ЗАШТО ЈЕ ЗАПАД КРИВ?

Зашто се прећуткују упозорења америчких стручњака о неминовности рата у Украјини?

Европа је поново сведок рата каквог није било још од распада СФРЈ и сукоба на тлу бившег Совјетског Савеза. Рат у Украјини је, очекивано, довео до највеће кризе у Европи од краја Другог светског рата, а Европска унија и Америка упорно понављају једну од ноторних лажи – да је овај рат „изненађење“, чак „ужасна грешка помахниталог Путина“. Да рат који се разбуктао на истоку Европе није никакво изненађење и да су и Вашингтон и савезници Америке тачно знали, и то годинама унапред, да ће Русија бити присиљена да се одазове уколико НАТО покуша да увуче Украјину у своје редове и тако уђе у руско двориште, доказује на десетине анализа и изјава најугледнијих америчких политичара и стручњака за међународне односе. Све то је, међутим, сад гурнуто под тепих, иако објашњава разлоге због којих је Русија кренула у „војну интервенцију“ у Украјини.

[restrict]

ПРИНЦИП РАВНОТЕЖЕ СИЛА Занимљиво је да су бројни стручњаци на Западу упорно упозоравали да би жеља Украјине да се придружи Северноатлантском војном савезу под покровитељством Америке изазвала бурну реакцију Русије, колико изнуђену, толико и рационалну, засновану на принципу „равнотеже сила“ и другим механизмима који у свету и даље важе. Али су све те чињенице државе ЕУ свесно игнорисале.

Шта је, дакле, довело до ове ситуације? Најједноставнији одговор који протежирају западне земље јесте да су за све криви Русија и њен председник Владимир Путин, који страхује од демократске и просперитетне Украјине, јер је сам аутократа.

Посреди су стереотипи које је оповргао Џон Миршајмер, професор Универзитета у Чикагу, истакнути оснивач теорије „офанзивног реализма“ и представник школе међународних односа коју убрајају у најбоље теоријско средство за разумевање односа између држава и великих сила. Управо је Миршајмер најчешће упозоравао на чињеницу колико је Украјина животно важна за Русију.

Уколико би Украјина постала чланица НАТО-а, уз исказану намеру да потом поврати Крим, као и обе републике Донбаса – то би увукло не само Украјину него и НАТО у рат с Русијом. У том случају је за Русију – па и цео свет, ма како то цинично звучало – рат с Украјином мање ризична опција.

 

ЛИБЕРАЛНЕ ЗАБЛУДЕ Можда најважнији допринос разумевању украјинске кризе дао је 2014. године управо Џон Миршајмер у есеју о Украјини под насловом „Зашто је Запад крив за украјинску кризу“ и поднасловом „Либералне заблуде које су испровоцирале Путина“.

„С обзиром на преовлађујућу ’мудрост’ Запада, украјинску кризу безмало у потпуности приписују руској агресији. Руски председник Владимир Путин је, како се тврди у тој врсти наратива, анектирао Крим због своје дугогодишње жеље да оживи совјетску империју, а на крају исто може учинити и са остатком Украјине, као и с другим земљама источне Европе“, наводи Миршајмер и у наставку објашњава зашто је такав приказ стања – погрешан, јер „Америка и њени европски савезници деле највећи део одговорности за кризу“.

„Корен проблема је проширење НАТО-а, што је централни елемент шире стратегије да се Украјина помери из руске орбите и интегрише у сферу Запада. У исто време, проширење ЕУ на исток континента и подршка Запада продемократском покрету у Украјини – почевши од ’наранџасте револуције’ 2004 – били су кључни елементи ове стратегије. Од средине 90-их година прошлог века руски лидери су се оштро противили проширењу НАТО-а, а последњих година јасно стављали до знања да неће стајати по страни ако се њихов стратешки важан сусед претвори у тврђаву Запада. За Путина је незаконито свргавање демократски изабраног, иако проруског председника – које с правом назива ’пучем’ – било последња кап која је прелила чашу. Отуда Путинов отпор не би требало да буде изненађење. На крају крајева, Запад се усељавао у ’руско двориште’ и угрожавао фундаменталне стратешке интересе Русије, на шта је Путин одлучно и више пута упозорио. Прво је одговорио заузимањем Крима, полуострва за које се плашио да ће ’угостити’ поморску базу НАТО-а; потом је настојао да дестабилизује Украјину како би Кијев одустао од напора да се придружи Западу. Отуда Путинов отпор не би требало да буде изненађење. Запад се усељавао у руско двориште и угрожавао фундаменталне стратешке интересе Русије, што је Путин често упозоравао. Али елите у Америци и Европи нису се освртале на Путинова упозорења, заслепљене погрешним погледом на међународну политику, који полази од становишта да је логика реализма од малог значаја у 21. веку, с обзиром на то да Европа почива на либералним принципима као што су владавина права, економска међузависност и демократија. А та шема је пропала у Украјини. Тамошња криза показује да реалполитика остаје релевантна – а земље које је игноришу чине то на сопствени ризик. Лидери САД и Европске уније нису успели у покушају да Украјину претворе у западно упориште против Русије. А сада, када су огољене последице такве политике, била би још већа грешка наставити с описаном, наопаком почетном политиком“, упозорио је још 2014. године професор Миршајмер.

Џон Миршајмер у свом есеју подсећа да су амерички лидери у почетку били задовољни окончањем Хладног рата, да би убрзо погазили обећања дата совјетским и руским колегама. Наставили су да шире НАТО ка границама Русије. Све је погоршано званичном најавом НАТО-а 2008. године да ће Украјина и Грузија постати чланице пакта. Москва није видела како би ту могла да постигне икакав компромис. Миршајмер цитира речи Александра Грушка, тадашњег заменика министра спољних послова Русије: „Чланство Грузије и Украјине у Алијанси била би велика стратешка грешка која ће имати најозбиљније последице за паневропску безбедност. Путин је инсистирао на ставу да би улазак те две земље у НАТО представљао ’директну претњу’ Русији. Руски водећи медији објавили су да је Путин недвосмислено ставио до знања током разговора са Бушом да, ако Украјина уђе у НАТО, престаће да постоји.“ То је тачка на којој смо данас.

 

ГЕОПОЛИТИКА ЗА ПОЧЕТНИКЕ Миршајмер у истом даху разјашњава зашто је свргавање демократски изабраног проруског председника државе у Кијеву био „пуч“, како су у све то умешани елементи крајње деснице, зашто није паметно слати оружје Украјини, те зашто би Запад, ако жели да изађе из те кризе, требало да престане да себи копа рупу у којој је већ сада огрезао, и зашто би све велике силе поступиле баш онако како је поступила Русија када је искористила прилику да, макар накратко, спречи процес даљег ширења НАТО-а ка границама Русије – војним дејствима у Грузији и Украјини.

„Путинова акција је заправо лако разумљива. Због огромне равнице коју су Наполеонова Француска, царска Немачка и нацистичка Немачка прегазиле када су својевремено нападале Русију, Украјину Москва сада види као тампон-зону која је од највећег стратешког значаја за Русију. Ниједан руски лидер не би стајао скрштених руку и гледао како Запад у Кијеву инсталира владу одлучну да припоји Украјину НАТО-у. Вашингтону се можда не свиђа позиција Москве, али морао би да разуме ту логику. Ово је геополитика за почетнике: велике силе су увек рањиве на потенцијалне претње у близини своје матичне територије. Уосталом, ни САД не толеришу распоређивање снага удаљених великих сила било где на западној хемисфери, а још мање на својој граници.“

„Замислите какав би бес обузео Вашингтон када би Кина формирала импресиван војни савез и покушала да у њега укључи Канаду и Мексико. Руски лидери су у више наврата врло јасно ставили до знања својим западним колегама да сматрају неприхватљивим проширење НАТО-а на Грузију и Украјину, заједно са напорима да се те земље окрену против Русије. Већ су ’поруке’ грузијског рата 2008. године биле кристално јасне“, напомиње Миршајмер.

Осврнуо се и на речи бриљантног америчког геополитичара, дипломате и историчара Џорџа Кенана, који је промовисао политику „опкољавања“ Совјетског Савеза. Кенан се, наиме, после распада Совјетског Савеза љуто противио проширењу НАТО-а. У интервјуу из 1998. године, убрзо након што је амерички Сенат одобрио прву рунду проширења НАТО-а, Кенан је рекао: „Мислим да ће Руси постепено реаговати прилично негативно и да ће то утицати на њихову политику. Зато је ово трагична грешка. Није било разлога за то. Нико никоме није претио. Јасно је да ће ово изазвати лошу реакцију Русије. А када се то деси (они који су доносили одлуке о проширењу НАТО-а), рећи ће ’Увек смо вам говорили да су Руси такви!’ Али то једноставно није истина.“

 

ПИСМО БИЛУ КЛИНТОНУ Педесет истакнутих експерата за спољну политику, укључујући бивше сенаторе, високе официре америчке војске и дипломате, послали су 1997. године отворено писмо тадашњем председнику САД Билу Клинтону у коме су се успротивили ширењу НАТО-а. „То је политичка грешка историјских размера“, прекорили су Клинтона.

Конзервативни политички коментатор Пет Бјукенен написао је у својој књизи „Република, а не империја“, објављеној 1999. године, следеће: „Премештањем НАТО-а на предњи трем Русије, заказали смо сукоб у 21. веку.“

Садашњи директор ЦИА Вилијам Бернс истицао је још 2008. да је за Русију „приступање Украјине НАТО-у најцрвенија од свих црвених линија“. Уз то је подвукао и да „још није наишао на некога ко би улазак Украјине у НАТО сматрао ичим другим осим директним изазовом на рачун руских интереса“.

 

УКРАЈИНСКИ МАП То су само неке изјаве познатих америчких експерата; било би могуће написати читаву књигу набрајањем прогноза на ту тему, изнетих још 1990-их. И после зачетака украјинске кризе 2014. године, и последичне руске реапсорпције Крима, на Западу су се све чешће чула мишљења о ступидности даљег ширења НАТО-а. Али Украјина је, упркос свим препрекама, наставила у истом правцу, а додатно су је храбриле све чланице НАТО-а. Звучи парадоксално, али чињенично тачно: реакција Русије уследила је као контранапад, односно превентивни напад – а не као брутална агресија. На шта указује и „окидач“ за рат.

Подсетимо – до прошлог лета, упркос несугласицама, било је напето између Кијева и Москве, али ипак релативно мирно. А онда је Украјини НАТО одобрио МАП, тј. Акциони план за чланство у НАТО-у, што је био аларм за узбуну у Русији. Да све буде горе, и обавештајни подаци сугерисали су да би и нуклеарно оружје могло веома брзо да се нађе на тлу Украјине.

Да има и ватре где има дима, разоткрило је само украјинско вођство када је на последњој Минхенској безбедносној конференцији Володимир Зеленски најавио да би Украјина могла поново да постане нуклеарна сила. Уз то је украјински председник још прошлог лета почео да гомила трупе на истоку земље, што је подстакло очекивану руску реакцију.

Када се све сагледа, види се да су све чланице НАТО-а водиле изузетно арогантну и агресивну политику, посвађану с памећу, за коју се на основу признатих теорија међународних односа може закључити да је довела до очекиване реакције Кремља. Другим речима, кризу у Украјини је доливањем бензина на ватру „гасио“ Запад, онако како је претходних деценија чинио и у десетинама других случајева, од Азије преко Африке до Европе.

ПЛАН КИЈЕВА: ПРЕКО РАТА ДО ЧЛАНСТВА У ЕУ И НАТО-У

Руска војна офанзива у Украјини траје више од месец и по дана и већ се назире глобална економска криза која проистиче из поремећаја у ланцима снабдевања и растућих цена енергије. Иако је почетак непријатељстава био „изненађење“ за свет, садашње стање није било непредвидиво – стручњаци за међународне односе упозоравали су последњих 30 година на ризик од ескалације конфликта. Зашто политичари на Западу нису слушали њихове савете, него су дозволили да избије рат у Европи, жртвујући животе Украјинаца, док цене горива и хране нагло расту? На то је, иначе, благовремено упозоравао и Владимир Путин. „Желим јасно да ставим до знања свима, како у нашој земљи, тако и у иностранству, нашим партнерима, да се ради о граници коју не желимо да неко пређе. Чињеница је да немамо где да се повучемо. Приковали су нас уз линију са које немамо где да се повучемо“, изјавио је руски председник крајем децембра 2021, скоро два месеца уочи наредбе за напад на Украјину. У то време је Москва покушавала да постигне договор са НАТО-ом о међусобној безбедности, у нади да ће блок предвођен Вашингтоном пристати да пружи свеобухватне писмене гаранције да се неће даље ширити ка истоку Европе. Не само Путин већ и други руски званичници истицали су „црвене линије“ које представљају озбиљну претњу, са злокобним последицама по свет уколико буду пређене. Џорџ Кенан, амерички дипломата и историчар познат као „архитекта Хладног рата“, опомињао је још 1998. ратоборне вође Алијансе да би ширење НАТО-а значило ништа мање него „почетак новог хладног рата“, што би била „трагична грешка“. Током протеклих осам година бивши аустралијски премијер Малколм Фрејзер, амерички дипломата Хенри Кисинџер, познавалац руских студија Стивен Коен и многи други стручњаци упозоравали су Запад на опасност ширења НАТО-а. Све одлуке које су усвојили званичници западних влада у последњих 20–25 година у супротности су с препорукама свих ових стручњака. Тимофеј Бордачев, програмски директор Међународног дискусионог клуба Валдај и академски директор Центра за интегрисане европске и међународне студије Високе економске школе, сматра да је разлог за то очигледан – политичари наоко слушају стручњаке, али заиста не размишљају о ономе што им говоре. „Политичари у области као што су међународни односи, нажалост, готово никада не слушају стручну заједницу. Разлог за то је разумљив – задатак стручне заједнице је постизање мира и спречавање сукоба. Али пошто политичари одговарају бирачима, они увек раде на томе да победе по сваку цену“, рекао је Бордачев у разговору за РТ. „Разлика у приступу је очигледна – зато политичари нерадо слушају и још нерадије прихватају мишљење стручњака. Да би постигли своје политичке циљеве – спремни су да блефирају до задњег“, додао је Бордачев. Његову хипотезу је потврдио и интервју саветника шефа Канцеларије председника Украјине Алексеја Арестовича, који је 2019. дао за ТВ Apostrophe. Он је још тада тачно најавио када ће избити рат у његовој земљи, као и разлоге за рат, а уз то је устврдио да је сукоб неизбежан јер је то „неопходно“ за Украјину: „Са вероватноћом од 99,9 одсто – наш улазак у НАТО изазваће велики рат с Русијом… Оптималан исход је велики рат с Русијом и улазак у НАТО на основу резултата победе над Русијом.“ Речи саветника Зеленског сугеришу да украјинско руководство уопште није намеравало да преговара и спречи рат. Напротив, спремало се за рат, верујући да је то „оправдано средство за постизање виших политичких циљева“. Умало су успели – захтев Зеленског за прекоредно чланство у ЕУ већ је добио експресно убрзање и Бриселу. Нема сумње да је украјинска политичка елита лагала, жртвујући сопствени народ како би остварила своје циљеве уз помоћ неонациста у домаћим редовима, слепо верујући обећањима Запада и трговаца оружјем који су такође навијали за рат. Запад је, да сарказам буде већи, спреман да дотура оружје Украјини и потпирује рат све до последњег – Украјинца.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *