Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Након што су упослиле европске савезнике у Украјини и почеле да им продају властити гас по папреним ценама, Сједињене Америчке Државе најновијом геополитичком иницијативом на Далеком истоку желе да потисну Кину из живахне далекоисточне економске мреже, што би, како сматрају у Пекингу, могло да поништи протеклих деценија тешко стечена развојна достигнућа тог региона
Суштина Бајденове посете Далеком истоку, током које се сусрео са лидерима Јужне Кореје, Јапана, али и Аустралије и Индије, јесте још једна најава САД, ко зна која по реду, да ће сачувати лидерску позицију „у региону“, супротстављајући се при томе Кини, и да ће властитим стратегијским планом изаћи на црту кинеском успостављању економских коридора дуж путева свиле, код нас познатијем као иницијатива „Појас и пут“ којој се догодине ближи деценија постојања. [restrict]
КЉУЧНО БОЈНО ПОЉЕ Према речима америчког саветника за националну безбедност Џејка Саливена, „ово путовање у потпуности показује индо-пацифичку стратегију председника Бајдена“.
Показало се да Бајден и његова администрација на Азију гледају као на „кључно бојно поље“ за оно што они виде као глобално „такмичење између демократија и аутократија“.
Након што је Трамп повукао САД из Транспацифичког партнерства, о чему је „Печат“ писао, Бајден је у Сеул и Токио отпутовао са, на први поглед, али само на први поглед, новом геополитичком и економском причом. Прича је, у ствари, стара, само су њене унутрашње премисе „модернизоване“.
Према наводима „Њујорк тајмса“, Бајденов нови план, назван „Индопацифички економски оквир“, биће знатно ужи од Транспацифичког партнерства, али би, барем према најавама, требало да „постави стандарде“ у областима дигиталне економије, чисте енергије и успостави отпорност ланаца снабдевања.
У Кини, међутим, сада већ добро знају шта зна да се крије иза „постављања стандарда“. Укратко, учвршћивање савеза на линијама САД – Јужна Кореја и САД–Јапан, кроз механизме Квадрилатералног безбедносног дијалога (САД, Аустралија, Индија, Јапан) и новог Индопацифичког економског оквира, у Пекингу виде као стезање омче око Кине.
ИСКЉУЧИВАЊЕ КИНЕ Стога, у поменутом уводнику листа „Чајна дејли“ наводе да, нажалост, све ово више није соло рефрен Вашингтона и да се чини да нови лидери у Сеулу и у Токију са ентузијазмом прихватају планове Вашингтона за ту област, а који су очигледно отровни за мир и хармонију, у азијско-пацифичком региону негованим током протеклих деценија.
„Оно што Вашингтон нуди врти се око главне нити искључивања Кине из дугогодишње, живахне економске мреже региона, која ће неизбежно поделити и пореметити регионални економски пејзаж. Оно што Бајден нуди, међутим, тешко може да надокнади оно што ће два америчка савезника загарантовано изгубити у будућности. И тај губитак неће бити само економски.
„Бајденово лично неповерење у ангажман у Трамповом стилу са Демократском Народном Републиком Корејом и предлог за обнављање, па чак и проширење заједничких војних вежби са снагама Републике Кореје, сигурно ће ескалирати тензије и довести, будући без друге опције, само до оштријег одвраћања. Индопацифички економски оквир, уз све предности које би требало да генерише, нема много везе са оним што је важно за Јужну Кореју и Јапан, два кључна светска извозника – шири, слободнији приступ америчком тржишту“, наведено је у коментару поменутог листа.
У едиторијалу „Чајна дејлија“ истичу да су Јужна Кореја и Јапан међу највећим и најзначајнијим спољнотрговинским партнерима и да су мир, просперитет и већа економска интеграција оно што они, али и остале азијске земље желе, а не конфронтација и сукоби: „Као што је кинески државни саветник и министар спољних послова Ванг Ји истакао на састанку са пакистанским министром спољних послова у Пекингу у недељу, азијско-пацифичке земље треба да буду будне на настојање Вашингтона да их уклопи у своје игре и да буду опрезне у погледу индопацифичке стратегије и протекционистичког индопацифичког економског оквира којим се тргује, што би могло да поништи тешко стечена развојна достигнућа региона током протеклих деценија.“
ЈАДАН НЕУСПЕХ Бајденов план чак и на Западу, имајући у виду бројне најаве на ову тему, не доживљавају као нарочито перспективан.
Британски аналитичар Мартин Жак на свом твитер налогу објавио је за време Бајденове посете да је амерички председник у Азију отпутовао како би прикупио подршку за одговор своје земље на иницијативу „Појас и пут“ коју је предложила Кина, али ће то бити „јадан неуспех“.
„Кина ужива огромну економску подршку у источној Азији јер је почела раних деведесетих и њено тржиште је огромно“, твитовао је Жак, наводећи да „САД чак не нуде ни приступ тржишту“.
„Амерички приступ источној Азији је претежно војни: економска подршка је накнадна мисао. Кина је супротна. Економска узајамност доминира њеним приступом“, приметио је Жак.
Говорећи о трговини, како наводи „Чајна дејли“, Жак је рекао да постоје три кључна трговинска споразума у источној Азији, а то су Регионално свеобухватно економско партнерство, Свеобухватни и прогресивни споразум за транспацифичко партнерство и „Појас и пут“, али да „САД нису ни у једном од њих.“
„САД су пропустиле аутобус пре више од 20 година и још увек чекају на аутобуској станици“, навео је Жак.
„Њујорк тајмс“ у блажој форми саопштава нешто слично.
„Недостатак јасноће о економском приступу у региону, за који је господин Бајден рекао да је приоритет његовог спољнополитичког програма, изазвао је скептицизам код неких савезника. Администрација још није саопштила колико је држава потписало нови споразум о сарадњи, док је Пекинг појачао критике нове политике“, наводи лист.
ОМЧА И ОКО БЕОГРАДА Србија није источноевропска земља из орбите некадашњег СССР-а и налази се хиљадама километара од Далеког истока. Њено вековно историјско искуство с Русијом и вишедеценијско с Кином није, у целини, оптерећено лошим наслеђем.
Срби су деведесетих година преболели дечје геополитичке болести, па данас, искључујући мањину екстремиста, имају подједнаку количину емпатије за страдање обичног народа у Украјини и изненађујуће широко логичко разумевање војногеополитичке ситуације у којој се Русија нашла крајем прошле године, након низа покушаја да за себе обезбеди безбедносне гаранције у Европи. Отуда чак осамдесет посто подршке коју Срби дају Русији.
Тим пре, све радикалнија политика Запада на рубовима Евроазије, коју треба сагледавати у целокупном обиму, од дешавања у вези с Украјином до најновије Бајденове иницијативе на Далеком истоку која може да буде само наставак политике обуздавања Кине, Србију неће поштедети притисака да се определи.
За сада осетни су притисци да Србија призна „Косово“ и придружи се санкцијама против Русије. Поједини извори указују да је то само први залогај намењен Београду, а да ће други обухватити и захтев за потпуним „дистанцирањем“ од Пекинга с којим су деценијама, уз пролазне осцилације, грађени плодотворни односи.
Председник САД Џо Бајден упозорио је у понедељак у Токију да би САД „војно бранилe Тајван ако би Пекинг извршио инвазију“ на то острво, упозоравајући да Кина „флертује с опасношћу“. „То је обавеза коју смо преузели“, рекао је Бајден на питање новинара да ли би САД војно интервенисале против покушаја Кине да силом заузме ту територију. „Сложили смо се са политиком једне Кине, то смо потписали… али идеја да (Тајван) може бити узет силом једноставно није прикладна“, рекао је Бајден. Он је рекао да би то „пореметило цео регион и била би још једна акција слична ономе што се десило у Украјини“. По његовим речима, после руске инвазије Украјине све је већа потреба да се штити то острво које има самоуправу. Према политици „Једне Кине“ САД признају Пекинг као владу Тајвана и немају дипломатске односе с Тајваном. Међутим, одржавају се незванични контакти, укључујући и „дефакто“ амбасаду у главном граду Тајпеју. САД обезбеђују и војну опрему за одбрану Тајвана.
„Линглонг“ као лакмус
Без имало сумње, у свим значајним престоницама света прати се однос Београда према кинеским инвестицијама у светлу најновијих захтева Запада да се Србија определи да ли је за Запад или Исток, како је то рекао и амерички амбасадор Кристофер Хил. Притисци на Србију не огледају се само у дипломатском већ и у медијском наративу. Права хајка која се у овдашњим прозападним медијима и невладином сектору годинама води против изградње фабрике гума компаније „Линглонг“ у Зрењанину најочигледнији је пример за то. Пласирајући често информације истргнуте из контекста, делимично или потпуно, ова компанија је у делу јавности оптуживана за свашта, у распону од екологије до кривичне одговорности. Упркос констатацијама заштитника грађана у вези с овим питањем, које као да нико није чуо, а које, ипак, унеколико коригују слику прозападних медија о стању у коме су били вијетнамски радници, већим или мањим интензитетом настављене су оптужбе у оквиру поменутог дела јавности против „Линглонга“, а да целокупној јавности до данас нико није до краја објаснио, на пример, прецизан еколошки и технолошки аспект изградње те фабрике. Дошли смо у ситуацију да је „Линглонгу“ унапред пресуђено у медијима, без „саслушања“ друге стране, што никако није добро. У Србији, наиме, постоје још две фабрике гума у власништву компанија са Запада и на њих, у еколошком смислу, нико не обраћа пажњу, већ је у жижи интересовања фабрика која није ни изграђена. Јасно је као дан да је кључни „грех“ компаније „Линглонг“ њено порекло. Одлука тужилаштва у Зрењанину да ослободи оптужби кинеског припадника обезбеђења један је од корака који су у поменутом делу јавности пажљиво испраћени, док већина јавности ту вест ипак није прихватила као претерано значајну. Невладине организације, финансиране са Запада, унапред тврде да ће одбачене бити и остале кривичне пријаве. Уско посматрано правно питање лако, инерцијом геополитичке перцепције и овдашњих регионалних интереса, може да ескалира у једно од политичких и на крају геополитичких питања. Због тога је важно да Србија о свему, па и о овом питању, одлучује у оквиру властитог правног механизма и не подлеже притисцима тако лако.
