
За „Печат“ из Мариупоља Игор Дамјановић
Ратна репортажа из Украјине
До прије 2 мјесеца мало ко на свијету је знао за Мариупољ, лучки град на Азовском мору и индустријски центар, у коме је до рата живјело око 440.000 становника. Овај ни мали, ни велики град у Доњецкој области, који је у последњa два мјесеца претрпио апокалиптнична разарања, дочекао је можда и најтежи Васкрс у својој историји.Детонације из правца стратешке жељезаре Азовстал преплитале су се са звуком црквених звона и традиционалним поздравом „Христос Воскресе!“ , који је одјекивао у портама цркава у Мариупољу, које су из рата изашле практично без оштећења. Ни то што практично у цијелом граду нема струје и воде није спријечило хиљаде вјерника да буду на литургијама и на освештање донесу шарана јаја и васкршњи колач куљич, типичан за руску православну традицију. Своје васкршње дарове несебично су дијелили и са нама, извањцима, који су прије 23 године Васкрс прославили у сличној атмосфери као они данас.
[restrict]
Како је све почело Када је из правца Доњецка кренула офанзива милиције ДНР украјинска армија је практично без борбе напустила своја утврђења на прилазима граду. О томе свједоче нетакнтути ровови и утврђења, те практично неоштећене куће у њиховој околини. Украјинска стратегија одбране града подразумијевала је повлачење дубоко у градско језгро. Тамо су од школа, болница, пијаца, тржних центара и стамбених зграда направили утврђења и борбене положаје. Када су истјерани из стамбених блокова, повукли су се у гигантске фабрике на ободима града. За истјеривање украјинске војске из градског језгра плаћена је висока цијена. Поред великог броја цивилних жртава уништено је између 60 и 80 посто стамбеног фонда Мариупоља.
По граду су разбацани разбијени и спаљени цивилни аутомобили, аутобуси и камиони, али и десетине уништених тенкова и оклопних транспортера, како украјинских, тако и руских. Посебно трагично је када уђете у дворишта стамбених блокова и видите преостале станаре порушених зграда окупљене око наложених ватри на којима се грију и припремају храну. Пошто нема прозора који је остао читав, чак и они чији станови нису озбиљније оштећени принуђени су да ноћи проводе у подрумима. Најболније је било разговарати са дјецом.
Деца рата Већина дјечице испричала ми је да су се у почетку плашили, али да су се временом навикли. Смјело и без страха на својим бициклима крстаре порушеним улицама и пролазе не осврћући се на сцене ужаса около, док ноћи проводе у двориштима без струје. Најхрабрије су чини се петогодишња Емилија и деветогодишња Бела: „Сада више није страшно, бомбардовање је престало, можемо да изађемо у двориште и играмо се као и прије са другарима који су остали.“ – говоре у један глас. Дјечаци се са друге стране надају да ће „рат престати до 9. маја“ – тако су им казали родитељи.

Нажалост нису сви имали среће да у рату изгубе „само“ кров над главом. Алексеју (Љоши) Ивљеву, 9-годишњем дјечаку родитељи су погинули 9. марта, од последица авионског бомбардовања. О њему сада рачуна воде бака, дјед и старији брат. Замолио ме да му помогнем да пронађе тету Тању, своју крсну куму која живи у Москви. Дјечак, иако је изгубио и родитеље и дом, одлучно и отресито је саопштио своју поруку тети Тањи. Објавио сам је на свом Фејсбук профилу и замолио своје рускојезичне пријатеље да је подијелимо. Љошу сам поново срео на Васкрс, полетио ми је у загрљај и ускликнуо да је тета Тања видјела његову поруку на мом Фејсбук зиду, да му се јавила и да се нада да ће га ускоро пребацити у Москву.
Фабрике, механизација и Азов У кругу металуршког комбината Иљич видио сам десетине тешких камиона и друге борбене технике. Овај стратешки привредни објекат до рата је запошљавао 14.000 радника и имао годишњи обрт од чак 3,48 милијарде долара. Његов власник је Ринат Ахметов, олигарх број један у Украјини. У руској јавности често се могу чути спекулације да је управо Ахметов успио да излобира крајем љета 2014. да милиција ДНР у својој великој августовској контраофанзиви не поврати контролу над Мариупољем, кога је батаљон Азов заузео након краткотрајних борби у јуну 2014. Несрећници који и даље живе у рушевинама Мариупоља испричали су нам да је након потискивања у комбинат Иљич, украјинска армија, вјероватно неонацистички батаљон Азов, почео одатле неконтролисану артиљеријску паљбу по граду у који је надирала руска војска.
У машинском концерну Азовмаш још је више уништене технике него у комбинату Иљич, укључујући и модернизоване тенкове Т-64. Разбацана храна, конзерве, војнички кревети, средства везе, документи, униформе, цокуле и друга опрема у подрумима и катакомбама Азовмаша говори нам да су се тамо налазили касарне и командни центри 36. бригаде морске пјешадије. Ова елитна јединица до рата бројала је око 2500 војника и до сада се око 2/3 њеног састава предало руској војсци. Владимир Лабузов, санитетски мајор 36. бригаде, који се предао Русима, тврди да је најмање 700 њених припадника током борби избачено из строја. У објектима Азовмаша борба је вођена до прије 15-ак дана. У Азовмашу су се некада производило све од бијеле технике до највећих и најсложенијих грађевинских машина. Сличну судбину као Азовмаш и Иљич, доживјела је мариупољска лука, на чијем је улазу украјинска армија потопила неколико бродова да би спријечила руски десант.

Гигантска жељезара Азовстаљ, такође у власништву олигарха Ахметова, последња је тачка отпора украјинске армије у Мариупољу. Борбе се док пишем овај текст тамо и даље воде. Послије затишја на Васкршњи понедељак, чији сам непосредни свједок био и које би могло да буде последица евентуалних преговора о предаји, или другим хуманитарним питањима, украјински извори јављају да је у уторак ова фабрика изложена новим жестоким бомбардовањима. Током Васкрса бомбардовање Азовстаља било је готово непрекидно, а руска артиљерија и авијација су се смењивале у дејствима, послије којих су се из фабричког круга подизали густи облаци дима.
Из Азовстаља украјинска армија није више у стању да бомбардује градско језгро. Међутим опасност од снајпера и даље постоји. Процјењује се да је у катакомбама, подземним бункерима и ходницима жељезаре, који се мјере десетинама километара, тренутно између 1500 и 3000 војника, од чега главнину чине припадници батаљона Азов. Ова чак и по свом симболу неонацистичка јединица, временом је прерасла у пук, укупне бројности 12.000. Претпоставља се да су са Азовцима и остаци разбијене 36. бригаде украјинске армије, али и неколико стотина страних плаћеника, већином држављана земаља чланица НАТО. Спекулише се да су команданти Азова, свјесни да уколико падну у руске руке чека их извјесна доживотна робија због ратних злочина почињених током претходних осам година, па су странцима и домаћим борцима забранили предају.

Након састанка са министром одбране Сергејом Шојгуом, предсједник Владимир Путин наредио је да се обустави пјешадијска операција унутар Азовстаља, али и да се територија жељезаре блокира тако „да ни птица не може да пролети.“ Поред тежње да сачува животе својих војника, ова намјера предсједника Путина могуће да је мотивисана и обавјештајном процјеном да би већина опкољених могла да се побуни и ликвидира своје команданте, који не допуштају предају. Са друге стране режиму у Кијеву у интересу је да се отпор продужи и максимално растегне да хероизацијом опкољених у Азовстаљу подигне морал својој војсци која трпи поразе на фронту.
У Азовстаљу има и цивила. Руска страна процјењује да их је око 70, а украјинска армија помиње бројку од око 200. Претпоставља се да се ради о радницима, који су били потребни за одржавање одређених система и објеката када је жељезара стала са радом, али и чланова породица официра Азова. За сада ни они, упркос руској доброј вољи, не могу да напусте фабричке катакомбе.

Колико је легитимно од цивилних објеката правити војна утврђења и тако максимизирати патње цивилног становништва питање је за експерте међународног ратног права, али о оне који се баве етиком.
[/restrict]