IGRE PODREĐIVANJA

Od zahtevne ali ipak kompromisne „finlandizacije“, do potpuno kapitulantske i (samo)zatiruće „srbijanizacije“

Ovih dana su naši mediji – na svoju ruku lakomisleno se povodeći za zapadnim ili „odgore“ usmereni da tako postupaju – bili prepuni (dez)informacija o Finskoj. Bombardovani smo pričama o tome da se radi o zemlji koja je, prema „Izveštaju o svetskoj sreći“ UN, već pet godina u tom pogledu na prvom mestu. Uz to što su u globalnim razmerama najsrećniji, njeni građani su, kako se ističe, poslovično miroljubivi i tolerantni. Stoga je Finska tradicionalno opredeljena za neutralnost. Ipak, usled onoga što Rusija čini u Ukrajini, sada je ta zemlja na korak od ulaska u NATO.

RUSI NA KAPIJI Da li je baš sve tako ili se umnogome radi o propagandno upotrebljivom mozaiku sastavljenom od mnoštva poluistina i neistina? Da ne okolišim – brzo će biti jasno da je poslednje u pitanju. Finska, zapravo, nikada istinski nije bila vojnopolitički neutralna već je na indirektni način, voljno ili nevoljno, tradicionalno svrstana na neku stranu dok se lažno predstavlja da je neopredeljena. Što se tiče ogromne sreće njenih stanovnika, u to pitanje ne nameravam ozbiljnije da ulazim, mada sam i tu skeptičan jer mi baš ne idu zajedno patetične priče o bezrezervnoj finskoj sreći i tamošnja visoka stopa samoubistava.

Kada je u pitanju vojnopolitička neutralnost, tu su stvari kristalno jasne. Da se vratimo u doba okončanja Drugog svetskog rata kako bismo to lepo sagledali. Finska je tokom rata bila saveznik nacističke Nemačke i žestoko se borila protiv Sovjetskog Saveza, učestvujući u opsadi Lenjingrada. Kada se kolo ratnih uspeha okrenulo na drugu stranu, te su sovjetske jedinice potisnule Fince sa svoje teritorije, spremajući se da pređu u ofanzivu na njihovu zemlju, Helsinki je krajem jula 1944. zatražio primirje. Moskva – svesna da protiv sebe ima dobro obučenu i opremljenu, motivisanu i žilavu armiju, koja je bila spremna da uporno brani svako svoje selo ili grad – pristala je na pod određenim uslovima. Tako je postupila kako bi respektabilne snage sa severnog fronta brzo mogla da prebaci na glavno zapadno bojište, umesto da ih troši na osvajanje Finske.

Finsko-sovjetski segment Drugog svetskog rata okončan je delimičnom okupacijom i demilitarizacijom, ali ne i potpunim slomom Finske. Nad većim delom te države tek donekle promenjena vlast, koja je nju i uvela u rat na strani Trećeg rajha, zadržala je efektivnu kontrolu. Očuvana je i finska vojska. Kremlj je to naplatio po sebe povoljnim ekonomskim, spoljnopolitičkim i drugim aranžmanima. Oni su dobili zaokruženi vid kroz formulisanje i potpisivanjem 6. aprila 1948. sovjetsko-finskog „Sporazuma o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći“. On je ostao na snazi sve do raspada SSSR-a.

LAŽNA NEUTRALNOST Tim sporazumom Finska se opredelila za vrlo specifičnu „neutralnost“. Ona je važila u svim slučajevima osim ako ta zemlja ili Sovjetski Savez budu ugroženi od strane Nemačke i njenih saveznika. Drugim rečima, „neutralna“ Finska je pod određenim uslovima mogla da dopusti stacioniranje sovjetskih snaga na svojoj teritoriji, te da deluje zajedno s njima, a bilo čije drugo vojno prisustvo u toj zemlji, kao i odbrambena saradnja s drugim silama najstrože su bili isključeni. Uz to, Helsinki se obavezao da ne zaključuje bilo kakve druge spoljnopolitičke aranžmane na štetu Moskve.

Kada je sve rečeno utvrđeno i sprovedeno, Sovjeti su 1955. povukli svoje trupe sa strateški važnog poluostrva Porkala – udaljenog samo oko 30 kilometara od finske prestonice i pogodnog za munjeviti napad na Helsinki – te su ga u januaru 1956. godine vratili Finskoj. Okupacija i poslednjeg dela finske teritorije zamenjena je za „aktivnu neutralnost“, pod kojom od tada do danas najpre treba da podrazumevamo njenu poroznu asimetriju. Postoji u odnosu na jedne, a vrlo je relevantna kada se radi o drugim (tada sovjetskim) vojnopolitičkim faktorima.

Usled toga na Zapadu je nastao termin „finlandizacija“. On je dugo imao negativnu konotaciju. Pod njim se u početku isključivo podrazumevalo podređivanje spoljne i odbrambene politike jedne nominalno suverene zemlje nekoj velikoj sili. Od kraja 20. veka pomenuti izraz dobija i nove slojeve značenja, pa se tako govori i o pragmatičnoj saradnji manje države s nekom dominantnom silom, kako bi ona dobila bitne ustupke a zauzvrat uvažila vitalne interese slabije zemlje. Kako god bilo, za razliku od Nemačke i drugih njenih saveznika tokom Drugog svetskog rata koji su se našli u dometu sovjetske moći (Rumunija, Mađarska, Bugarska), Finska u celini nije bila okupirana i sačuvala je kapitalistički sistem, te srž starih vojnopolitičkih struktura – plativši to modelom bezbednosne, spoljnopolitičke i ekonomske saradnje koji je zadovoljio Kremlj.

NATO NA POTEZU Tako je bilo do januara 1992. godine. Posle raspada SSSR-a Jeljcinova Rusija je olako prihvatila da se do 1997. važeći sporazum koji je nasledila zameni novim. Gotovo preko noći zaključen je, u poređenju sa sovjetsko-finskim, radikalno drugačiji rusko-finski sporazum. Sve ono što je spadalo u sferu „finlandizacije“ nestaje, a akcenat se stavlja na opšte i to poprilično izlizane priče o dobrosusedskim odnosima, ekonomskoj i svakoj drugoj saradnji i zaštiti manjina s obe strane granice. Pri čemu, u prvom planu se našla zaštita Finaca i ugro-finskih naroda u Rusiji, a ne ruskih interesa u vezi s Finskom.

Na taj način oslobođeni obaveza proizašlih iz poraza u Drugom svetskom ratu, Finci su ubrzano počeli da se približavaju zapadnim centrima moći. Njihova zemlja je 1994. pristupila NATO programu „Partnerstvo za mir“, te je forsirano počela da se prilagođava svim mogućim standardima tog vojnog pakta. Naredne godine je ušla u Evropsku uniju, čime je i formalno okončala svoju političku neutralnost. Članica EU, koja prilagođava svoju politiku odlukama Brisela, to svakako ne može da bude. Što se tiče vojne neutralnosti, ona je načelno ostala na snazi, ali je otpočet proces njenog oblikovanja u duhu onoga što smo već videli da podrazumeva „aktivna neutralnost“ samo taj put je već bila „nagnuta“ na zapadnu stranu.

Nju je Finska nastavila da produbljuje do tačke kada je, faktički, postala neformalna članica NATO-a. Zaključila je s tom alijansom sporazum koji joj omogućava ne samo tranzit snaga preko finske teritorije već i njihovo stacioniranje na njoj. Uz to je Helsinki 2008. pristupio NATO snagama za brzo reagovanje, odnosno s tim paktom je dogovorio formiranje zajedničke pomorske grupacije. Tako je već pre desetak godina stavljen i finski šlag na severnoatlantsku tortu, te je besmisleno pričati o tome da Helsinki tek sada napušta neutralnost zbog straha od ruske invazije. Finska odavno suštinski nije ni vojno, a kamoli političi neutralna.

FINSKE POUKE Zašto je sve rečeno za nas bitno? Prvo, pokazuje nezrelost koja vlada u našim i provladinim i opozicionim medijima, ili, da stvari budu gore, tu prisutno (iz unutrašnje ili spoljnopolitičke zone naručeno) propagandno crnilo. Sve se predstavlja nakaradno, kao da su srećni i miroljubivi Finci preko noći oterani u NATO tabor zbog ruske agresivnosti. A zapravo oni već odavno sukcesivno navlače severnoatlantske šinjele, a sada taj proces samo okončavaju, dobivši izgovor za stavljanje NATO šlema. Time saučestvuju u neprijateljskom okruživanju Rusije. Drugo – a ništa manje bitno – jasno se vide manipulacije s konceptom „aktivne neutralnosti“ koja zapravo predstavlja indirektnu pripadnost nekom paktu.

Nama nju uporno nude ovdašnji NATO lobisti i njihovi strani mentori, a na primeru Finske lepo možemo da vidimo šta ona znači i kuda neku zemlju vodi. U pitanju je odskočna daska za ulazak u NATO, odnosno platforma za pripremanje neke zemlje da za tako nešto bude blagovremeno formatizovana. To se jasno raspoznaje i iz reči jedne američke funkcionerke koja se bavi nama. U pitanju je po čvrstoj ruci i britkim rečima našoj javnosti poznata Viktorija Nuland. Sada kada se pohvalila svojim uspesima u vezi s Finskom, postaje dodatno razumljivo na koji se način, između ostalog, ona angažuje u vezi sa Srbijom i našim regionom.

Bila je nedvosmislena u vezi s tim da se kao pripadnica pet američkih administracija dosledno bavila pripremanjem Finske da postane deo NATO-a. Postala je funkcionerka 1993. godine, a zemlja kojom se bavimo otpočinje svoje atlantske integracije naredne godine. Nama je počela intenzivno da se bavi znatno kasnije, ali ništa manje intenzivno, i to pre svega u vezi s našim vojnopolitičkim pozicioniranjem i redefinisanjem odnosa s Kosovom na način koji je po volji SAD. Kako je tokom svoje posete Beogradu 2014. istakla: „SAD imaju interes za punu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine.“ Amerikanci i ne kriju da to podrazumeva „obostrano priznanje“. Zatim je dodala: „Ovde sam da naglasim da SAD žele da prošire i ojačaju odnose i saradnju sa Srbijom u regionalni i evro-atlantskim pitanjima, kao i kada je reč o ekonomiji.“

PAKELNA „SRBIJANIZACIJA“ Vidimo do čega je briselsko-vašingtonska „normalizacija“ odnosa između Beograda i Prištine do sada dovela. Prihvativši pompezno Brisel 1 (2013) i potom zakulisno mnogo gori Brisel 2 (2015) – gotovo da smo potpuno izgubili kontrolu nad severnim delom (do tada van domašaja Prištine) naše i ranije većim delom okupirane južne pokrajine. Nelegalna albanska vlast sada tamo hapsi kako hoće i koga hoće, zatvara alternativne puteve (što se baš ovih dana dešava dok Beograd ćuti) i na duge načine nam brutalnom silom nameće svoju volju. Beograd nekada gura glavu u pesak, nekada ljutito negoduje, ali ništa konkretno ne preduzima.

Tako je stvoren osnov da otpočne sledeća faza zapadno-albanske mirnodopske agresije protiv nas. Trenutno se koristi sukob u Ukrajini kako bi nas naterao da posle terenskog prepuštanja onoga što nam pripada, pocepamo i tapiju koja svedoči o vlasništvu. Drugim rečima, da Prištini omogućimo da uđe u preostale međunarodne institucije uključujući i UN (čime bismo obesmisli Rezoluciju 1244), te da se prema njoj bezrezervno odnosimo kao prema prestonici nezavisne države. Posle nekog vremena na red bi došlo i priznanje. Slično – kada se radi o podrivanju srpskih interesa – planirano je da se dešava i na vojnopolitičkom planu i kada je u pitanju naš odnos prema Republici Srpskoj.

Tamo je Dodik prepreka daljoj centralizaciji BiH i njenom uvlačenju u NATO. Sprečava nastavak oba procesa, pa se zato od Zapada očito traži podrška Beograda za njegovo uklanjanje. Dokle se stiglo u njenom eventualnom dobijanju, teško je reći (na stranu javne izjave o dobrim odnosima Beograda i Banjaluke), ali oficijelna Srbija očito makar donekle relativizuje odbranu RS prihvatanjem, uprkos čvrstoj poziciji RS u vezi s tim, nelegalno postavljenog visokog predstavnika kao da je legalan. S Rusijom stvari stoje i gore. Sudeći po sve rezervisanijem odnosu srpskog establišmenta prema njoj, intenziviranoj medijskoj kampanji koja se protiv nje vodi od nemalog broja sredstava masovnog (dez)informisanja pod kontrolom vlasti, te našeg učestalog glasanja protiv Moskve u UN – jasno je da je geopolitička „srbijanizacija“ već uveliko u toku.

Nesrećna okolnost za nas je što je ona mnogo gora od nekadašnje „finlandizacije“. Finska je nekada stala na sovjetsku stranu na koju očito nije želela da ide kako bi dobila okupirane teritorije natrag i otklonila opasnost od daljih po sebe negativnih poteza. S druge strane nama Zapad ne nudi ni da podelimo Kosovo i Metohiju i u vezi s tim povratimo punu kontrolu samo nad delom te naše pokrajine, već od nas traži da je se u potpunosti odreknemo. Slično stoje stvari i sa RS. Njoj se kao kompenzacija za naše podređivanje Vašingtonu ne nudi ni reafirmisanje izvornog dejtonskog statusa, a kamoli pravo na samoopredeljenje koje svakako priželjkuje većina građana Srpske. A od Srbije se traži da uvede sankcije Rusiji i tako odbaci podršku koju nam ona pruža za odbranu vitalnih nacionalnih interesa!

ODRICANJE OD SRPSTVA? „Srbijanizacija“ – koja je na nas maligno projektovana „finlandizacija“ – podrazumeva ne samo podređivanje slabije strane jačoj u domenu njenih interesa u odnosu na treće faktore (što pragmatično u nekim okolnostima može da se razume) već i odricanje mlađeg partnera od onoga što za njega ima suštinski značaj (što nema nikakvo opravdanje). Ne trampi se sopstveni spoljnopolitički i bezbednosni suverenitet za teritorijalni integritet i neke druge velike koristi već se čak i to podriva radi praznih obećanja. Nacija tako ne dobija niša a okupatoru mirno daje sve do čega joj je stalo.

Američki senatori koji su nas nedavno posetili i zvaničnica Stejt departmenta Karen Donfrid, koja nam je došla u goste posle njih, oko svega toga bili su jasni. Srbija mora da se geopolitički i nacionalno „oslobodi“ Rusije, Srpske i Kosova. Razume se, na to se nadovezuje i „rasterećenje“ od energetske saradnje s Moskvom i intenzivnih ekonomsko-investicionih veza s Kinom. Ono što tako ostane od nas treba posle toga da napravi samo još jedan korak i uđe u NATO. Onda bi proces geopolitičke „srbijanizacije“ bio okončan a mi bismo bili nagrađeni slanjem svojih (već uveliko prilagođenih NATO standardima) trupa na istok Evrope i na druge meridijane gde Vašington to poželi.

O svemu tome trebalo bi da razmislimo dok slušamo laži o iznuđenoj promeni neutralnog statusa Finske (ima i mnogo drugih laži s kojima se redovno susrećemo, ali pomenute su sada posebno bitne). Finci – koji su dubinski nenaklonjeni Rusima (bili su provincija carske Rusije, ratovali su sa Sovjetskim Savezom 1939–40 i 1941–44), ma koliko u jednom periodu bili prisiljeni da igraju na njihovu muziku – možda će ustinu postati još srećniji pošto nestanu i simbolički ostaci „finlandizacije“. Ali mi ćemo zasigurno postati još mnogo nesrećniji ako dopustimo da bude okončana „srbijanizacija“.

Proces definitivnog odbacivanja naše političke neutralnosti u tom slučaju biće dopunjen sličnim vojnim kretanjima, a naši nacionalni interesi od RS preko Kosova i Metohije do Crne Gore bili bi potpuno anulirani. „Srbijanizacija“ za razliku od „finlandizacije“ ima i identitetsku dimenziju koja se ogleda u svođenju srpstva na srbijanstvo. A ako se tome, u ovom stadijumu makar i samo (geo)politički (posle toga bi bilo okončano i nacionalno rastakanje srpstva), bude išlo naruku, onda bi oni koji vode takvu politiku trebalo da u naše školske programe ugrade najstrožu osudu srpskih lidera s Nikolom Pašićem i regentom Aleksandrom Karađorđevićem na čelu, koji su odbili austrougarski ultimatum 1914. godine, kao i naših vojvoda – od Radomira Putnika do Živojina Mišića – koji su posle toga predvodili odbranu zemlje. Jer čemu sve to ako se danas odričemo svega što je za nas bitno?

Mogli smo da se po aktuelnom NATO modelu „srbijaniziramo“ i pre sto godina. Ili su veleizdajnici oni koji tada tako nešto „dalekovido“ nisu prihvatili ili su to oni koji bi danas na tako nešto pristali. Patriotizam jednih isključuje to u slučaju drugih. No nadam se da do toga ipak neće doći, odnosno da se radi samo o mojim mračnim slutnjama usled našeg zvaničnog prekomernog popuštanja onim spoljnim faktorima koji žele da nas „srbijaniziraju“, što ipak neće otići u samozatiruću krajnost. Nadajmo se da je tako, ali se ipak spremajmo za odsudnu nacionalnu borbu.