„КРОЗ КАПИЈЕ БУДУЋИХ ВРЕМЕНА – ПРОЗА РАДОВАНА БЕЛОГ МАРКОВИЋА“

ПИСЦИ У СВОМ ВРЕМЕНУ

Зашто је данас поново на дневном реду проза Радована Белог Марковића? Могуће су две врсте одговора. Једна подразумева ону врсту аподиктичности која укида простор за сваки даљи разговор. Такав одговор би, наиме, гласио: бавимо се делом Радована Белог Марковића зато што је он велики писац. Друга врста одговора подразумева свест да се представа о вредностима изводи из хоризонта сваког тренутка егзистенције једне културе, да се та представа мења и да ми који данас заступамо своја уверења не можемо унапред да оспоримо право оних који ће тек ступити у дијалог са прозом овог аутора – да ту прозу виде другачије…

Припреме за реализацију научног скупа „Кроз капије будућих времена – проза Радована Белог Марковића“ су започеле још за пишчевог живота и он је са много нестрпљења дочекивао сваки предузети корак, радујући се и новом сусрету са учесницима које је познавао, а још више упознавању са онима које није имао прилике да сретне. У првобитној замисли, овај скуп је требало да буде наставак врло интензивног интерпретативног дијалога са прозом Радована Белог Марковића, а тај дијалог је, у овом облику, и започео 2009. године под кровом Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић“ у Ваљеву, настављао се током година у Лајковцу, Ћелијама, Београду и Новом Саду и као резултат доносио врло запажене зборнике радова. А тих зборника има пет („Проза Радована Белог Марковића“, „Господар гиштова“, „Интерпретације у Ћелијама“, „Анатомија романа Путникова циглана“, „Приповедни вез Радована Белог Марковића“). Пишчева жеља је била да се тај дијалог, за његовог живота, оконча тамо где је и започео, на месту на коме се данас налазимо.

[restrict]

Пишчева смрт је изменила карактер овог скупа. Он више није и не може бити прост наставак превасходно научног дијалога са прозом Радована Белог Марковића, дијалога у коме је више од четрдесет проучавалаца српске књижевности и језика узимало реч, због чега се може рећи да Радован Бели Марковић међу савременим српским писцима има најшири круг тумача, већ пишчев одлазак скупу додаје још неколико димензија. Сада овај скуп треба да буде и препрека да на једног писца, такорећи од тренутка његове смрти, почне да пада завеса заборава тако честа у српској култури, једнако као што овај скуп треба да, тамо где је то већ могуће и онолико колико је то могуће, отвори и књижевноисторијску перспективу за поглед на прозу Радована Белог Марковића, другим речима, за оцртавање места овог писца у српској књижевности, односно за покушај да овог писца, користећи управо један његов наслов, пропустимо „кроз капије будућих времена“.

Кад год ступамо пред дело једног писца не можемо да мимоиђемо питање: зашто то чинимо? И ми данас имамо пред собом то неизбежно питање: зашто је на дневном реду проза Радована Белог Марковића, зашто смо одлучили да, још једном, о њој говоримо? Могуће су две врсте одговора. Једна подразумева ону врсту аподиктичности која укида простор за сваки даљи разговор. Такав одговор би, наиме, гласио: бавимо се делом Радована Белог Марковића зато што је он велики писац. Друга врста одговора подразумева свест да се представа о вредностима изводи из хоризонта сваког тренутка егзистенције једне културе, да се та представа мења и да ми који данас заступамо своја уверења не можемо унапред да оспоримо право оних који ће тек ступити у дијалог са прозом Радована Белог Марковића да ту прозу виде другачије, чак и ако се у основним обрисима саглашавају са нашом оценом, али на другачијим аналитичким увидима утемељују свој суд.

Сви велики српски писци новијег доба су се, са лакоћом, кретали преко граница књижевних родова и врста. Ако у корпусу Андрићевих дела, а то је баш упадљиво, нема драмских остварења, ако је он, бежећи од исповедног тона, као резиме свог сусрета са светом уместо мемоара написао „Знакове поред пута“, онда у опусу Милоша Црњанског срећемо врло вредна остварења која спадају у сва три основна модалитета књижевне уметности (лирика, епика, драма) и у готово све књижевне врсте. И велики писци новијег доба, Драгослав Михаиловић на пример, волели су да, поред приповедака и романа, негују драму и тзв. документарну и есејистичку прозу. Радован Бели Марковић је, као један од највећих читалаца међу српским писцима, много волео књиге „Црта за сабирање“ и „Прах за позлату“ свог пријатеља Данила Николића, али сам није био спреман да пише таква дела. И кад је, после много оклевања, пристао на књигу разговора са Милошем Јевтићем, књигу у којој мора бити много исповедног, отезао је са својим делом посла и та књига ће се тек постхумно појавити. Зашто? Зато што је Радован Бели Марковић одлучио да свој глас у српској књижевности сведе на приповетку/причу и роман.

А кад један писац таквог ранга донесе овакву одлуку, логично је претпоставити да постоје неки крупни разлози којима се руководио. Кад се погледа жанровска ситуација у српској књижевности 19. и 20. века, лако се види да су се приповетка и роман смењивали на месту водеће књижевне врсте и да су најбољи српски писци новијег доба или велики приповедачи или велики романсијери, или као, примера ради, Борисав Станковић и Иво Андрић, и једно и друго. Кад је у једној књижевности у тако дугом периоду могуће говорити о доминацији два прозна облика, то може значити само једно: у та два облика је јако тешко доћи до високих остварења, посебно до остварења у којима се сусрећемо са много новина, много унутаржанровских померања. Другим речима, мера стваралачког изазова је ту врло висока. А Радован Бели Марковић је од својих првих прича и свог првог романескног остварења показао да је писац који није дошао да понавља, да умножава оно што у српској књижевности већ постоји него да дође до нових стилско-језичких и тематско/морфолошких решења. Тек неколико прича Радована Белог Марковића („Швапска коса“, „Повратак Лазара Дражића“ и сл.) могу се посматрати као приче које израстају из традицијског фона, из поетичке подлоге која подразумева укључивање типичне епске технике, док се тако нешто не може рећи ни за једну причу из књига „Сетембрини у Колубари“ и „Мале приче“.

А шта тек рећи за књигу „Живчана јапија“, књигу после које долазе романи Радована Белог Марковића и мења се његово место на књижевној сцени? Она је жанровски и тематски многолико дело, будући да је и приповедни венац и нека врста у сасвим слободне фрагменте разложеног романа, у њој има и много миметички захваћеног градива и врло слободних узлета пишчеве имагинације којој се указују неземаљски видици Горње и Доње Псаче и у њих смештене „урутке и сокоћала“. Оно што је посебно важна новина је свакако језик, заснован тако да га чине сви идиоми који су се у српској култури смењивали од средњег века до данас, идиоми који, врло често, имају и изванкњижевно порекло (језик књажевских канцеларија, нпр.). Понекад тај језик почне да захвата оно градиво за којим иду песници и тако долази од једног неочекиваног споја лирског и гротескно-хуморног, споја по коме је Радован Бели Марковић јединствен у српској књижевности. А добро је познато да језичка подлога увек уводи и одговарајућу интонацију у текст и зато је проза Радована Белог Марковића саткана од сталног укрштања интонативних регистара и захваљујући томе је постало могуће нешто што је само на први поглед парадоксално: да српски писац чија је визија света у основи дисовска буде и писац чије приче и романе краси и она врста хумора коју, примера ради, на самом почетку романа „Стојна ветрењача“, срећемо у опису „снебивајућег укопа“ ветрењачара Онуфрија, пошто се тај укоп одвија „под сумњом да и не бејаше мртав колико се одока чињаше“.

И кад год у средиште наше пажње доспеју романи Радована Белог Марковића, искрсава и питање: да ли је у српској књижевности и било таквих романа? Одмах по изрицању овог питања наш поглед пада на романе од „Беспућа“ Вељка Милићевића (а то је крај прве деценије прошлог века) наовамо, на оне примере романескног стваралаштва у којима је граница између лирског и епског померена ка све ширем простирању лирског, толико широком да је Милош Црњански у један свој роман могао да, уз све друго, укључи и себи толико драге суматраистичке визије. И Радован Бели Марковић је у своје приче и романе укључивао толико лирског да се, без икаквог зазора, може рећи да је највећи песник српске књижевности који није користио стих. У српској књижевности новијег доба постоји и један роман који је од посебног значаја за разумевање прозе Радована Белог Марковића. У питању је роман „Нишчи“ Видосава Стевановића. Радован је овај роман и волео и често помињао. То је први роман-лексикон у српској књижевности (објављен је 1971), роман у коме се миметичко градиво срећно спаја са гротескно-комичним визијама пропадања и једне породице и једне цивилизацијске парадигме. У „Нишчима“ је у дејство стављен језик не једног тренутка него језик укупне српске књижевности, једнако као што је локална хроника добила размере оне визије наопаког кретања која води ка апокалипси.

Романи Радована Белог Марковића, од „Лајковачке пруге“ до „Стојне ветрењаче“, увек су израз високог артизма, оног артизма за који је Жан Русе, описујући барокну књижевност, рекао да се заснива на „дизању тешког бремена језика“. Ниједан роман Радована Белог Марковића није означен као роман, чиме је, ван сваке сумње, указано на њихово удаљавање од сваке иоле устаљене представе о роману. Тако се једна књижевна врста која ионако нема канон помера у онај међужанровски простор који је подесан за сваковрсне експерименте. Захваљујући томе је и било могуће да у „Лајковачкој прузи“ баладичан тон добије место средишње семантичке компоненте, једнако као што је у „Девет белих облака“ само текстовно ткиво толико разложено да уместо приче срећемо само фусноте које, тобож, прате неки заувек изгубљени основни текст. А све то, као и одлике прича Радована Белог Марковића, показује да је међу нама био писац који је, у то нема сумње, као и Бранко Миљковић пре њега, веровао да у уметности резултат непосредно зависи од савладаних тешкоћа. И савладавао је тешкоће које ни у једном случају нису биле мале. И из којих је израсло дело које је јединствено у савременој српској књижевности и које тражи да му се враћамо, али тек онда кад свој аналитички језик саобразимо његовој сложености и снази.       

Уводна реч на скупу „Кроз капије будућих времена – проза  Радована Белог Марковића“, Ваљево, 10. 5. 2022

[/restrict]