МИТСКИ ЗУБ ВРЕМЕНА

ИЗЛОЖБА ИЗ ЦИКЛУСА ЗУБ ВРЕМЕНА У БЕОГРАДСКОЈ ГАЛЕРИЈИ ЛУЦИДА

Нагласак је овде и сада више на зубу него на времену, на страви, грози и гнози, јер уметник Горан Ћетковић је, на свој ликовни начин, филозоф и песник. Реч је о једном од најдаровитијих представника условно речено новог црногорског фантастичног сликарства, признатог и препознатог у земљи и свету, уметности по којој су Црногорци без премца

Један од најбољих млађих црногорских сликара, који бескомпромисно негује чисту ликовност, прославио је двадесет година рада у угледној београдској Галерији Луцида, где је изложио своје слике током маја у склопу тежње да се редовно представља београдској и српској публици. Горан Ћетковић (Колашин, 1975) насликао је за тај јубилеј циклус слика Зуб времена, који се природно и логично наставља и наслеђује претходни циклус Гласови тишине. После бдења над безданом таме и тишине, из којег није зазивао речи већ слике, уметник се упитао шта је с оним што преостаје после свега, да ли му прети само зуб времена? Нагласак је овде и сада више на зубу него на времену, на страви, грози и гнози, јер Ћетковић је, на свој ликовни начин, филозоф и песник. Реч је о једном од најдаровитијих представника условно речено новог црногорског фантастичног сликарства, признатог и препознатог у земљи и свету, уметности по којој су Црногорци без премца. Дух динарског човека преширок је и предубок да би се сместио у реалистичко, свакодневно, утилитарно или интимистичко, он тражи епско, митско, духовно широко, ирационално, визионарско и екстатично. Зато је Ћетковићево сликарство као крик, вапај, ламент над не само овим временом, о коме езотерик и нобеловац Вилијам Батлер Јејтс пева: „Ствари се руше, центар не држи више, анархија је провалила светом.“

[restrict]

На први поглед и на овим остварењима младог мајстора насликане су главе, ликови и личности, лица и тела, али је реч и о нечему неупоредиво дубљем, што се крије у дубини, тами и неизвесности, бездану или прошлости, коју Милош Црњански у књизи посвећеној Микеланђелу схвата као понор. Дадо Ђурић је последњих година живота говорио да има утисак да слика исто као и на свом почетку, само сад успорено и из гроба. Ћетковић посматрача враћа у та гранична стања свести и подсвести, глава је само повод, као најмистичнији део тела (у теологији постоји мистика Христове главе а у иконографији теме Вероникиног убруса и Нерукотвореног образа). Овај стваралац се упућује према суштинском, ка средишту, глави, не испитујући само шта је она данас кроз време, у уметности, стварности и духовности, већ тражи њен смисао и у вековима уназад. Његове главе изражајне су до крајности, као ликовни пароксизми, сликар иде и изван стварности па и ван (пост)модерне уметности, гестика његових лица сеже до универзалног и космичког. Издваја се из садашње какофоније ликовног бесмисла, из визуелне пиктуреје планктонске уметности коју по идеји концептуалних уметника сви треба да стварају, па је зато и нема, бежи из полуделог планетарног језика слике. У томе, међутим, не тежи еуфонији, свој склад не проналази у хармонији и површној лепоти, већ у драми, у коју је огрезао, извлачећи из ње катарзу као преображај и иницијацију. Његове слике целовите су и монолитне а уметник смело у њих уноси и естетику ружног, јер зна да је она друга страна истине и животна целина. Његова вера у чисту ликовност тврда је и скупоцена, можда и ратничка, јер постоје духовни ратници; он би да сликарство врати на предмодерне духовне изворе, ма колико се наизглед служио модерним експресионистичким ликовним језиком и чуо јауке Едварда Мунка. У свом врлом неотрадиционализму Ћетковић парадоксално користи и савремена ликовна решења, од апстракције до dripping-а Њујоршке школе апстрактног експресионизма, јер разне ликовне натрухе могу да уђу у монолитни, чисто и чврсто утемељен уметнички језик.

Стваралаштво овог посвећеника ликовно је одлично постављено и онда када приказује светове који се руше, фигуре у покрету, замаху, патњи до труљења и животној драми. Има на тим остварењима много од естетике чудовишног, драге неким од најбољих европских сликара, од готских до црногорских, има ту гласова из таме, лелека зубатог времена. Уметник као да слика махнито, као да му је свака слика последња, пророчка, гоњен својом фортуном, али на тим радовима има и финих, тананих прелаза, лазурних подсликавања и суптилних набојавања правог зналца ликовне материје. Његово је дело потпуно лишено нарације, по чему је модерно али и суштаствено, како би највећи српски стручњак за модерну уметности Лазар Трифуновић рекао, он се одмах, без околишања, баца у епицентар проблема.

Горан Ћетковић у свету посусталом од бесмисла, који се духовно кочи и умртвљује, риче као лав у пустињи духа, његови ликовни урлици парају тишину потрошачког, утилитарног света планетарне жабокречине, и можда, како би владика Николај Велимировић рекао, вапију ка Богу. Не можемо, међутим, тврдити да је ово гранделоквентно и грчевито сликарство (Андре Бретон је рекао: Сликарство ће бити грчевито или га неће бити) посвећено само данашњем човеку, тиме бисмо га беспотребно ограничили и умањили. Велики сликар Медиале Милован Видак тврдио је да ће поверовати у то да се човек изменио када му буде видео пупак десет сантиметара горе. Довољно је у том смислу прочитати староегипатске потресне исповести, ламенте, јадиковке над последњим временом које је задесило старовековног писца, како сада видимо, можда горег и трагичнијег од нашег. Ћетковић није само сликар садашњег усуда већ свеколиког људског, иначе би његово сликарство било кратког домета. Он се обраћа и ововременом бићу, угроженој људскости, и прошлом, сваком човеку, од првог до последњег, толико има снаге на његовим сликама. На њима је, међутим, све само у складу с оним што је изрекао Небојша Пајкић: „Од Адама све је пад“.

[/restrict]