ВУК САМОТЊАК

Да ли је Србија поново у Уједињеним нацијама гласала против Русије с њеним непријатељима? И зашто ће нам тек процес формирања нове Владе Србије показати да ли ћемо увести санкције Русији

Уме живот тако да се намести да компликовани избори на крају испадну неочекивано једноставни. Уосталом, на једној страни сад имамо Жене у црном и једног брадатог ваљда мушкарца с њима, на другој Матију Бећковића, Милоша Ковића и Мила Ломпара. Онамо Ненад Чанак који поручује да Србија што пре мора да се придружи санкцијама Русији, овде Емир Кустурица да упозори да то не чинимо јер ћемо, поред свега осталог, тиме угрозити и Србију и Републику Српску.

И с њим владика бачки Иринеј (Буловић) да заједно искажу „пуну солидарност са руским народом и подршку у одлучној борби за право на живот, слободу, политичку, економску и цивилизацијску самосталност и национално јединство“. А на другој страни Марина Абрамовић позива свет да се против Русије уједини уз Владимира Зеленског и храбри народ Украјине. [restrict]

И ту наш избор постаде још очигледнији, наиме, „Марина је у праву, свет мора да се уједини и ослободи се Путина“, поручује „Црква Луцифера“ која објављује њен видео-позив, уз обавештење да су се „три данска припадника наше цркве прикључили милицији страних добровољаца Зеленског“ и позив за донације батаљону „Азов“ на рачун УА55322…

Уосталом, да су женама у црном и с брадом, Марини Абрамовић и сатанистима заиста људски животи важни, а не антируска мржња коју маскирају тобожњим човекољубљем, ваљда би досад приметили и оне хиљаде цивила, Руса, убијених у Донбасу у ових осам година протеклих од пуча у Кијеву, па би и на ту тему извели неки перформанс…

Тако се, ваљда, изражавају оне непремостиве цивилизацијске разлике које су одувек, непогрешиво, као и 1941. на пример, нас и одвајале од њих. Па нам утолико и теже пада кад на њих почнемо да личимо.

КРИТИКА МАРИЈЕ ЗАХАРОВЕ Прошле недеље писали смо („Најскупља српска реч“) о нашем гласању 7. априла за избацивање Русије из Савета за људска права Уједињених нација; писали смо и да је најодговорнији за ту одлуку, реизабрани председник Србије Александар Вучић, тад имао довољно снаге да призна да је то учинио из слабости пред њиховим притиском, и да је руска страна исказала разумевање за такву нашу одлуку (Дмитриј Песков, портпарол Кремља, 8. априла: „Ми то разумемо“).

Да би онда, пет дана касније, прошле среде, 13. априла, у вечерњим сатима по нашем времену, представница руског Министарства иностраних послова Марија Захарова изненада изјавила да „Русија рачуна на доследну позицију Србије према Русији у оквиру међународних организација“.

Била је то досад, а ваљало би да остане и убудуће јер би то значило да их неће бити још оштријих, најоштрија критика која је званичном Београду стигла од званичне Москве: „Бележимо изјаве српских политичара о притисцима који се на њих врше. Бележимо и изјаве српске стране да им је Русија пријатељ. Можда имамо различите погледе на пријатељство. Ми своје пријатеље у тешким тренуцима увек подржавамо… Русија разуме да су многе државе које желе да воде независну, избалансирану политику под јаким притиском, пре свега САД, и да морају да иду на компромисе. Али ако је реч о онима који се проглашавају за наше пријатеље, онда је то немогуће разумети. Полазимо од тога да ће се наши традиционални партнери у свом деловању у оквиру међународних организација на разним мултилатералним платформама доследно држати ставова који одражавају њихове истинске националне интересе и истински пријатељски однос према нама.“

ГЛАСАЊЕ У УН Зашто нас је 8. априла Москва разумела, а 13. априла више није?

Објашњење би могло да се крије у четири гласања која су тог 13. априла одржана у Уједињеним нацијама у Њујорку.

„Русија је данас учествовала у четири избора за комитете УН. Изгубила је у сваком од њих. Чланице УН изолују Русију и стоје уз Украјину“, тријумфално је тог дана твитовала мисија Велике Британије при УН.

Кандидати Русије нису изабрани у извршне одборе Уницефа и УН Жене (тело за родну равноправност), Комитет УН за невладине организације и Стални форум УН за домородачка питања.

Записници УН не показују како је која чланица гласала, али временско подударање ових гласања с критиком Марије Захарове упућује на могућност да се и 13. априла српски представник у УН (Немања Стевановић) изјаснио као и 7. априла.

ЧОПОР И ПРИНЦИПИ Тек, званични Београд изабрао је да Марији Захаровој не одговори; из жеље да се сукоб не продубљује или због свести да њена критика није неоснована, засад остаје међу њима.

Неколико дана касније, у недељу, 17. априла, председник Вучић састао се с амбасадором Русије у Србији Александром Боцан-Харченком и рекао му „да ће Србија, на свом европском путу, наставити да чува традиционална пријатељства и партнерства са Русијом и Кином“, а „на састанку се разговарало (и) о даљем развоју српско-руских билатералних односа, укључујући сферу енергетике, уз очекивање да ускоро почну разговори о количинама, цени и другим условима набавке гаса“.

Да би исте вечери напоменуо, све и ако то тренутно није на дневном реду, да не намерава да нас уводи у НАТО – „Јесмо као вук самотњак, и нећемо да будемо део чопора“ – али је истовремено, очигледно намерно, остао и недоречен у погледу своје решености да не уведе санкције Русији: „Наше је да се понашамо у складу са међународним јавним правом, да поштујемо принципе и будемо једна од малог броја земаља која тиме може да се похвали… Много нас кошта то што нисмо увели санкције Русији. Али коштало би нас принципа да смо увели санкције, ми знамо како је то изгледало на нашем примеру.“

И још је подсетио на подршку Русије територијалном интегритету Србије – с нагласком на 2001. годину, што је период од доласка Владимира Путина на место председника – као и на вето на британску резолуцију о Сребреници у Савету безбедности УН 2015. Што би ипак требало да представља својеврсно обећање да у изнуђеном окретању против Русије нећемо одлазити даље он оних гласања у Уједињеним нацијама; у супротном, зашто би Вучић подсећао на дуг који имамо према Русији? И зашто би истовремено најављивао да ће нова цена руског гаса за Србију бити повољнија него за оне европске земље које су се сврстале у непријатеље Русије, ако намерава да и нас тамо сврста…

НОВА ВЛАДА И ЕВРОПСКИ ПУТ СРБИЈЕ Кудикамо озбиљније назнаке у погледу нашег предстојећег држања у овој непријатној ситуацији добићемо, ипак, тек када се процес формирања будуће Владе Србије буде приближио финалу. Тренутно је у току подгревање атмосфере како би тај процес био усмерен ка пожељном току.

Након што су се, наиме, изређали разни европски званичници с истоветним захтевима да Русији уведемо санкције – од немачке министарке иностраних послова Аналене Бербок надаље, нема потребе да их набрајамо – на свој део посла бацили су се и њихови корпоративни медији који излазе на српском језику.

„Нова“ јавља да су „западни партнери препоручили да се што пре конституише нова парламентарна већина“ – у прошлом броју „Печата“ указали смо да је наш интерес сасвим супротан, јер нам омогућава да избегнемо изјашњавање све док нова влада не буде изабрана – те да се, преноси „Нова“ и остале инструкције, „од лидера напредњака Александра Вучића захтева да се Србија јасно одреди према ситуацији у Украјини и да се усклади са санкцијама које је Европска унија увела Русији. Истовремено, захтев је да се ’руски играчи’ уклоне из врха власти… Како нам је речено, Запад би био спреман да прихвати (Ивицу) Дачића као саговорника, имајући у виду да се у прошлости показао као флексибилан партнер… Међутим, услов је да се лидер СПС одрекне проруске политике и да не кочи евентуалну одлуку о санкцијама… С друге стране, позиција актуелног министра полиције Александра Вулина далеко је другачија. Према информацијама којима располажемо, са Запада је стигла порука да је он неприхватљив саговорник и да је разлог томе његова повезаност са званичном Москвом“.

Истовремено се јавља и да Небојша Стефановић представља жељу Велике Британије и САД, а јавила се и Зорана Михајловић да нам поручи како је „Србији потребна проевропска влада пуног капацитета (…) која ће имати ауторитет да доноси важне и не тако лаке одлуке“. Свима је јасно шта под тиме подразумева.

А одлука коју треба да донесемо заправо је сасвим лака. Само треба да послушамо владику Иринеја уместо „Цркве Луцифера“. И да се у складу с тим определимо кад то будемо морали.

[/restrict]