ДРУШТВО МРТВИХ СПОРАЗУМА

Одлука Приштине да се кандидује за чланство у Савету Европе још један је доказ да колективни Запад не мари за било какве споразуме чије би поштовање стајало на путу безочног остваривања његових интереса. Проблем је у томе што се такве победе врло лако могу претворити у Пирове

Прошле недеље, поводом Дана победе над нацизмом, подсетили смо на Стаљинов говор у којем је свом народу објавио капитулацију Трећег рајха. Тај говор није био пророчки. Изречено у њему је у највећој мери когнитивно, научено на сопственом искуству, на сопственој, и на кожи 27 милиона погинулих и убијених Совјета. Ко се на млеко опече, и у јогурт дува, а Стаљин се жестоко опекао јер је веровао Хитлеру и јер је веровао у такозвани споразум Рибентроп–Молотов, тј. Споразум о ненападању између Трећег рајха и СССР-а, па због тога није баш веровао ни у немачку капитулацију, иако на терену нацистичке снаге заиста више ништа нису могле да постигну. „Свесни крвожедних обичаја германских вођа, који споразуме и уговоре сматрају обичним папирима, немамо разлога да им верујемо“, рекао је тада Стаљин.

[restrict]

Проблем је, међутим, у томе што ми Словени изгледа да нисмо извукли (или упамтили) поуку из Стаљиновог искуства, па смо наставили да верујемо да договор или споразум са западњацима значи нешто више од мртвог слова на папиру, односно да њихова реч има било какву тежину. Руси су, тако, за озбиљно узели гаранције Запада да се НАТО после пада Берлинског зида и расформирања Варшавског пакта неће даље ширити на исток. Актуелна трагедија у Украјини је сведочанство да ни данашњи западни лидери нису одустали од „крвожедних обичаја“. Осврнимо се сада на само једну епизоду од многих које су довеле до садашње ситуације у Украјини и која недвосмислено показује да је главни циљ западњака био да се на том простору испровоцира још један братоубилачки рат међу Словенима. Украјински премијер Микола Азаров је 11. децембра 2013, услед катастрофалне економске ситуације у својој земљи изазване у великој мери условима из Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ, тражио 20 милијарди евра помоћи, на шта му је Брисел одговорио контрапонудом од 610 милиона евра, уз прегршт условљавања. Москва је на позив у помоћ Кијева одговорила хитном позајмицом од 15 милијарди евра и смањењем цене гаса, безусловно. Прихватање сламке спаса из Москве подразумевало је суспензију „европског пута“ Украјине (због услова из Брисела, не из Москве, да будемо јасни) због чега су избиле демонстрације које су довеле до свргавања председника Виктора Јануковича и, на концу, до рата. Занимљив моменат због којег и подсећамо на ова дешавања је чињеница да је Запад 2013. био спреман да за финансијску помоћ Украјини издвоји свега 610 милиона евра, а данас је за војну помоћ, односно распиривање рата, вољан да шаље на десетине и десетине милијарди (само САД су у последњем пакету помоћи одрешиле 40 милијарди долара).

МРТВО СЛОВО НА ПАПИРУ И ми смо у више наврата (да не кажемо сваки пут) у последњих тридесет година били жртва заблуде коју је гајио Стаљин, а после њега Горбачов. Сваки значајнији (мировни) споразум који смо постигли са Западом, или уз његово посредовање (односно покровитељство у односу на Србима непријатељске стране) завршио се или као „мртво слово на папиру“, или као споразум који има свој „дух“ који Срби по правилу не разумеју, док га западњаци читају без проблема. То је очито случај с Дејтонским мировним споразумом, којим је 1995. године окончан грађански рат у Босни и Херцеговини чији је „дух“ временом мењан на штету Срба и њиховог ентитета (али и Хрвата) да би се на крају за његово кршење оптуживали они који желе повратак на изворне одредбе споразума, па им се уводе санкције и прети којекаквим чудима.

Слична је судбина и потоње Резолуције 1244, која је, таква каква јесте, производ времена када је колективни Запад био на врхунцу снаге и могао једној малој и бомбардовањем опустошеној држави да наметне готово шта год је хтео. Или не баш. Из Резолуције 1244 до данас је остварено искључиво оно што је покровитељима косовске независности одговарало и она је у њиховим очима важила само до кад им је одговарало. Када су проценили да је тренутак да се прогласи сецесија мимо те резолуције, они су то и учинили, а о предвиђеном повратку српских снага безбедности у своју јужну покрајину и да не говоримо. Данас се Резолуција 1244 у животу одржава само захваљујући присуству Русије и Кине у Савету безбедности, њиховом праву вета и одлучности да се не дозволи њено потпуно занемаривање. Наравно, и захваљујући чињеници да (сада већ) већина држава чланица УН не би дозволила у Генералној скупштини УН да се она баци у блато и озакони косовска сецесија.

Пошто је западњацима маневарски простор у УН знатно сужен, због чињеница које смо напоменули, они су у тренутку слабе власти у Београду Србију „приволели“ да преговоре о статусу Косова и Метохије из окриља УН преместе под покровитељство Европске уније. И ту је опет у околностима повољнијим за косовске Албанце и њихове западне менторе у априлу 2013. постигнут по српске интересе изванредно мањкав Бриселски споразум. Временом се показало да је и тај споразум у мери у којој је одговарао колективном Западу био поштован (док Србија није испунила своје обавезе), а онда се почело с његовим игнорисањем, тако да већ скоро десет година није испуњена једина обавеза приштинске стране, она о формирању Заједнице српских општина. И ту су „крвожедни обичаји“ Запада, да цитирамо Стаљина, поново заблистали у свом пуном сјају. Бриселски споразум је за њих сада само ствар ружне прошлости које се нерадо сећају загледани у светлу европску будућност региона и некакав „свеобухватни споразум“ који Србија треба да прихвати, а који подразумева признавање независности Косова и Метохије и из којег српска страна ништа неће извући у своју корист, а и ако извуче, то неће бити поштовано, јасно је као дан, јер чудни су ти „духови“ споразума.

ОД ВАШИНГТОНА ДВА ПУТИЋА Пошто је неспремношћу Приштине да испуни свој део Бриселског споразума (али и неким другим, рекло би се безумним, потезима) дијалог запао у ћорсокак, инцидент у америчкој политичкој историји, администрација Доналда Трампа предузела је 2020. кораке да се ствари покрену с мртве тачке, што је кулминирало потписивањем такозваног Вашингтонског споразума 4. септембра у Белој кући. Да не буде недоумице, суштина тог споразума била је испуњавање неких америчких (Трампових) спољнополитичких интереса потпуно невезаних за проблем Косова и Метохије (Хезболах, Израел, Хуавеј, ЛГБТ права…), али су се неке тачке недвосмислено тицале и дијалога Београда и Приштине. Међу њима је и она о једногодишњем мораторијуму на лобирање за признавање косовске независности и чланство такозваног Косова у међународним организацијама и на акцију повлачења признања сецесије јужне српске покрајине. Ова тачка је, чинило се то и тада, била више наруку албанским интересима јер је прихваћена у тренутку када је повлачење признавања узело маха, а борба за признавање независности већ озбиљно запала у стагнацију, тј. кренула силазном путањом, што подсећа на периоде из рата на Косову када су потписивана примирја у тренуцима када се ОВК налазила на ивици опстанка, а која су тој терористичкој организацији давала простора да удахне ваздуха, прегрупише се и крене у нова злодела. Али у реду, показали смо по ко зна који пут добру вољу.

На годишњицу потписивања Вашингтонског споразума, 3. септембра 2021, Стејт департмент је позвао Београд и Приштину да поштују мораторијум и наставе „изградњу политичког поверења“. „Надамо се да ће наши партнери у доброј вери поштовати обавезе које су прихватили прошле године у Вашингтону. Бројни елементи споразума подршка су приоритетима и наше шире визије региона – енергетска диверсификација, регионална повезаност, примена мораторијума на пријаву у чланство у међународним организацијама и кампању за повлачење признања независности Косова, као и проналажење и идентификовање несталих особа“, саопштио је Стејт департмент а пренео Глас Америке. Девет месеци касније, пошто је тзв. министарка спољних послова из Приштине Доника Гервала Шварц предала захтев за чланство у Савету Европе, Стејт департмент је Гласу Америке дао много блажи одговор на питање важи ли и даље мораторијум: „Косово и Србија су суверене земље са правом да саме одређују своје спољнополитичке приоритете.“ Осим ако се ради о српским санкцијама Русији и сарадњи с Кином, наравно. Сигурни смо да када би колективни Запад тек делић притиска који врши на Србију да уведе те санкције преусмерио на Приштину да не повлачи једностране потезе супротне нормализацији односа то имало ефекта на понашање вођства косовских Албанаца. Све у свему, опет нисмо разумели „дух“ споразума.

БИТКА У СТРАЗБУРУ Јасно је да се власти у Приштини без благослова Стејт департмента, али и неких других европских престоница, не би одлучиле на овај корак, и да рачунају да у садашњој ситуацији на глобалној сцени, проузрокованој ратом у Украјини и избацивањем Русије из Савета Европе, односно њеним напуштањем, имају најбољу шансу за пријем, иако пет чланица Европске уније, као ни Јерменија и Азербејџан, нису признале косовску независност. То је седам од 46 чланица, колико их СЕ има после напуштања Русије. Поред тога што нам је сада Шпанија најјачи савезник у овој организацији и практично једини који може озбиљније да лобира против пријема „Косова“, Србији „кец у рукаву“ опет може бити Русија и то управо због њеног позивања на случај Косова и Метохије у вези с Донбасом, што су неки прозападни аналитичари код нас проценили као „забијање ножа у леђа“ Србији.

Заиста, захтев за чланство „Косова“ у СЕ за Запад може бити двосекли мач, а ко се мача лати, од мача и гине, што тренутно најбоље знају нацисти из Азова који се предају руским снагама у Мариупољу. Пријем „Косова“ у СЕ изазвао би отварање питања промене граница у Европи у том телу и довео до поновне расправе о праву на самоопредељење и сецесију, као и за НАТО шкакљиве теме о стварању држава употребом силе треће стране, што ће се одразити и на однос према садашњој операцији у Русији. То би још једном доказало тезу да Путиново помињање случаја Косова и Метохије у вези с Украјином није никакво забадање ножа у леђа Србији него показивања становишта да међународни поредак или постоји, или не постоји и да се амерички став „ми можемо све, а ви само оно што вам дозволимо“ руши. Србија би, стога, у овој ситуацији могла да добије нову прилику да оспорава „косовску државност“ и да то учини вештије и успешније него што је прошли пут то био случај, јер је сада европска јавност бомбардована пропагандом да се не сме прихватити никаква дезинтеграција Украјине. Уколико, с друге стране, расправа о Косову буде ишла у корист признавања државности јужној српској покрајини, тиме ће се дати легитимитет и одрешене руке Русији да истоветно поступа према Украјини.

У том контексту не би требало да чуди ни да је 14 држава спремно да повуче признање косовске независности, како је најавио Александар Вучић, и да се само чека прави тренутак да се објаве имена прве четири, како је то саопштио шеф српске дипломатије Никола Селаковић. И сам Вучић је, уосталом, пренео ову поруку говорећи о ставовима Г7: „Не дам територијални интегритет Србије ни по коју цену. Тачка. Придржаваћу се ставова земаља Г7, које су истакле да неће допустити нарушавање територијалног интегритета Украјине ни по коју цену. Никада нећу признати једнострано проглашену независност Косова. Ето, узео сам евроатлантске принципе и сада се држим њих као пијан плота. И све то у складу са поретком УН, који тако здушно подржавају о питању Украјине.“

Према правилима Савета Европе, његов секретаријат дужан је да захтев Приштине проследи Комитету министара, где би се ово питање прво морало ставити на дневни ред, а потом би се одржали расправа и гласање. Комитет министара заседаће 20. маја у Торину под председавањем шефа италијанске дипломатије Луиђија ди Маја. Уколико добије двотрећинску већину од 46 чланица, односно 33 државе чланице, таква одлука прослеђује се Парламентарној скупштини СЕ. Пре него што постане чланица, држава кандидат мора ускладити своје законодавство с Повељом СЕ и Европском конвенцијом о људским правима и по окончању надзора постаје пуноправна чланица СЕ двотрећинском подршком у ПССЕ. Утисак је да „Косово“ у овој ситуацији може да оствари ту већину, али је велико питање да ли би то представљало Пирову победу Приштине и њених ментора.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *