахилова пета данашње Америке је њена (не)способност за стратешко планирање. Руска технолошка предност у области наоружања сада је за Америку постала недостижна. Све у свему: „Земља убрзано губи на тежини и утицају на глобалном нивоу.“ Данас читав свет види да је предстојећи економски колапс неизбежан за САД и да Америка под Трампом, као и под Бајденом, у њега све брже клизи. Шта је онда излаз, осим рата, у који Запад очигледно не сме да се упусти?

Речима Тисдала: „Зашто би политичари попут Американца Џоа Бајдена, Немца Олафа Шолца и Француза Емануела Макрона толерисали претњу тако тешке и опасне будућности кад би данас, уколико би заузели чвршћи став, могли да је спрече?“ Тисдал заправо предлаже акције које, пре или касније, неминовно воде ка трећем светском рату, укључујући и нуклеарни сукоб великих сила. Или данашњи Запад још увек мисли да „Путин блефира“ и да ће устукнути уколико му Запад покаже зубе? На шта се аутор ослања у својој анализи?

Лекције великог Ку-тузова Напросто је поражавајуће да већина западних аналитичара, примећује италијански геополитичар Данијеле Пера у свом осврту на рат у Украјини, не поседује чак ни нејасно познавање руске историје и културе. Већ и летимичан увид у већину анализа, без обзира на огромну количину дезинформација које се овде пласирају, показује до сада невиђен аматеризам. На моменте, ово достиже гротескне ефекте и неминовно води погрешном разумевању онога што руска страна стварно ради. О „блефу“ се у руској стратешкој доктрини мисли искључиво у смислу војне диверзије („Руси су мајстори када је реч о довођењу противника у заблуду“). Али „када Владимир Путин каже: ’Ако не платите у рубљама, обуставићемо вам испоруке гаса’, он не ’блефира’“ (Д. Пера). Он напросто говори о оном што ће се догодити. Када Сергеј Лавров упозорава на могућност светског рата, он опомиње на реално постојећи ризик. Светски рат је могући исход. Ако је проглашени циљ операције „ослобођење и денацификација Донбаса“, овај циљ ће свакако бити постигнут, и то по сваку цену; можда спорије и сигурно с много мање жртава него што би то урадиле САД. Овде треба подсетити, тврди Пера, на „велике руске војне диригенте из прошлости“. Први међу њима је Михаил Кутузов.

Клаузевиц је Кутузова описао као „великог Руса“; Наполеон, његов огорчени противник, као „старог лисца“. Критичари су га у Русији називали „спорим“ и „лењим“. Ипак, Кутузов је Наполеона приморао на повлачење из Москве и наставио је да га прогони све до Париза. Он је ставио тачку на Наполеонову војничку славу. „У случају Кутузова“, закључује Пера, „његова незаинтересованост за отворену борбу са Наполеоном диктирана је његовом жељом да спасе што више младих руских живота“. Кутузов је могао да жртвује два фактора (време и простор – територије чији се губитак показао само као привремен), како би на крају премоћно добио игру против највећег војничког генија свог доба.

Престати са сталним потцењивањем Москве Слично „блефу“, који има само тактички значај „преваре“, навођења непријатеља на погрешне закључке, појам „блицкрига“ уопште не постоји у руској војној доктрини. Чињеница је да од самог почетка није било одређено максимално трајање специјалне војне операције у Украјини, из чега можемо закључити да не постоји никакав „крајњи рок за њено извођење“. „Онај ко је током протеклих месеци говорио о 9. мају и о Паради победе“, додаје Пера, „у најбољем случају показује да је веома лоше информисан.“ Не би требало сумњати да Руси имају помно и пажљиво испланиран одговор на сваки могући потез Запада (НАТО-а), чак и кад је реч о иначе слабо вероватном сценарију непосредног мешања Северноатлантске алијансе у овај сукоб. Они који од НАТО-а захтевају „одлучне акције“, заправо траже да Запад поведе и добије трећи светски рат.

Уместо закључка: било би добро престати са сталним потцењивањем Москве. На то га, као црвена крпа пред очима бика, нагони русофобија, страх од ове велике земље. Запад би морао да непрекидно има пред очима случај Адолфа Хитлера, који је, крајем 1942, изнео своју процену да је рат на Источном фронту у бити завршен: „Не постоји извештај с фронта који не потврђује да су људске резерве непријатеља сада недовољне. Руси су ослабљени, изгубили су превише крви… Руски официри су лоше обучени. С таквим официрима не можете организовати офанзиву…“ Другим речима: Хитлер је постао највећа жртва сопствене пропаганде: Руси су за њега били „словенски подљуди“, „раса робова“. Не понавља ли исту грешку и Запад када грми о украјинским ратним победама, попут непостојеће „битке за Кијев“? Требало би најзад раздвојити војну аналитику од јефтине, приземне пропаганде, у којој приучени новинари и „кауч генерали“ деле лекције „најбољим познаваоцима војних наука“.

Украјина добија битку на твитеру… Супротан пример компетентне и одмерене војне анализе пружа Скот Ритер, бивши поморски официр САД и инспектор УН за наоружање. Његова анализа носи речит наслов: Украјина добија битку на твитеру, али у стварном свету Кијев губи борбу за Донбас. Западно медијско извештавање о сукобу у Украјини било је хистерично једнострано и посве одвојено од стварности, констатује Ритер већ на почетку свог текста. „У међувремену, стварне борбе настављају да резултирају низом пораза за разбијене снаге Кијева, које су већ изгубиле контролу над два велика града, упркос подршци без преседана САД и њених савезника.“  

Амерички званичници сада с владом Зеленског раде (једино) на „стварању перцепције победе Кијева против руске војске; Москва се томе супротставља оштром дозом реалности“. Занимљиво, ово се одвија у време посете државних секретара Блинкена и Остина Кијеву. Али „заједнички оптимизам Блинкена, Остина и Зеленског потиче од заједничког прихватања наратива о руској војној операцији против Украјине у којој се тврди да Русима предстоји стратешки пораз“. Јаз између стварности и њене перцепције резултат је „збуњујуће природе самог конфликта, где је добро подмазана пропагандна кампања коју воде Украјина и њени западни партнери, како влада, тако и медији, у супротности са напорима Русије у односима с јавношћу која је суздржана да се удуби у руске стратешке циљеве и задатке, а посебно у свакодневне детаље борби на терену“. Резултат је информациони рат у коме два супротстављена наратива воде неравноправан сукоб, а „перцепција“, која се претвара у „симулацију реалности“, на крају ће бити неизбежно надјачана стварношћу.

Сурова истина војне математике Сада, на почетку друге фазе специјалне операције, реалност је таква да су руске акције „нанеле скоро смртоносну штету украјинској војсци, убијајући и рањавајући на десетине хиљада војника, при чему је уништена већина украјинског тешког наоружања – артиљерије, тенкова и оклопних борбених возила – кључног у вођењу модерног комбинованог ратовања… Остала је сурова истина једноставне ’војне математике’ која, када се пројектује на карту, пружа врсту чврстог доказа заснованог на чињеницама да Украјина губи рат са Русијом.“

Ову чињеницу не може да промени ни слање војне помоћи Украјини: „На бојном пољу Русија сваког дана потврђује своју доминацију… Стотине оклопних возила не могу заменити више од 2.580 које је Украјина до данас изгубила, нити десетине изгубљених артиљеријских оруђа могу надокнадити више од 1.410 украјинских артиљеријских цеви и ракетних бацача које је уништила руска војска.“ 

Коначно, прелазак из „битке једнаких“ у одлучујућу војну победу обично је брз, или чак тренутан. Њиме се крунише „војна надмоћ“, која се претвара у победу. А то је тренутна ситуација с којом се суочава украјинска војска у Донбасу. Украјинци више немају авијацију ни артиљеријску подршку, они су изложени немилосрдном деловању руске артиљерије и ракетних бацача који по њима туку из дана у дан, без предаха. 

Сада Руси опрезно изолују Украјинце и уништавају оно што је преостало од њихових оружаних снага, уз помоћ пешадије коју подржавају тенкови и оклопна борбена возила. „Однос жртава у овим борбама је неумољив за Украјину, са стотинама изгубљених војника сваког дана, док се руске жртве мере у десетинама.“

Ово значи и да руске трупе делују с апсолутном слободом у дубини територије, њима је могуће да се повуку и опораве, поново наоружају и одморе, без страха од украјинске артиљерије или удара ваздушних снага. За разлику од Украјинаца који остају приковани, у сталном страху да ће их руске ваздушне снаге открити и уништити; они су осуђени да се пре или касније нађу изоловани од стране руских трупа.

Русија је уништила и железничке линије које су служиле као линије снабдевања, а вероватноћа да неке украјинске снаге добију тешко наоружање којим их снабдева Запад сведена је на нулу. „Битка за Донбас достиже своју кулминацију, где украјинска војска брзо прелази из снаге способне да пружи привид отпора у силу која је изгубила сваку борбену способност.“

Место прелома Вратимо се још једном Тисдаловом чланку цитираном на почетку овог текста. Односно шта још може да учини Запад? На ово питање одговара Алистер Крук: Тисдал и њему слични треба да одустану од порицања (пораза) и да престану да мисле да је досадашњи „светски поредак“ вечан. Они би требало да најзад закораче даље од „мртвог дрвећа“ једне пролазне епохе. Спремност на промене није резервисана искључиво за друге. „Преокренута пирамида Запада“, финансирана гомилом лажног новца који више није ничим подржан, налази се на измаку. Западни ресурси сада су дефинитивно исцрпљени. Униполарни свет, ма колико се западњаци трудили да га одрже у животу, коначно је мртав. Западне санкције против Русије претвориле су се „у дух растућих цена робе, претећи да нанесу колатералну штету планини дугова“. „Па ипак, Европу чекају други демони: хиперинфлација у настајању, економска контракција, неједнакости у богатству и, изнад свега, осећање да њени лидери уопште не брину за народ већ га посматрају с једва прикривеним презиром.“

Ово осећање праћено је „анксиозношћу, која се храни апокалиптичним емотивним набојима“. Али већ је настало „место прелома“, које се више не може сакрити. А „прелом“ је болан искључиво за Запад, „остатак света“ (који је заправо његова претежна већина) може да одахне. И када Бајден позива на „уједињење демократија широм света, које ће се ујединити како би реафирмисале мишићави међународни поредак“, овај позив остаје само у домену жеља.

Једина алтернатива томе је трећи светски нуклеарни рат из кога би Запад изашао као победник. Да ли то Вашингтон заиста прижељкује? Америчке политичке елите предњаче у погрешном разумевању света. „Америчка нација“ више није ни „прва“ ни „неопходна“. Или можда у САД и даље мисле да Путин блефира, јер им је живот у тој врсти симулације пријатнији од суочавања с иначе горком реалношћу?

[/restrict]