Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
На данашњи дан, деветог априла 1999. године почела је битка на Кошарама између тадашње Војске СРЈ са једне и снагама Нато, одосно припадницима “УЧК” и Војском Албаније са друге стране.
Ова битка у којој су се припандици Војске СРЈ, углавном млади војници борили са далеко надмоћнијим непријатељем и у којој су пружали готово надљуски отпор трајала је до 10 јуна. Тог деветог априла, у три сата у зору, отпочела је артиљеријска паљба од стране Војске Албаније, потпомогнуте припадницима “ОВК” и војницима НАТО (међу којима су били и добровољци из више земаља) на положаје припадника Војске СРЈ.
Како су тада извештавали медији на албанској страни границе било је више хиљада наоружаних лица (од две до десет хиљада), међу којима су поред припадника Војске Албаније и терориста ”УЧК” били и припадници британских специјалних јединица, док је на српској страни границе било свега око две стотине војника…
Иако су у поподевним сатима после бесомучног гранатирања војника СРЈ, припадници “ОВК” у поподевним сатима ушли у караулу Кошаре, припадници Војске СРЈ који су у међувремену добили појачање успели су у наредном периоду до потписивања Кумановског споразума да спрече пробој непријатеља на линији фронта дугој петнаест километара.
Иако су припадници ”ОВК”, албанске војске потпомогнути припандицима британких специјалних јединица, немачким и другим добровољцима током двомесечних борби свакодневно покушавали копнени пробој праћен бомбардовањем НАТО авијације то им није успело, због чега је битка на Кошарама остала као синоним храбрости младих војника тадашње војске СРЈ са далеко бројнијим и надмоћнијим непријатељем.
Иако је према рапсоложивим подацима у овим борбама више од стотину војника СРЈ (тачније 108 војника) изгубило животе, према незваичним наводима на другој странни међу припадницима “ОВК” Војске Албаније и војницима НАТО било је далеко више жртава између 150 и 300, мада је према неким наводима тај број далеко већи.
(Новости)
Изгинулим браниоцима СРБИЈЕ са Кошара ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА за храброст, пожртвовање и љубав према својој земљи, које се, некад, морају и крвљу платити. Своју ЗАХВАЛНОСТ, ЉУБАВ И ПОШТОВАЊЕ упућујем свим преживелим браниоцима наше једине отаџбине. Потписивањем Кумановског споразума престало је изгинуће младих бранилаца, и они су се вратили својим кућама, да се више никад не врате на нашу свету земљу, заслугом наших издајничких власти које се НИСУ НИ ПОТРУДИЛЕ ДА ТРАЖЕ ДА СЕ ИСПУНЕ ТАЧКЕ КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА, ДО ДАНА ДАНАШЊЕГ, према којима је и део српске војске као и део српске полиције требало да се врати на КиМ. А тек институције! – даљим издајничким деловањем власти све је препуштено Шиптарима1
СРАМОТА И НЕОПРОСТИВ ГРЕХ ПРЕМА СРБИЈИ И СРПСКОМ НАРОДУ! ПРЕМА БРАНИОЦИМА, ПРОШЛИМ И БУДУЋИМ.