ГОРОСТАС И ЛИЛИПУТАНЦИ

ЗЕЧЕВИЗИЈА

Поводом ТВ серије Де Гол – сјај и тајна, режија Франсоа Вел, France 2, 2020

Управо у време председничких избора у Француској емитована је на РТС-у шестоделна телевизијска серија о вероватно најчувенијем станару Јелисејске палате у прошлом веку и уопште „храсту француске историје”, како га је назвао пријатељ и саборац Андре Малро, у књизи објављеној на основу многих разговора и нарочито оног опроштајног са генералом, у Коломбеју 1969. „Данас, са довољно велике временске дистанце, педесет година после његове смрти, није претерано рећи да је Де Гол био највећи француски државник у последњих двеста година, и уз Стаљина, највећи европски државник двадесетог века”, пише Небојша Катић. „Де Гол је бићем осећао политичке и историјске процесе и трећим оком је умео да види њихове исходе који су лежали у будућности. Видео је и боље и даље од својих савременика, као и од француских и европских лилипутанаца који су дошли после њега“, закључује Катић у сјајној есејистичкој синтези, коју смо, наравно на штету Лилипутанаца, могли да премеримо у трењу са савременим тренутком избора за француског председника 2022, уочи библијске Апокалипсе. То је, истовремено, показала и ова телевизијска серија, сачињена и промовисана пре две године када украјински планетарни кошмар још није био на видику. Изванредне улоге Самуела Лабарта (као да гледамо генерала живог!), Констанс Доле (као госпође Ивон) и Франсиса Истера (првака Комеди франсез, који нам је маестрално представио неуротичног, растрзаног Малроа, очајног што великан одлази, али с мешавином туге и поноса што му је „служио и био пријатељ”). Одлично написана (Патрис Диамел) и режирана херојска драма у којој кроз други план пролази галерија историјских фигура колико да обоји контекст једног, у суштини, епског времена. Тек на крају схватимо порекло Малроовог патоса: са Де Голом збиља је отишао збор хомерских ликова. Са Де Голом нестала је и права Европа, а ово што сада од ње гледамо тужни је гињол, бедна рушевина једног фасцинантног Пантеона, кроз који на наше очи гмижу и шушкају пигмеји.

[restrict]

ДЕГОЛИЗАМ И ПУТИНИЗАМ Велики хероји? „Тешка и компликована времена су времена великих изазова и то је амбијент у коме се појављују велике личности“, пише даље Катић. „То је Де Гол наравно знао и о томе је и говорио. Светска позорница је увек компликована и не постоји политички контекст који правом лидеру, посебно велике државе, неће дати прилику да своју визију реализује и своју величину искаже. Тајна Де Головог мита је пре свега у томе што су његове најважније особине управо оне од којих се и праве херојски митови. Де Гол је био човек изузетне, готово луде личне храбрости, аскетског поштења, интегритета, воље, чврстине и упорности. Све ове особине биле су у служби патриотизма и све их је повезивало и јачало опсесивно осећање мисије. Не треба заборавити ни да је генералов патриотизам био неодвојив од његовог католицизма и вере у хришћанску Француску.” Нико ни у његово време – то јасно показује ова серија! – а камоли после њега, није имао оваквих моћи. Шта је данас Француска? „Истрошена, разједињена земља, без борбеног елана, огрезла у конформизму. Прорицао је и да ће се илузија о француској моћи урушити када он буде отишао са њеног чела. Нажалост по Француску, али не само Француску, испоставило се да оваква предвиђања нису последица нарцисоидности резигнираног политичара чије је време прошло. Ове генералове речи, као и друга политичка пророчанства, остварила су се управо онако како је он то видео у својој стакленој кугли. Француска после Де Гола није ни сенка пређашње државе.” И управо на том месту завршава се тестаментални разговор с Малроом и најважнија сцена у овој серији, она у којој се два храста опраштају у сеоском дворишту Коломбеја.

МИСИЈА И МЕСИЈАНИЗАМ С уважавањем свих историјских, геополитичких и готово несравњивих цивилизацијских разлика, сетимо се како је изгледао бивши СССР пред долазак Путина. Слушајте још једном: истрошена, разједињена земља, без борбеног елана, огрезла у конформизму. Урушена Русија. Ни сенка негдашње империје, ни доцније колосалне утопије, коју је животима платило ко зна колико милиона Руса. Безмало – мртва, бивша Русија. „Опсесивно осећање мисије“, које је наводно имао Де Гол, може се упоредити с карактеристично руским месијанизмом, доиста уграђеним у духовну вертикалу једног другачијег етоса. Али и тај зависи од личне храбрости, аскетског поштења, интегритета, воље, чврстине и упорности својствених Путину, дакле правом лидеру велике државе, да би своју визију реализовао и своју величину исказао. Тајна овог мита је пре свега у томе што су његове најважније особине управо оне од којих се и праве херојски митови. Мислите ли да, пењући се на минхенску говорницу 2007. године, Владимир Владимирович свега овога није био свестан? И да није у својој стакленој кугли (израз Катићев!) видео какав ће бурурет у глави света покренути његова визија? Да ће ово што се сада догађа – а ради се о тоталној и неопозивој алтернативи укупној досадашњици постојећег! – остварити Европа суверених, равноправних и мирољубивих народа, од Атлантика до Урала, онако како је замишљао један прави Атлант Де Гол?

Фундаментални принцип „деголизма” и „путинизма“ је идеја јаке државе, устројене на парламентарним начелима. Циљ ове државе је да оствари националне интересе, да буде поштована и да осигура напредак њених грађана, да буде достојна своје прошлости, да поврати част нације и потврди своју величину и независност. И Де Гол и Путин истичу потребу да се државне институције базирају на јакој управи. Њихови политички противници замерали су им тенденцију ка диктаторској моћи (Путин) или бонапартизму (Де Гол). Ниједна државна мера у Русији не доноси се ван закона и остварује се уз пуно учешће парламента. (Тренутно, независне агенције кажу да у овом одсудном часу Путина подржава 80% народа.) Уз све приговоре, Француска је ипак остала демократија и Де Голова одлука да одступи после априлског уставног референдума из 1969. године показала је да његова посвећеност демократији није била само пука реторика. И Де Голов искрени, а уздржани католицизам на неки начин одговара Путиновом смиреном, а не размахнутом по-русский, православљу. У катедралама, међу вернима, углавном на велике празнике.

На спољнополитичком плану, пристојна уздржаност према Немачкој, никакво савезништво, поготову не присно заједништво. Генерална резерва према идеји Европске уније, коју је сасвим препустио Шуману, вишијевцу. Као што се зна, Де Гол је повукао Француску из НАТО-ових војних операција још 1966. године и наредио да нефранцуске трупе НАТО-а напусте земљу, иако је држава остала члан алијансе. „Голисти“ су такође критиковали прекоокеански економски утицај Америке, као и улогу америчког долара у међународном монетарном систему. Путин је чинио исто и коначно истиснуо америчку валуту. На крају, од срца је пружена рука НР Кини с намером да се пријатељски односи развију у стратешко партнерство упркос негодовању САД и „колективног Запада“. Под Де Голом, Француска је успоставила дипломатске односе с комунистичком Кином пре него што је то учинила иједна западна земља. Не у једној прилици Француска је осуђивала амерички империјализам у Трећем свету.

ВОЈСКА ПРЕТИ УДАРОМ Али временом, деголизам као да се сасвим повукао с француске политичке сцене, а неолиберализам, глобализација и колонијализам америчке дубоке државе преузели су апсолутни примат у истрошеној, разједињеној земљи, без борбеног елана, огрезлој у конформизму, изложеној нехришћанској и антихришћанској духовној корозији. Ово потоње навело је недавно 20 француских генерала, високих официра али и велики број обичних војника да Макрону упуте отворено писмо у коме активни припадници француске армије оптужују владу за „кукавичлук, превару и перверзију“, јер покушава да „ућутка“ упозорења о могућем грађанском рату у земљи због провале агресивног ислама и служења Вашингтону, Берлину и Бриселу. Ле Пенова је одмах подржала ово писмо, јер и сама конзистентно говори исто: на управо завршеним изборима добила је највише у историји – 12.000.000 Францускиња и Француза гласало је за њу! Над исходом избора за Јелисејску палату за нешто нише од месец дана надвија се олујни облак за Макрона – нови парламентарни избори. Јер око 60% гласача у првом кругу дало је свој глас антинатовским и евроскептичним кандидатима, можда и ренесанси деголизма, и ако тако остане, тек изабраном Макрону прети кохабитација и шта све не… Боље је да овде зауставимо ионако дугу дигресију. Једноставно, нисам могао да јој одолим, као што ће бити и са следећом, којом и завршавам текст о одјецима једне изванредне ТВ серије у реалном времену.

IL L’A TUĖ! УБИО ГА ЈЕ! Није тајна да је Де Гол у својој стакленој кугли с приличном тачношћу предвидео распад Совјетског Савеза, али и Југославије, према којој се хотимично понашао индиферентно – због изразите антипатије према Титу. А њој је, наравно, узрок била Брозова необуздана помама да 1946. убије Дражу Михаиловића, упркос двема писменим, лепо и уљудно сроченим молбама генерала да се поштеди живот витезу највишег француског одликовања за заслуге у заједничком рату. Како ни на једну није чак ни одговорио, Де Гол је Броза до краја живота – прецртао. Џаба што је Пеђа Матвејевић изводио све могуће и немогуће акробације да у подужем есеју некако на крају измири Де Гола и Тита („De Gаulle – Tito – Mijailović“ Peščanik, 17. септембар 2010) иако није избегао ниједан стереотип о „кољачима, разбојницима и гибаничарима“, које је наводно гледао у архивским филмовима (такви тамо не постоје, можда код Булајића). Броз је годинама очајавао због окренутих генералових леђа, али узалуд: није било говора да прими маршала, нити да му дође у посету. Чак је 1962, кад је запленио брод пун југословенског оружја упућеног Алжиру, повукао амбасадора из Београда, а ниво односа деградирао на отправника послова (тад је и југословенска екселенција учтиво замољена да се, на неодређено, купи из Париза).

Према једном извору, Тито је у личну мисију упутио Марка Никезића, рођеног и одраслог у Паризу: „Две-три године пре своје смрти испричао ми је Никезић како га је, тадашњег министра иностраних послова, упутио Тито у Париз да Де Голу пренесе позив да посети Југославију – трпео је због карантина у коме га је држао. Никезић је отишао и позив најлепше пренео, француски је говорио у богатим нијансама, и као матерњи језик, и као опчињени лингвиста. Задовољан изаслаником, био је Де Гол раздражен позивом. ’Тито’, повикао је, ’није уважио моју молбу да поштеди живот генерала Драже Михаиловића. Уместо тога – Il l’a tué! – узвикнуо је са гнушањем. ’А сад ме зове у посету!’ Чим је застао, запитао је Никезић у којој формулацији тај одговор да пренесе. Затечен, генерал је застао, Никезић му се свидео, и одвратио је: ’Званично вас овлашћујем да председнику Титу кажете да ћу првом приликом доћи; али не и да му кажете да то никада нећу учинити“!

По једном другом извору, који је присуствовао овом разговору (доскора је био жив) Де Гол уопште није био импресиониран Никезићевом китњастом франкофонијом и само му је кратко добацио, са истом оном помпом старог велможе којом се обраћао и нацији и својој собарици: „Јe m’en fiche. Тито је једна обична протува. Између мене и њега стоји невина крв генерала Михаиловића.“

И тако је остало до Де Голове смрти.

[/restrict]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *