ЧЕГА СЕ ПЛАШИМО

Србија је мета, а не партнер Запада, и то се неће променити. И зашто се већ види да Кристофер Хил није без разлога дошао у Србију

Одавно нисмо тако зазирали од доласка неког дипломате, као од неочекиваног повратка озлоглашеног Американца Кристофера Хила.

НЕСПОРАЗУМ И ВАРКА Само они који не познају довољно тромост америчког „политичког танкера“ гајили су наду да се нешто променило и у његовим ставовима и у америчкој дипломатији. Помислили су да су западни моћници увидели своје катастрофалне грешке и неправде у вођењу политике према Србији, да ће покушати бар понешто да измене, те да ће од политичке и војне мете покушати од Србије да направе поузданог партнера.

Међутим, чим се Његова екселенција устоличио на месту америчког амбасадора у Србији, почела су непријатна изненађења. Обична је варка да је он и сам изненађен неким прљавим потезима америчке дипломатије, као када је у питању „неспоразум“ у вези с посетом Београду троје сенатора и званичника Стејт департмента.

„Морам да кажем да је био неспоразум у вези са извештајем са пута који је написао сенатор Марфи, где су људи некако схватили да су се тих 60 дана, који су се тицали једног економског питања, у ствари тицали санкција – што није тачно“, објаснио је амбасадор.

Врло незгодна грешка, треба подсетити, јер је сенатор Крис Марфи тих 60 дана приказао као обећање председника Александра Вучића да је то рок после кога ће увести санкције Русији.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

2 коментара

  1. Све ово о чему одлично пише г. Љубан Каран, мени, нестручњаку, савршено је јасно и много, много пре него што је то написао. Питање је: ДА ЛИ ЈЕ ТО ЈАСНО И ВУЧИЋУ? Мени изгледа да – НИЈЕ.
    Нико у Србији (од оних што мисле исто што и ја, а то је већина), није луд да не зна да нас чекају тешка времена – било шта да учинимо или не учинимо, јер тако МОРА да буде. Јер смо мали, а реметимо планове да им се сви циљеви глатко и брзо одвијају на Балкану – па они су светску силу – Русију – прогласили за свој циљ! Упркос томе, или баш због тога, не смемо да гајимо илузије како ће нам бити боље ако им поклонимо КиМ и уведемо санкције Русији; појешће нас за ужину! ТО Шормаз (и неки други), не може да види, заслепљен и “великим” личним могућностима (за једнократну употребу!).

    Наши “пријатељи” продају нашим наивчинама рог за свећу, глумећи, притом, боље или лошије, једну истоветну глуму. Обећавају енргетску помоћ (а ни себи не могу да помогну), инвестиције (као да “инвеститори” нису овде само и једино због својих профита), још већу робну размену (као да огромна тршишта Кине, Русије, Индије … нису за нас довољно велика)…

    Логично виђење ствари је: ТРЕБА САЧЕКАТИ, КУПИТИ ВРЕМЕ. Све ће се променити, ускоро. Нипошто не трчати пред руду! Дотле – трпећемо! И ЕУ која је, за већину, потрошена прича, дебело трпи, и тек ће. Одавно говорим да она не треба нама, већ ми њој, јер срљањем у ЕУ (НИКАД члан, поготово равноправан!) “НИШТА НЕЋЕМО ДОБИТИ, А СВЕ ЋЕМО ИЗГУБИТИ” – трајно и заувек. И “МИР И СТАБИЛНОСТ”…

  2. Tоплица

    Са пажњом читамо одличне прилоге Љ. Карана и Ф. Родића, и овде се жеља за коментаром рађа спонтано.
    Зар већ 2000. г. није било јасно да се Запад, као победник у хладном рату бахато ангажује да мале народиће утера у некакав тор потпуне послушности. У ономе тору наравно да је требало да буде и привилегованих и кињених, али дисциплина се подразумевала. Ми смо се, јасно видећи сопствену позицију, копрцали па онда под притисцима одступали. Из данашње перспективе делује нестваран пристанак да испоручимо највеће хероје народног рата онаквом суду, да изместимо бригу о Косову из ОУН у ЕУ, да потпишемо бриселске договоре, посебно онај Дачићев (Вучићев), да потписујемо договоре са НАТО-о и др. Да наставимо да “преговарамо” и кад је стало јасно да шиптари не спроводе договорено а да им се то толерише итд. Можда сада можемо да констатујемо да нисмо заборавили незавидан положај наш током свега тог неславног времена (преживљавање!) али и просто националну слабост која се показује кад се као појединци нађемо у затвореном наспрам. моћника. Није то само славенска наивност, неискуство, има ту и доза личне корумпираности, и још горе – чистог кукавичлука. Тако да је питање – како и у напредак уопште преговарати са тим Западом, јер опет ће бити исто ! Једно је сигурно; ми смо добро проучени, са нама Запад зна како ће чак и онда кад се озбиљније закопрцамо. Како ојачати леђа нашим преговарачима – вот вопрос !
    Можда да утврдимо некакво тело које би, пре икаквог потписивања размотрило договоре ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.