ТИТОВА СЛИКА У ПЛАМЕНУ

ИЗ ДНЕВНИКА БИТКЕ ЗА ИСТИНУ (2)

Објављујемо одломке из редитељских белешки Цисане Мурусидзе током рада на представи Косовска хроника Рајка Ђурђевића 1987. у Народном позоришту у Београду

Вреди забележити једну епизоду у процесу рада. Замислила сам да пре финалне трагичне сцене, када имигрант из Албаније мучки, с леђа убија младог Србина Данила Милинчића (који мирно ради на својој њиви), направим једну визуелну сцену без текста, са музиком, у којој побуњени Шиптари спаљују Титову слику. Ову сцену сам осмислила на основу документарног материјала шиптарских демонстрација из 1971. године. Шефу реквизите сам објаснила да ми направи овални транспарент са Титовом сликом који ће бити уоквирен одређеном запаљивом смесом која ће планути око слике, тако да Титова слика не изгори него да само буде у јаком пламену. Са страхом је прихватио, али је нагласио да ће све спремити, само он неће палити ту слику. Умирила сам га да он неће палити, него ће то на сцени урадити један статиста, а његова обавеза је да на захтев редитеља спреми реквизиту. После једне пробе замолила сам реквизитера да испробамо сцену паљења, кад сви оду и само он и ја ћемо испробати како то функционише, па ако не буде ефектно и безбедно, одустаћу од своје замисли. Уосталом, поновила сам му да сву одговорност и за ту пробу преузимам ја као аутор те сцене.

[/restrict]

Шеф реквизите је прво обишао целу бину и све ходнике и кад се уверио да нема никога сем нас, изнео је на сцену ту слику на дугачкој дршци. Замолила сам га да стане на средину сцене, а ја ћу из сале гледати како ће испасти цела ствар. Без речи изашао је на сцену са реквизитом у руци, извадио је шибицу, и загледавши у Титову слику – скаменио се. Сачекавши мало ја сам му из сале довикнула – ’ајде, пали. Он није мрднуо. Настала је пауза коју сам испоштовала и чак у једном тренутку помислила како је морбидно с моје стране да представника радничке класе терам да запали слику његовог вође. Али мој редитељски его није ми дозволио никакав сентимент, па сам му доста енергично у добацила: Ако се плашиш, ја ћу упалити, а ти дођи доле па погледај како то гори из сале… Као да је добио ударац по телу, шеф реквизите је некако чудно поскочио и готово ноншалантно рекао: „Не, не плашим се, могу ја.“ И креснувши шибицом, упалио је доњи део слике… Врло брзо пламен је обухватио слику и заиста је био ефектан призор: Титова слика у пламену, али сама слика не гори… После десетак секунди ја одушевљено викнем Одлично!. и у истом тренутку слика у пламену падне на сцену, а ја у свом одушевљењу не схватам да ли је слика пала случајно или је она намерно одбачена. И тек тада спазим шефа реквизите како сав избезумљен, дрхтавим рукама подиже слику у огњу, креће према порталу, застане, у страху да пламен не дохвати кулису, онда се врати на сцену и спустивши слику на под, отрчи за унапред спремљеном кантом са водом и брзо упаљену слику угаси у ту канту. Беспомоћно је сео поред канте као да је тек сад изашао из неког страшног кошмара…

Уживо видевши велики страх и пијетет, можда и љубав једног радника према Титу и помисливши да је тај однос ипак још доминантан у друштву, застала сам. После краће паузе захвалила сам шефу реквизите и поручила сам му да ћу га за неколико дана обавестити да ли остајем или одустајем од те сцене паљења. Међутим, код мене није постојала дилема: без обзира на ефектан визуелни сценски знак, који је снажно дочаравао деструкцију шиптарских сепаратиста, знала сам да морам одустати од те сцене, јер публику би то свакако иритирало, али не у контексту шиптарских екстремиста, него би се причало како на сцени Народног позоришта спаљују слику „највећег сина наших народа и народности“. Иако, руку на срце, Тито је Шиптарима дао све што националним мањинама није припадало, подстицао њихов наталитет (сваком деветом детету он је био кум), дозвољавао је да емигранти из Албаније насељавају српска села, а Србима је законом забранио да се после Другог светског рата врате на своја огњишта… Што је најстрашније, младе генерације Шиптара су се васпитавале на уџбеницима из Албаније. Зато су се за кратко време они задојили мржњом према свему што је српско и окренули се Албанији.

ЦЕНЗУРА ТИТОВЕ СМРТИ Уваженог цензора ППС-аа позвала сам тек на другу генералну пробу. Одгледавши пробу, са горчином ми је рекао: „Веровао сам да ћете прихватите моје сугестије, а ви нисте баш усвојили ниједну. Међутим, ја као председник Програмског савета захтевам да из представе избаците ону сцену где се говори о Титовој смрти…“ Као да сам од њега очекивала тако нешто, сместа сам му одговорила: „Представа не може да иде без те кратке али катарзичне сцене… Уосталом, то је ваше мишљење, а било би пожељно да и остали обични чланови Програмског савета искажу своје мишљење.“ Трећу генералну пробу одгледао је Програмски савет у пуном саставу, чију одлуку ми нису саопштили. Међутим, ППС, уз присуство управника Лукића, опет је инсистирао на свом захтеву да из представе избацим Титову смрт, а ја сам упорно понављала свој став да без те сцене представа „Косовска хроника“ нема разлога постојања. У једном тренутку чак и управник В. Лукић је подржао његов захтев, убеђујући ме да „И без те спорне сцене, представа има свој снажан уметнички домет“.

Међутим, нисам попустила и обратила сам се Лукићу: „Управниче, пре 17 година, по вашему позиву, ја сам примљена у Народно позориште, за шта вам дугујем огромну захвалност. За ово време имали смо врло добру сарадњу, а било је неспоразума када бисте ми ви, у познатом вашем стилу, пребацивали да сам тврдоглава. Ја сам на то уз осмех одговарала: ’То што ви зовете тврдоглавошћу, ја зовем принципијелношћу’. Уосталом, на ту фразу сам навикла, јер ме је често на то у детињству строго опомињала моја дивна бака Соња. Дакле, сада из најдубљег убеђења, кажем вам принципијелно да без те сцене коју смо условно назвали ’Титова смрт’ ја не потписујем режију ове представе. Верујем да ће ме и писац Рајко Ђурђевић подржати као што ме је подржавао и бодрио од самог почетка борбе да се ова драма одигра на сцени Националног театра, пошто је већ крваво одиграна у стварности, на трагично напаћеној земљи Србији“… После паузе сам додала: „Сутра је последња генерална проба, пре тога ми саопштите вашу одлуку.“ Сутрадан, пре почетка последње пробе, од секретарице управника добила сам његову поруку: „Радите нормално, после пробе дођите код мене.“

После пробе у кабинет управника ушла сам уморна и растерећена од свих страхова и стрепњи. Сматрајући да сам Косовску хронику урадила професионално промишљено, осећала сам задовољство што представа погађа једну осетљиву и болну табу тему. Управник ме је упитао како је прошла проба. У свом кратком рапорту истакла сам задовољство да је ова последња проба пала у односу на трећу генералну, што значи да ће премијера одскочити, а она спорна сцена Титова смрт – зазвонити. Не чекајући да се управник осврне на тему премијере, директно сам га упитала како је председник Програмског савета, „велики цензор“ повукао свој захтев. Управник Лукић се задовољно насмејао: „Имали сте срећу да у Програмском савету председников став није имао подршку, а о самој представи већина чланова се изјаснила врло позитивно.“

СКИДАЊЕ ИСТОРИЈСКЕ МАСКЕ А како је изгледала та кратка сцена која је шокирала цензора и коју је хтео да избаци из представе? У мојим редитељским белешкама она је означена као сцена „Зид плача“. У дубини сцене, на фону црних завеса, леђима према публици поређани у једној линији, стоје седморица глумаца у костимима тога времена. Њихове фигуре се сливају са тамном позадином и само беле капе (кечета) на њиховим главама изгледају као да висе у ваздуху. Ту непомичну групу која изгледа помало сабласно прати хрватска песма: „Од свег ти срца хвала“. После неколико такта музике из те непомичне групе издвајају се двојица која се полако крећу према публици која одмах мора да примети њихов апсурдно ироничан изглед: савремени црни костим са дречавим црвеним машнама и белим шиптарским капама на глави. Њихово кретање према нама прати иста музика која се мало стишава кад они стигну до просценијума. Десетак секунди они стоје укочено, тужно гледајући у публику. Напокон један од њих са изразитим шиптарским нагласком каже: „Умро је друг Тито, велики пријатељ албанског народа!“ На премијери, после ове реплике, публика унисоно, као да је увежбана, из себе избацила је један громогласни продужени звук, који је у себи носио неку чудну згроженост и језиви смех.

Морам признати да нисам очекивала такву реакцију публике. Сматрала сам чак да ППС не може да превазиђе своју партијску задртост и да ће ту обичну реченицу („Умро друг Тито, велики пријатељ албанског народа!“) публика примити сасвим обично. Међутим, та реакција публике је показала управо да је уважени цензор тачно указао на опасну сцену у представи. Иако је током представе било доста жестоких сцена насиља над Србима од стране Шиптара које је једноставно али потресно дочарао аутор драме Рајко Ђурђевић (упад шиптарских балиста на Бадње вече, силовање Српкиње од стране Авдуле, убиство Славољуба, а затим и Данила Милинчића од стране емигранта из Албаније Ферата), ипак је цензор препознао најопаснију сцену, која је рушила мит о великом вођи. Рајко Ђурђевић, кроз ту обичну реченицу о смрти Тита, непогрешиво је указао на главног актера, односно главног кривца за сва српска страдања. И ваљда је због те сцене критичар НИН-а Владимир Стаменковић, уврстивши Косовску хронику међу осам најбољих представа у СФРЈ у сезони 1987/88, као квалитет представе означио скидање историјске маске.

Један од театролога једноставно ми је објаснио свој доживљај те сцене: „Тада је, можда први пут са сцене, полетео први камен у правцу Титовог споменика.“ И аутор је заиста својом драмом храбро и без пардона погодио у центар – у „великог пријатеља албанског народа!“ – у извор свих српских страдања. Рајков текст и моја режија хармонично су се спојили као реквијем – оптужба целокупне Титове послератне политике коју је он спроводио на Косову и Метохији у корист Шиптара, а против српског народа… Та кратка сцена као одапета стрела погађала је публику у срце.

Почев од премијере, представа Косовска хроника се одвијала под посебним режимом: поред позоришног обезбеђења, за сигурност публике и глумаца била је задужена специјална јединица милиције. Ако би неко, током представе, хтео да напусти салу, обавезно је морао да остави личну карту. А иза кулиса, глумце су чували наоружани милиционери (…)

КОНАЧНА ПОДЕЛА Хроника о Косовској хроници не би била целовита без мог упорног трагања за одговарајућом глумачком екипом, која би достојно пренела аутентичну и потресну драму Рајка Ђурђевића. Са пробама је требало почети у новембру 1986. године. Од првог сусрета са текстом била сам убеђена да ту документарну драму морам подићи у раван античке трагедије. Зато сам и трагала за глумцима који би могли задовољити овај захтев (…) Директор драме Миодраг Илић сматра да је ситуација драматична и предлаже да целу ствар одложимо до даљег, док се не слегне све… Не делим његово мишљење и енергично предлажем: „По мени, сад или никад! Ако Народно, као институција неће, онда нека се донесе одговарајућа одлука. У том случају имам овлашћење од аутора Рајка Ђурђевића да Косовску хронику повучемо одавде и понудимо Звездара театру.“ Међутим, они од којих зависи одлука нису били одлучни. С једне стране нису желели да испусте из руке провокативан комад, а са друге стране им је црвена идеологија помутила здрав разум. Читаву ствар компликује очекивани идеолошки пленум који је на видику… После дугог колебања Раднички савет ипак даје зелено светло Косовској хроници, и то захваљујући Велимиру Лукићу који је, као управник и као члан СКЈ, преузео на себе одговорност…

Муњевито правим реконструкцију поделе улога: одстраним све оне који су имали и трунку сумње и страха. Сматрала сам да је после свега што се догодило у току скоро пола године битка за Косовску хронику постала моја властита битка за потврду мог редитељског кредибилитета. У такву опасну битку нисам могла да идем са онима који немају и личног мотива. И Бог ме је погледао: сакупила сам глумачки одред који је хтео да прихвати тај изазов који је био крајње једноставан: сведочити о истини о континуираном прогону српског народа од стране милитантних представника Шиптара током четрдесет година, од 1942. до 1982. године.

На новој листи поделе улога, која је угледала светлост дана, доле је стајала напомена: „Прва проба Косовске хронике аутора Рајка Ђурђевића одржаће се 17. марта у 11 часова.“

Једна је битка била завршена, али је преда мном била још већа, тежа и значајнија борба за реализацију представе. Тај процес стварања представе помало личи на путовање, у трајању од два месеца… Код руског и грузијског народа постоји уобичајени ритуал пред полазак на пут: сви путници и пратиоци поседају и у тишини проведу минут-два. Затим тихо устају, прекрсте се и још тише кажу: „Боже, помози.“

Следећи дух тог ритуала, у тој тишини, кроз главу су ми прошла имена оних који из разноразних разлога нису прихватили пут те битке за истину: Вера Чукић, Миодраг Кривокапић, Јован Милићевић, Оливера Марковић, Бранислав Јеринић, Петар Божовић, Данило Лазовић, Бранка Зорић Васовић, Гојко Шантић, Лазар Ристовски, Марко Николић, Борис Комненић, Богдан Диклић, Душан Булајић, Мида Стевановић, Богдан Михајловић, Борис Андрусевић, Момчило Ћира Животић, Радмило Ћурћић, Огњанка Огњановић. Укупно њих двадесет (20)…

Међутим, одмах су та имена потиснута од имена оних који су храбро стали уз аутора Рајка Ђурђевића и мене као редитеља, композитора Војислава Вокија Костића, костимографа Милице Радовановића и сценографа Велизара Србљановића, пред полазак на тај неизвестан пут битке за истину о прогону српског народа са Косова и Метохије. Ту борбу на сцени су посвећено водили: Соња Јауковић, Драган Максимовић, Богољуб Динић, Богић Бошковић, Милка Лукић, Душан Јакшић, Михаило Викторовић, Гојко Балетић, Растко Тадић, Драган Николић Гиђа, Жељка Башић, Андрија Маричић, Рамиз Секић, Васа Пантелић, Синиша Ћопић, Пеђа Милетић, Бошко Пулетић, Звонко Јовчић, Раде Поповић, Оливера Викторовић (статисти: Душко Павловић, Вања Петковић, Душан Остојић, Славко Аћин, Стојић Машић, Чедомир Вучковић, Вук Милетић, Доријан Колунџија, Свето Мирановић и Дејан Милосављевић).

 

Редитељ Цисана Мурусидзе

У Београду,

На Видовдан, 1987

[/restrict]