ДАН ПОБЕДЕ И ЧЕТВРТИ РАЈХ

9. МАЈ 77 ГОДИНА ПОСЛЕ

Иако је умањивање заслуга Совјетског Савеза и Русије у победи над нацизмом 1945. и представљање те силе као нове „Империје зла“ на Западу почело практично и пре него што се мастило на немачкој капитулацији осушило, оно је интензивирано у последњих десетак година да би зенит достигло сада, у јеку руске операције у Украјини против истих оних снага које су поражене 9. маја 1945. у Берлину

Наше огромне жртве за слободу и независност наше земље, несагледива одрицања и патње нашег народа током рата, наш напоран рад у позадини и на фронту положени на олтар Отаџбине нису били узалудни – крунисани су потпуном победом над непријатељем. Вековна битка словенских народа за опстанак и независност окончана је победом над немачким завојевачима и њиховом тиранијом. Од сада ће се над Европом вијорити славна застава слободе и мира међу народима – рекао је Стаљин у свом Победничком говору 9. маја 1945. године.  [restrict]

Иако је погрешио говорећи о „застави слободе и мира међу народима“, јер не само да су савезници практично одмах почели да планирају наставак рата против Совјетског Савеза (Черчилова операција „Незамисливо“, или спасавање разноразних нациста, превасходно оних источноевропских и њихов ангажман у борби против СССР-а, на пример), у многим другим стварима био је у праву, не толико што је био пророк колико јер је научио из прошлости. „Свесни крвожедних обичаја германских вођа, који споразуме и уговоре сматрају обичним папирима, немамо разлога да им верујемо“, рекао је говорећи о потписивању капитулације. Како се Стаљин опекао верујући Хитлеру 1939, тако се и руководство у Москви опекло, јер је поверовало западњачким гаранцијама да се НАТО неће ширити на исток после пада Берлинског зида. Иако су те гаранције биле усмене, о њима постоје писани трагови, а важно је имати на уму и да су током Хладног рата усмени договори били уобичајена пракса и имали тежину. Уосталом, не морамо много ни објашњавати ове „крвожедне обичаје“ о којима Стаљин говори пошто смо их у последњих 30 година више него једном осетили и осећамо на својој кожи.

НАЈВЕЋА ЛАЖ Нема горе лажи од перверзног извртања истине и представљања црног као бело у складу са оним Орвеловим геслом из 1984. „рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ“, а данас смо више него икада сведоци те перверзије. Застава која се после Стаљинове смрти завијорила над Европом, а пун свој замах добила тек након распада империје коју је он био изградио, одавно је престала бити „застава слободе и мира међу народима“ и постала њена супротност – застава под којом се спроводе агресија, поробљавање и експлоатација народа. Реченицу „нас више интересује Европа од било које државе, наш народ, наша култура, наша економија развиле су се и могу да наставе са развојем само у једном ширем европском контексту, и ми желимо европску породицу народа“, иако веома личи, није изрекао „отац“ модерне Европске уније Роберт Шуман него „отац“ нацизма Адолф Хитлер на партијском састанку 1937. у Нирнбергу. Та изјава није инцидент већ интегрални део начина размишљања, али и предвиђања, на шта указује мисао Хитлеровог министра привреде Валтара Функа из 1938: „Дошло је време за економску интеграцију Европе. Да, дошао је и крај националним валутама и рајхсмарка ће бити валута те интегрисане Европе.“ А шта је евро до рајхсмарка у другачијем руху?

Како је Хитлерова уједињена Европа имала највећег непријатеља на истоку, у Совјетском Савезу, тако и наследница његовог пројекта највећег непријатеља има у наследници СССР-а – Русији. (Мада се мора признати да је чак и у Хитлеровој Немачкој, као и у овој модерној, било гласова за савезништво с Москвом, али су их таласократске силе, које и данас контролишу ЕУ, брзо ућуткале.) Колико су „Барбароса“ и идеја освајања руског простора били „европски“ најбоље показују подаци о ратним заробљеницима у совјетским логорима на крају Другог светског рата: Немци – 2.389.560, Мађари – 513.767, Румуни – 187.370, Аустријанци – 156.682, Чеси и Словаци – 69.977, Пољаци – 60.280, Италијани – 48.957, Французи – 23.136, Хрвати – 21.822, Молдавци – 14.129, Холанђани – 4.729, Финци – 2.377, Белгијанци – 2.010, Луксембуржани – 1.652, Данци – 457, Шпанци – 452, Бугари – 287, Турци – 105, Норвежани – 101, Швајцарци – 93, Швеђани – 72, Американци – 40, Грци – 22, Британци – 15.

Највећи апсурд, а у ствари извртање истине, јесте чињеница да западњаци и њихови сарадници који и сада јуришају на Русију, Путина и Русе називају нацистима и руску победу над нацизмом покушавају да представе као победу нацизма. То се, између осталог, огледа у позиву председника Украјине Володимира Зеленског немачком канцелару Олафу Шолцу да 9. маја, на Дан победе, дође у Кијев и покаже солидарност с украјинским народом који се бори против „нациста“. Ако немачки канцелар тог дана треба да иде некуд, то је у Москву, и то на коленима, свих 1.816 километара. Зеленски, истовремено, поводом тог празника, на друштвеним мрежама качи слике украјинских бораца међу којима је један украшен симболом СС дивизије „Тотенкопф“ (мртвачка глава), иначе заиста посебне јер су њено језгро чинили предратни чувари из концентрационих логора а прославила се тешким ратним злочинима започетим још током инвазије на Пољску и затим на Француску. Зеленски је то, сигурно, урадио случајно, баш као што су и стране дипломате одајући ове године почаст жртвама у Јасеновцу изражавале жаљење или не именујући жртве и џелате, или изражавајући солидарност да „мученичким“ хрватским народом.

У Европи је временом Дан победе (који се због временске разлике славио 8. маја) пао у сенку политички коректнијег и подобнијег Дана Европе, који се од 1985. обележава у знак сећања на дан када је Роберт Шуман прогласио декларацију о Заједници за угаљ и челик из које је настала Европска унија, а војне параде победе (које су одржаване ту и тамо) масовно су претворене у параде „поноса“.

ДОМАЋИ ФРОНТ У Србији је ове године ситуација с Даном победе над нацизмом била шизофренија него иначе. С једне стране, док су улицама Москве одјекивали кораци 11.000 војника и брујале гусенице тенкова и других војних возила, те поворке људи који не заборављају жртву њихових предака за слободу и живот пре свега, и у Београду и другим српским градовима су се у колонама „Бесмртног пука“ окупили људи носећи фотографије својих предака, бораца против нацизма. С друге стране, ваљда због некакве политичке коректности, „безалтернативности“ европског пута, односно „политичке сврстаности“ уз ЕУ, или нечег другог, војна парада на Црвеном тргу први пут после много година није преношена на српском Јавном сервису него је улогу преносиоца на себе преузео „луксембуршки јавни сервис“ Н1. Такође, вероватно скрхан умором од снажних притисака западних сила којима је био подвргнут последњих дана и недеља зарад увођења санкција Русији, ни председник Србије Александар Вучић није говорио на свечаној академији поводом Дана победе. У ствари, никаква свечана академија ове године није ни организована. Вероватно је то разлог, јер што би 77. годишњица победе била мање важна од 76?

Такође, бројни припадници другосрбијанске „квазиелите“, како их председник Вучић с разлогом назива, нису пропустили прилику да се искажу, односно обрукају идејама како „данас чак и Немачка има више права да слави ’Дан победе’, него Русија“. Ту се, по ко зна који пут, својом бриљантношћу истакао академик Душан Тиодоровић гракнувши како се „у име своја три погинула ујака, у име стрица и оца, немачких логораша, у име украјинских жртава, морала, емпатије највише што може противи да се руској амбасади дозволи организовање поворке ’Бесмртни пук’ улицама Београда“. Овог хероја, који је на срамоту тих својих ујака, стрица и оца побегао у Америку када је почело бомбардовање Србије 1999. године, требало би упитати ко је то ослободио логораше из његове фамилије. Могуће је да су Американци, али тешко да би то извели да црвеноармејци нису на Источном фронту побили 80 одсто нацистичке војске.

Мимо „НАТО четника“, за каквог се издаје нпр. Драган Шормаз, који верује да би „Дража стрељао“ људе који су били у поворци „Бесмртног пука“, постоје многи српски националисти који верују да као такви не треба да се сматрају „победницима“ 9. маја, него „пораженима“. То је још једна од суманутих подела које разједају српски народ већ скоро читав век, а које су многи други успели да превазиђу. Не могу схватити да се и Драгољуб Михаиловић и његова Југословенска војска у отаџбини борила против нациста и да слом нациста нема никакве везе с њиховим поразом у грађанском рату који је истовремено, нажалост, вођен на нашим просторима, и таквим размишљањем постају истомишљеници са „НАТО зеленашима“ из редова аутошовинистичких организација попут „Не давимо Београд“, који истичу транспаренте „Усташе и четници, заједно сте бежали“, правећи недопустиву паралелу. Прослава 9. маја данас и нема више исту симболику као што је имала пре 30 или 40 година, и не треба је посматрати као победу комуниста предвођених Стаљином већ као тријумф руског и српског народа у борби за своју слободу, али и голо преживљавање спрам „крвожедног“ Запада. Ако је данас могуће да Црвеним тргом на Дан победе поново марширају козаци, чији су се преци махом борили против комунизма и Црвене армије, зашто је Србима немогуће да се уједине обележавајући победу над несумњивим злом? Управо зато што је Запад престао да слави Дан победе и прогласио га за Дан Европе, Срби и Руси треба да га славе више него икада и јединственији него раније.

„Пре неколико година Хитлер је свету обзнанио своју намеру за комадањем Совјетског Савеза и одвајањем Кавказа, Украјине, Белорусије, Балтика и других области. Дословно је изјавио: уништићемо Русију, тако да никада више неће моћи да се усправи. То је било пре три године, али Хитлерове идеје никада нису могле да се остваре, ратна дешавања су их развејала у прах и уместо тога десило се управо супротно – Немачка је згажена, немачка војска је капитулирала, а Совјетски Савез је тријумфовао“, рекао је Стаљин у говору с почетка текста. Зар не видите колико се историја понавља и колико су намере Запада остале непромењене?

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *