ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ

СРБИЈА И ЕУ

Дуго година наметана мантра о томе како „Европа нема алтернативу“ изгледа да је коначно ударила у зид и Србија као да ће поново, за разлику од већине европских држава, уместо ћорсокака изабрати пут којим се ређе иде

Рат у Украјини заиста има далекосежне последице и већ сада је јасно да, без обзира на то како се он окончао, свет више неће бити исти, па ни Србија. Евроатлантисти још од окончања избора ламентирају због некаквог „пробоја деснице“, односно евроскептичних, конзервативних, традиционалистичких и, на крају, проруских снага на српској политичкој сцени. Истина је, међутим, да никаквог „пробоја“ није било, то јест да то није никакво чудо, јер Срби одавно већ у континуитету праве такав избор. Сетите се само да Слободана Милошевића није могао са власти сменити „прогресивни“ Зоран Ђинђић, Горан Свилановић, или било ко други из тадашњег „прозападног“ дела опозиције, него је за то изабран Војислав Коштуница, човек конзервативних и националних схватања којег је колективни запад практично одмах по доласку на власт почео да руши. Исто тако, иако се Демократска странка представљала као, у најмању руку „благо“, национална, пре свега посредством неких својих кадрова који су се „заклињали у српство“ (икона тог правца је свакако Вук Јеремић), њу са власти није скинуо ЛДП Чедомира Јовановића, него представници политичког тока који су заступали конзервативне и националне идеје какви су били Томислав Николић и Александар Вучић, „реформисани радикали“.

[restrict]

На питање које многи постављају последњих година „где су нестали гласачи Српске радикалне странке“ (њих 1,2 милиона из 2008) одговор је врло једноставан – прешли су на страну СНС јер је перципирају (исправно, или погрешно, свеједно је) као партију десно од центра са конзервативним и националним светоназором. Стално се помиње СРС, али мало ко мисли о томе где су данас гласачи ДСС-а (њих 481.000 из 2008, када је та странка већ увелико била у силазној путањи). Због тога је идеја о некаквом „пробоју“ конзервативне деснице суштински погрешна. Пробоја нема, српско друштво је генерално „десније“ оријентисано, само је питање како ће се у ком изборном процесу ти гласови пресложити. Српски народ је, сада већ традиционално, конзервативно-десно оријентисан и због тога никакви Чедомири Јовановићи или Добрице Веселиновићи се просто не могу надати неком озбиљнијем изборном успеху са својом либералном и прозападном политиком.

Исти је случај и са евроинтеграцијама које су највећу подршку у Србији имале у време док је овај народ, можда помало наивно, веровао да су „европске вредности“ заиста европске, старе и традиционалне идеје европске културе којој огромна већина овог народа, не без разлога, заиста осећа да припада. Како је та идеја о „европским“ вредностима, односно уопште идеја о Европској унији као ентитету који може очувати европски дух и благостање, почела да се круни, тако је и код Срба евроентузијазам постајао све мањи. И то разочарање у Европску унију није само српски синдром. Да не помињемо сад „демократски неразвијене“, а заправо дубоко конзервативно укорењене народе попут Пољака или Мађара. Осврнимо се само на стање у „моторима“ ЕУ каква је данас Француска (у којој у првом кругу председничких избора дубоко евроскептични и натоскептични кандидати освајају готово 60 посто гласова), или била Британија која је одлучила да из блока иступи. ЕУ дефинитивно губи на својој привлачности и то не само међу „затуцаним“ Србима.

СУЗЕ ДРУГЕ СРБИЈЕ Пишући о актуелном односу Србије са Русијом и ЕУ, новинарка дневника „Данас“ Сафета Бишевац са нескривеним болом у срцу изражава слутњу да председник Вучић неће „увести санкције мајчици Русији и обожаваном Путину“, јер ево већ „годинама слушамо да ће Вучић, ако не признати, онда бар потписати договор о нормализацији односа Београда и Приштине, значајно свеобухватнији од Бриселског споразума“. Зар је могуће, пита се, дакле, Бишевац да Вучић не само да није признао независност „Републике Косово“, него сад неће увести ни санкције Русији зарад наставка „безалтернативног пута“ (како то воле да кажу на Н1) у Европу?

Србима, изгледа, тај пут и није толико „безалтернативан“ колико би њихова квазиелита то волела, па се, према најновијем истраживању агенције Ипсос, 44 посто грађана наше земље противи наставку евроинтеграција, 35 посто је „за“, а 21 посто не зна, или не жели да се изјасни. То је изазвало прави фрас у еврофилском делу нашег друштва које, иако о Србима као народу и нема баш неко мишљење, не може да верује да смо толико „затуцани“, па оставља простор да се ради о некаквој манипулацији власти. Тако, на пример Н1 о том истраживању извештава 24. априла под насловом „Пад подршке евроинтеграцијама – љутња грађана или је истраживање карта власти“. Такав поглед уопште не залази у домен „теорије завере“, на шта су они, иначе, изузетно гадљиви. Занимљивије од тога да ли је овакав, озбиљан, пад подршке евроинтеграцијама плод „манипулације“, односно некакве нове „крађе гласова“, или разумног огорчења народа спрам Брисела, јесте шта Н1 и слични виде у томе. Овакав „преокрет“ српског друштва које је пре две године (према истраживању Министарства за европске интеграције из јануара 2020) било већински за ЕУ (54 процента „за“, 24 „против“ и 22 „неодлучних“) према њима може бити само „кривица власти“, наравно, под условом да су резултати истраживања „уопште тачни“. „Власт сноси највећи део кривице за овакво стање“, каже за Н1 генерална секретарка Европског покрета Звездана Ковач, због тога што „годинама шаље амбивалентне поруке, врло често у форми циничних коментара на рачун ЕУ, те да се такво мишљење, због непоштовања слободе говора и медија примило и у друштву“. Наравно, за све је крив Вучић, а ништа нема везе са понашањем Брисела према Србији, или макар са потпуним урушавањем сна о „европској солидарности“ коју смо толико јасно могли да видимо током кризе са пандемијом короне. Него, ако је већ и у Француској 60 посто бирача гласало за евроскептичне кандидате, да није и Макрон неки Вучић и какви су то француски медији и слобода говора у тој земљи?

БИЈЕ МЕ, ЈЕР МЕ ВОЛИ Просто је невероватно да онај део друштва који највише упозорава на опасност од токсичних веза и насиља у породици, није кадар да уочи токсичност своје заљубљености у Брисел који Србију константно малтретира, а прави се да је много воли и жели јој све најбоље, укључујући и бомбардовање. Када би били кадри да без плаво-жутог вела преко очију сагледају стварност, постало би им јасно да је евроентузијазам код Срба у претходним годинама могао да опада само и искључиво због тог непрекидног шиканирања и условљавања и овим, и оним, али и због самог евидентног урушавања саме Уније и више него белодане тенденције малтретирања и сопствених чланица што је сада најуочљивије у понашању према Мађарској и Пољској.

Истина је да је рат у Украјини преломни моменат, али тај моменат није изазвао кризу еврофилије, него ју је само интензивирао и убрзао. Ту се јасно као дан показало да ЕУ уопште не мари за наше интересе и добробит, него само инсистира на испуњењу воље Брисела која није чак у складу ни са интересима чланица Уније, него прекоокеанског господара (ако је уопште и њему то интерес, а не само малобројне олигархије). Претња санкцијама због неувођења санкција Русији је јасно један насилнички чин, а евентуално увођење тих санкција Србији био би недвосмислено и непријатељски чин.

Истина је и да нам добродушна Фиола фон Крамон обећава да ће „ЕУ помоћи Србији, ако уведе санкције Русији“. Питање је само како. Ако увођењем санкција Русији пуцамо себи у груди, ЕУ ће нас, под вођством Фон Крамон брзо одвести у ургентни центар на реанимацију. Али шта ако у соби за реанимацију нема струје, што је све изгледнији проблем ЕУ? Ту долазимо и до правог проблема. Оног крајње рационалног, оперисаног од сваког апстрактног осећања за морал или емоције. Новинар Њузмакс Адрије Жељко Вељковић нам каже да „ћемо без Русије преживети, али без ЕУ тешко“. Али како кад је све очигледније да ни сама ЕУ неће моћи да преживи без Русије, без њених енергената, али и других ствари попут ђубрива, или ретких метала? Колико год нетачна била тврдња натовског пајаца Драгана Шормаза да „Русија ни оловку не уме да произведе“ тачна је чињеница да ни Немци не могу без Русије да производе аутомобиле, на пример. „Ауди“ је био затворио свој погон у Некарслуму у којем се производе модели А6 и А7 због недостатка материјала. А, кључни материјали у овом питању су паладијум и неон који у 40, односно 70 одсто случајева потичу из Русије и који су неопходни за производњу полупроводника. На пример. Чак је и последња претња ЕУ, она о затварању нафтовода Јанаф, уколико не гласамо за избацивање Русије из Савета за људска права УН, била претња лишавањем енергента који је суштински руски. Једину штету од неувођења санкција Русији можемо имати тако што би нам ЕУ увела неке санкције.

И поред свих ових разумних и рационалних разлога због којих евроентузијазам код Срба опада, важно је напоменути и онај за који би многи рекли да је ирационалан. Кроз читаву своју историју, Срби су показивали да чешће из стомака, инстинктивно, него из главе, разумно могу да процене која је страна исправна и којим ће потезом спасити своју душу, ако већ не могу да спасу и овоземаљско благостање. Због тога су чешће него било ко други у Европи бирали пут којим се ређе иде. Тако је било и 1941, када се „уједињена Европа“ спремала за поход на Русију, а Србија одбила да се прикључи Тројном пакту. Тако је било и када је окупирана и клана Србија одбила да пошаље добровољце на Источни фронт на којем су се борили сви Европљани, укључујући чак и непокорене Британце који су против Руса ратовали у оквиру СС јединице „Британски добровољачки корпус“ познатије као „Легија Светог Ђорђа“. Тако је и данас. И највише се због тога, а не због „Вучићеве пропаганде“, сурвава еврофилија код Срба.

[/restrict]

 

3 коментара

  1. Објашњење Sapientis atis, или – ЗА ПАМЕТНОГ ДОСТА. Зато:

    НЕ! – УВОЂЕЊУ САНКЦИЈА РУСИЈИ.
    НЕ! – ЕВРОИНТЕГРАЦИЈАМА.
    НЕ НЕ НЕ НЕ НЕ НЕ НЕ НЕ НЕ НЕ… Хиљаду пута НЕ!

    АКО НАМ ЈЕ ЖИВОТ МИО!

  2. Ne za sankcije Rusiji. Ne za EU integracije. EU su najveći lažovi. Borelj je jezuita Španac katolički. Puno pozdrava iz Crne Gore.

  3. Па наш РТС се тако труди да се заволи Европа. Нигде Ћирилица; Латиница се не одбацује, књиге су све латиничине, па ми? смо сами себи увели Санкције!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *