ДИПЛОМАТСКИ ДЕСАНТ НА БЕОГРАД

Здружени политички притисак и удар Вашингтона и Берлина – узастопна, али не нужно и синхронизована дипломатска офанзива Американаца и Немаца, с истим циљевима, али не и истим интересима, није, бар засад, успела у покушају да Србија ревидира и радикално промени своју „источну политику“ увођењем санкција Русији

Иако рат у Украјини апсорбује, у планетарним размерама, медијску и политичку пажњу, у току је и наглашено, готово нападно, и грозничаво „откривање Балкана“. Минулих дана доживели смо прави (само наизглед?) синхронизовани амерички и немачки дипломатски десант на овај вилајет, с Београдом као епицентром и главним циљем. И један и други поход, с ударним снагама тешке дипломатске артиљерије (рат мења, уз све остало, упадљиво и политички речник), мотивисан је, наводно, отварањем заједничког фронта против (опет наводно) превеликог и „злоћудног“ руског утицаја и преливања „Путиновог рата“– а Запад га несустало најављује на сва звона – ка трусном, увек лако запаљивом, балканском тлу.

[restrict]

Ударни поход на Балкан (а превасходно на Београд) започели су Американци. Прво су овим простором протутњали тројка утицајних сенатора (Џин Шахин, Крис Марфи и Том Тилис) и двојац кључних личности у Стејт департменту за овај вилајет Карен Донфрид и Габријел Ескобар, а, не губећи време, ускочили су и Немци. Немачки дипломатски десант на Београд био је, макар у формалном смислу, још ударнији. Предводио га је берлинским сусретом с председником Србије, првим од кад се нашао на канцеларском трону, Олаф Шолц. Следиле су две министарке, шефица дипломатије Аналена Бербок (у Берлину) и министарка одбране Кристин Ламбрехт, у Београду.

Иако су интересовања једних и других, Вашингтона и Берлина, концентрисана на неколико „врелих“ тема – рат у Украјини, однос Србије према Русији, укључујући санкције, замрли дијалог Београда и Приштине, хаотична ситуација у Босни и Херцеговини, с посебним фокусом на Републику Српску – истоветна, интереси не морају (и нису) у свему исти.

Америчка дипломатска офанзива која је прва прохујала Балканом медијски је (углавном) израбљена. Па и они њени „рестови“ који су се односили на загонетних шездесет дана из Марфијевог извештаја на које је требало чекати одговор председника Србије. Сви су прочитали да се сенаторова (не)намерна недореченост односи на рок за увођење санкција Русији. Све док није стигао деманти учесника и главног актера у разговору с америчким сенаторима (председника Србије) и „сведока“ разговора, новоименованог америчког амбасадора Кристофера Хила.

ТАЧКА НА САНКЦИЈЕ Немачки дипломатски јуриш „свежијег“ датума пружао је, и пружа, „шлагворт“ за различита тумачења и интерпретације. Чак и кад је реч о тако варничавој теми – санкције Русима – на коју је и званично, председниковим ђурђевданским (нестрпљиво ишчекиваним) говором, стављена тачка. Нова владајућа коалиција у Берлину означила је Балкан као немачки стратешки интерес и приоритет. Самим тим простор за притајена или отворена ривалства. Не само она фронтална, с Русима, Кинезима па и Турцима него и у оквиру западне, трансатлантске формације.

Поруке су почесто јасније у детаљима него у крупним плановима. Западни савезници су се просто утркивали у именовању (и слању) својих специјалних емисара и изасланика за Балкан. Поред „вечито присутних“ америчких ускочио је, напречац, британски, а Берлин је именовао и послао чак два. Да буду немачке „уши и очи“, како је њихов посао дефинисала министарка спољних послова Аналена Бербок. Сусрети српских политичара и државника с немачким колегама су одвајкада имали посебан значај. Немачка је пресудно важна за Стари континент. Без ње, и мимо ње, ништа се не може у европској фамилији. Сусрет председника Србије и немачког канцелара 4. маја у Берлину имао је, у том низу, посебну специфичну тежину. И наглашену драматику: рат у Украјини покренуо је планетарно превратничке промене чији исход и стварне димензије су, бар у овом часу, непредвидиве.

У току је изнуђено сврставање немилосрдним диктатом, „оштрицом ножа“, с нама или против нас, које искључује и најмањи маневарски простор и посебан национални интерес. Званични Берлин се нашао у парадоксалној ситуацији: да друге на „руској карти“ (одмазда и санкције) жестоко притиска иако је и сам, управо због односа према Москви у минулим годинама, узет на нишан. Немачку, наиме, оптужују, не само из Вашингтона (у томе су, наједном, чак оштрији Лондон и Варшава, а посебно Кијев) за „погрешну политику“ према Русији. У континуитету. Од чувене „источне политике“ Вилија Бранта, преко „шуровања“ Хелмута Кола с Михаилом Горбачовом и Ангеле Меркел с Владимиром Путином, до личности које се у овом часу налазе на значајним положајима, од оног формално највишег (шеф државе Франк-Валтер Штајнмајер) до оног суштински политички најважнијег (канцелар Олаф Шолц).

И Србија се, у истом контексту, оптужује, упадљиво оштрије и отровније, за своју „источну политику“. Да је главни руски ослонац у Европи. И да би, под хитно и неизбежно, морала да се недвосмислено „дистанцира од Москве“ и, такође недвосмислено, приклони западном оркестру који увелико свира на „једној жици“ под америчком диригентском палицом.

Званични Београд то, у вези са санкцијама, није учинио. Не бар у овом тренутку. Упркос чињеници да је суочен с искушењем оног туробног „тамног вилајета“ и високог ризика: кад једно кајање не гине и штета (на једној страни) бива неизбежна. Ни радикалан заокрет који је већ учинио немачки канцелар није прошао без ризика и последица. И оштрих подела у немачком јавном мњењу. Олаф Шолц је, наиме, дуго био наглашено уздржан и обзиран. Избегавао је да ускочи у украјинску ратну лаву и директну конфронтацију с Москвом. Готово инквизицијска атмосфера која се, око рата и због рата, све више усијавала, учинила је своје: пребрисала је Шолцову идеју о „новој источној политици“ којом је, у изборној кампањи баратао (и захваљујући којој је, сигурно, добио одређени број гласова), и констатацију с којом је отишао на онај чувени састанак, за бескрајно дугачким столом, с Путином да „нема европске безбедности без Русије“.

Све се, наједном, преокренуло наглавачке. Пали су историјски обзири који су вукли корене из трагичних искустава Другог светског рата да немачко оружје никад више неће пуцати у руске људе. Шолц се, истина после дугог колебања, због чега је политички био „распињан“ чак и од коалиционих партнера, све милитантнијих зелених и либерала, одлучио да Украјинцима, уместо издашне финансијске помоћи (више од две милијарде евра), пошаље убојито тешко наоружање. Та превратничка одлука направила је преврат и у расположењу немачке јавности. Иако је, већински, пре тога била за војну помоћ Кијеву, после одлуке о слању тенкова реаговала је готово ужаснуто и с неодобравањем. Дошло је, посебно међу немачким интелектуалцима, до реске поделе и све запаљивије јавне расправе. Њу је подстакло „отворено писмо“ Олафу Шолцу, публиковано у феминистичком часопису „Ема“, са захтевом да се врати на почетне, пацифистичке позиције, и „не увлачи Немачку у трећи светски рат“. Писмо је потписало 28 познатих интелектуалаца, међу којима чувени писац Мартин Валзер, позната феминистичка активисткиња и издавач (иницијаторка писма) Алис Шварцер, режисер Андреас Дрезен и музичар Рајнхард Меј. За кратко време упозорење канцелару да земљу не води у нови светски рат дигитално је потписало више од сто хиљада интелектуалаца.

Промптно је стигао, распаљујући додатно ватру, „утук на утук“: ново „отворено писмо“ сасвим опречних становишта и такође изричитих захтева: да канцелар настави још одлучније са слањем оружја Украјини. У интересу је Немачке, каже се у новом писму, које је објављено у неколико листова, да се „спречи успех руског агресивног рата“. Ново писмо потписало је 57 интелектуалаца, међу којима има, такође, звучних имена: бивши политичар зелених (иницијатор писма) Ралф Фикс, списатељице Катја Ланге Милер, Ева Меснер и нобеловка Херта Милер, бивша политичарка либерала (и министарка) Сабине Лојтојзер Шнаренбергер, председник немачког ПЕН центра Дениз Јучел и шеф „Шпрингерове“ издавачке куће Матијас Депфнер.

КОСОВСКИ ЧВОР Иако је рат у Украјини био прва тема у канцеларовој „агенди“ за разговор с председником Србије, косовско питање је, бар медијски, и не само код нас, избило у први план: Берлин је демонстрирао намеру да се директније укључи у пресецање (тешко решивог) „косовског чвора“. Канцелар Олаф Шолц је, уз председника Србије Александра Вучића, у Берлин позвао још двојицу: тзв. премијера владе у Приштини Аљбина Куртија и европског посредника у дијалогу Београда и Приштине Мирослава Лајчака. У одвојеним разговорима с Куртијем и Вучићем канцелар је формулисао исти, и непромењени, немачки став у друкчијим вербалним нијансама. На конференцији за медије с гостом из Приштине био је експлицитан: дијалог треба да води ка оном што је „Немачка већ одавно учинила, а то је признање Косова“. Пред гостом из Београда реч признање је изостала – „умотана“ је у фразу о „свеобухватном споразуму“. Исто али мало друкчије.

Ако пред председником Србије није био, кад је реч о Косову, тако изричит, Олаф Шолц је био веома директан у констатацији (коју је Вучић и на конференцији за новинаре релативизовао и оспорио) да Милорад Додик представља опасност за „дејтонску Босну и Херцеговину“. Посебан разлог да Додика узме на нишан канцелар је очигледно имао, иако то није споменуо, у чињеници да Бањалука не признаје ауторитет и надлежност Немца Кристијана Шмита, осим као „туристе“. Шмит, да подсетимо, није прошао редовну и легалну процедуру да буде званично именован на функцију високог представника за Босну и Херцеговину. У једином надлежном телу за то, Савету безбедности Уједињених нација, Шмиту су ускратили поверење и сагласност Русија и Кина. Због тог одбијања, а упркос снажној подршци и форсирању западних земаља, не само Немачке (подупиру га посебно Лондон и Париз), Шмит није могао, и смео, да се појави на последњој седници Савета безбедности на којој се расправљало управо о Босни и Херцеговини.

[/restrict]