УКРАЈИНА ОПЕТ У ПЛАМЕНУ

Глас вапијућег у пустињи је документарни филм троструког оскаровца Оливера Стоуна под насловом сличним Довженковом (Ukraine on Fire, 2017) седамдесет година касније. Сред располућеног света, из раселине пакла, поново је никао украјински нацизам и свет пречицом довео до ивице катаклизме

Све оно што су прећутали и баш зато што су прећутали Стаљин и Довженко донело је Немачкој (и не само Немачкој) шансу за колосални реванш сада, када поново командује Европом ионако никада излеченом од фашизма и када није требало много да се од Атлантика до Црног мора разулари једва суздржавана русофобија. Кидише колективни Запад у нову кристалну ноћ уништавања литературе, музике, вотке, боршча, чак и руских мачака, пред чим запањен стоји један велики Американац са својом камером и виче са екрана: „Станите, јесте ли полудели? Шта радите, злосрећници? Знате ли шта се заиста догађа и зашто се води овај рат? Ако не знате, гледајте и слушајте, јер не чујете да Doomsday Clock откуцава последње минуте“! Али хистерична помама западних медија неће да га чује. Неће ништа да слуша ни да гледа осим магле и отрова Великог Брата, његових екрана и новина, његових самита и санкција. Свакога дана производи неподношљив, демонски страх да ће изгорети не само Украјина већ и цела планета. А све ово није почело пре неки дан него се кува и често ври готово пола миленијума у обрачунима шачице верских фанатика и полуделих нациста са целим светом. Да има разума, тај свет их не би ни слушао, али ево дубоке државе која хоће да терорише, да ресетује људску расу у неки лудачки трансхуманизам и златну милијарду. За њим срљају и НАТО и ЕУ и тај исти помахнитали Кијев! Станите и погледајте у недавну прошлост, тамо је одговор, можда још има шансе да се дозове разум, да се зла крв средишта Европе прочисти и смири управо у Украјини, где су је узмутиле нечисте силе.

[restrict]

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА И МАСОВНИ ПОКОЉ Како је све почело? Већ знамо све о Мајдану 2014, о забрани постојања целог руског народа, о спаљивању живих у Одеси, о инферну Донбаса, где се деца већ десет година рађају, живе и одрастају у подрумима под гранатама казнених хорди „Азова“ и „Ајдара“, а пред затвореним очима целе те тобож мирољубиве и танкоћутне Европе. Све то се већ догађало, све то смо већ видели, подсећа нас Оливер Стоун: иконе зла, које носе фанатици у језивим бакљадама буђења фашизма (филм их монтажно упоређује с кадровима Хитлерових ноћних светковина), пре свега Бандере и Шухевича, украјинских усташа, које је нова власт у Кијеву прогласила херојима и подигла им споменике – директно су их наводиле на етничко и верско чишћење и дављење у крви свега што није украјинско.

У ноћи са 29. на 30. јуна 1941. батаљон украјинских нациста „Нахтигал“ први је ушао у Лавов, главни град Галиције (Западне Украјине). Према историчару Виталију Масловском, батаљон је учествовао у масовној казненој акцији против становништва града – покољу пољске и украјинске интелигенције према унапред састављеним листама. Совјетски и партијски радници, јеврејско становништво, обични људи који су симпатизирали совјетски режим, чланови њихових породица, њих 8.000 на броју. Ујутро 30. јуна у Лавову је сазвана Рада (Парламент) која је прогласила „Независну Државу Украјину“. Та ће „блиско сарађивати са националсоцијалистичком великом Немачком, под вођством Адолфа Хитлера који формира нови поредак у Европи и свету и који ће помоћи украјинском народу да се ослободи московске окупације“, наводи се, између осталог, у „Акту обнове украјинске државности“, који је потписао Стефан Бандера, вођа „Украјинске националистичке организације“ (ОУН), основане још 1929. У истом акту каже се да ће бити „истребљени непријатељски Пољаци, Јевреји и Руси и њихове интелигенције, док сељаци морају бити асимиловани, а њихове вође уништене“. Командант батаљона „Нахтигал“, украјински унијат из Краковјеца Роман Шухевич командовао је ликвидацијом ових 8.000 људи и жена (које су поскидане голе и силоване), што је све документовано језивим документарним снимцима у филму Оливера Стоуна и Игора Лопатонока.

УЛОГА ВАТИКАНА Руководство Гркокатоличке (унијатске) цркве одиграло је злокобну улогу у хушкању украјинских националиста на зверства. То је исход похода Ватикана на православље у западним деловима Малорусије, а који траје још од 1596. и такозване Брестовске уније, када је део руских православаца преведен у католичанство и признао врховну власт папе с тим што су задржали литургију, обред, иконе и спољна обележја Источне цркве. Али временом је остварен главни циљ унијаћења у Украјини – разбијање верских, културних и националних веза с Русијом (овај политички и верски прозелитизам траје до дана данашњег и појачан је актуелним верским расколом унутар украјинске православне цркве под утицајем Фанара и НАТО-а). Још 1932. године писао је орган Украјинско-католичке уније национално-унијатске странке, на чијем је челу био поглавар унијатске цркве, пољски гроф, митрополит Андреј Шептицки, у оправдавање предстојећих крвавих злочина припадника Украјинске националне армије: „Украјински национализам мора бити спреман на све врсте средстава, не искључујући масовно физичко истребљење и уништење, чак и жртвовањем милиона људских егзистенција.“ Исти Шептицки, лични пријатељ папе Пија XII, рекао је на поклоњењу Адолфу Хитлеру 23. септембра 1941. године, после немачког заузећа Кијева: „Ваша екселенцијо! Као поглавар Украјинске гркокатоличке цркве шаљем Вашој екселенцији моје срдачне честитке поводом освајања престонице Украјине, златоглавог града на Дњепру – Кијева. Видим у вама непобедивог војсковођу неупоредиве и славне немачке армије. Украјинска гркокатоличка црква зна о истинском значају снажног покрета немачког народа под вашим руководством. Молићу Бога о благослову победе која је кључ дугорочног мира за Вашу екселенцију, немачку армију и немачку нацију“, а годину дана касније: „Уверавам вас, Ваша екселенцијо, да руководећи кругови у Украјини теже ка најтешњој сарадњи са Немачком, да уједињеним снагама немачког и украјинског народа… остваримо нови поредак у Украјини и целој Источној Европи.“ Шептицки је главну идеју укрофанатизма формулисао још почетком ХХ века: „Украјинци су само оруђе Промисли Божије која је призвана да Хришћански Исток отме из чељусти православља, и да га уведе у крило Ватикана и европске цивилизације.“ Обојица злочинаца из Другог светског рата Шухевич и Бандера били су заклети унијати (Бандера је био син гркокатоличког свештеника из села Стари Угринов код Ивано-Франковска, одмалена одгајан у духу русофобије и прозелитизма).

УКРАЈИНСКИ ЕСЕСОВЦИ Али највећу нацистичку еуфорију у Украјини изазвао је предлог немачког гувернера, СС генерала др Ота фон Вехтера да 1943. формира украјинску националну СС дивизију „Халичина“ (14. SS-Freiwilligen Division „Galizien“) што је у Лавову довело до општенародног одушевљења. Вехтер je на крају убедио Хитлера да се сложи с предлогом украјинских националиста, који су молили Немце да им дозволе да створе „своју властиту“ СС дивизију. Оливер Стоун наводи да се за свега месец и по дана у њу пријавило 80.000 добровољаца украјинске народности (становништво целе Галиције бројало је тада око седам милиона). Иако је прихватио овaj предлог, Reichführer SS-а Хајнрих Химлер био је изненађен оволиким одзивом и одобрио само 15.000 расно најизразитијих Украјинаца (да није било огромних губитака у рату, примање „нижих“ раса у аријевски чисти СС не би никако било у складу с његовим ранијим уверењима!). Али новопечени übermensch-и с Дњепра прошли су ригорозну процедуру пријема у елитну немачку формацију и знак СС им је утетовиран на подлактици, што су доцније лако могли установити британски официри, којима се ова јединица предала у Јуденбургу и Тамсвегу после борби с југословенским партизанима. (Украјинска унијатска црква захтевала је присуство својих капелана у дивизији, што Немци обично нису дозвољавали. Тако је украјинска дивизија, заједно са муслиманском СС „Ханџар“ дивизијом, постала значајан изузетак.) Иначе, у великој мери „Халичина“ је била уништена у бици за Броди код Дубна против Првог украјинског фронта Црвене армије, али је касније реорганизована и борила се у Словачкој, Југославији и Аустрији, пре него што је преименована у прву дивизију Украјинске националне армије и предала се Енглезима 10. маја 1945, заједно с хрватским усташама.

Од оних који нису били примљени у ову СС дивизију формирана су два (4. и 5) полицијска пука за извршавање различитих „прљавих послова“, између осталих и стражарске службе у логорима смрти (смо у једном од њих, логору Белзен, уништено је најмање 70.000 Јевреја). Њима је заповедао Роман Шухевич у чину SS Hauptsturmführer-а. Под његовим руководством дошло је 1943. до етничког чишћења, када је само у Волинији убијено 12.000 етничких Пољака. Укупно, по налогу Шухевича, убијено је 15.355 сељака и колективних пољопривредника, 676 радника, 1931 представник интелигенције. Али убијао је и Украјинце који нису пристали да сарађују с њим. Тако је у украјинском селу Лозовоје за сат и по убијено преко стотину становника, међу којима и деца. У марту 1944. године, 4. полицијски пук извршио је масакр у украјинском селу Подкамен, када је побијено више од 250 људи. Списак масовних злочина (према подацима Украјинске академије наука) повећава се 1944. када Шухевич постаје командант Украјинске ослободилачке армије, на чију душу укупно иде више од 100.000 Јевреја, Руса и Пољака! Све ово није узето у обзир приликом њихове предаје Енглезима у Аустрији. За разлику од већине осталих источноевропских колаборационистичких јединица, припадници ове дивизије нису предати Совјетском Савезу него су одведени у Римини, где су се скоро две године излежавали на песку, чекајући да их саслуша наш стари познаник бригадир Фицрој Меклејн. О овој живописној „истрази“, после које су припадници СС дивизије пребачени у Енглеску, а одатле расељени по Канади и другим доминионима Уједињеног Краљевства као „борци за слободу“, писаћемо овде подробније. Умешали су се, наравно прво МИ6, а затим ЦИА, који су ову искусну војничку популацију држали на оку још од почетка „новог, Хладног рата, који ће потрајати 45 година под сталном претњом нуклеарног уништења“, каже Оливер Стоун. „Једном засејано семе нацизма никло је у тренутку у коме је Украјина први пут у својој историји постала независна држава.“

ПОВРАТАК НАЦИЗМА Роману Шухевичу је 12. октобра 2007. године тадашњи прозападни украјински председник Виктор Јушченко постхумно доделио државни орден и звање Херој Украјине „за несаломив дух у одбрани националне идеје, хероизам и самопожртвованост за независну украјинску државу“. Исти председник је 2010. издао указ којим се ово звање додељује и Степану Бандери, коме је тих дана откривен споменик, што можемо видети у Стоуновом филму и што је, у годинама које долазе, добило обележје званичног државног обреда широм западне Украјине. Становништво источне Украјине дигло се листом и 21. априла 2010. Апелациони суд Доњецка акт председника прогласио је незаконитим. Решење доњецкога суда је одмах ступило на снагу. Петог марта 2010. нови председник Украјине Виктор Јанукович потврдио је да ће укинути акт о звању народног хероја Шухевичу и Бандери, а 16. фебруара 2011. високи административни суд Украјине укинуо им је ова звања. Затим се 2014. догодио Мајдан под заставом Европске уније и Америке, а супротности истока и запада Украјине претвориле у грађански рат који још пламти претећи да се претвори у светску апокалипсу.

Прећутали су и Стаљин и Довженко две Украјине. Једну рускословенску, православну и мученичку. Другу однарођену, покатоличену и понемчену (Запорожец: „Ја сам роб немачких радника и сељака!“). Обе и даље горе. А што се тиче Европе, и сада важи изјава маршала Жукова дата у Берлину, 1945: „Ослободили смо Европу од фашизма, она нам то никада неће опростити.“         

Крај у следећем броју

[/restrict]