ПРАВИ ДЕТЕКТИВ У СРПСКОЈ МОЧВАРИ

ТВ СЕРИЈА „МОЧВАРА”

И у другој сезони домаће серије „Мочвара” и даље смо у глибу језиве мочваре људских душа, у злу у коме се тако радо ваљају, а ту су и још интензивнији сексуални призори него у првој сезони. Секс, насиље и зло и овде су, као и на многим другим местима модерног друштва, примарни и неопходни елементи „забаве” света који убрзано граби према заслуженом самоуништењу

У текућој другој сезони серије „Мочвара“, чија је, кажу, веома успешна и свуда прихваћена прва сезона била представљена током јесени 2020. године, најбољи је – наслов. Гледајући је истински осећате да гацате по тешком блатишту неке смрдљиве мочваре. Метафорички то је мочвара разореног људског духа времена данашњег. Све оно што нам је наређено, на шта смо овако или онако натерани да заборавимо, да од тога одустанемо, да постанемо, симболише та мочвара из наслова. И када се узме у обзир све што смо видели кроз две сезоне ове серије, прво можете рећи да је једна од серија, па и филмова снимљених на овим просторима са убедљиво најприкладнијим насловом. Уђете ли у њен свет, не гине вам гацање по живом и сваком другом блату људског духа. Сви пороци, све одвратности које је човек спреман да учини другима, али и себи, све зло коме се тако безрезервно и без кајања или страха, предао, сваки људски отпад и олош, све је то у мочвари сценаристкиње Милене Марковић и режисера Олега Новковића (тандема који је сарађивао и на филмовима „Сутра ујутру“, „Бели, бели свет“, „Отаџбина“, „Жив човек“). Ова је телевизијска „Мочвара“, заправо, нека врста кулминације поменутих, а и самосталних радова најпре Милене Марковић у њеном константном напору да се бави социјалним тегобама наше средине. Односно, прецизније, суновратом нашег човека услед социјалних околности које су учествовале у пристанку његовом да буде корумпиран злом и порочним анестезирањем несношљиве му свакодневице. Погледајте у срце сваке поменуте филмске приче, исто ћете мочварно блатиште и црнило нихилизма које у себи носе људске душе њених ликова пронаћи и у „Мочвари“. Наравно, с обзиром на далеко већи простор него у филму, у серији богато разрађеној у том црном смислу (неки то воле да зову „српским неоноаром“, ваљда да се тај мрак и гадни социјални блатњави патос прихвате озбиљније) ликови су далеко бројнији, па је палета људских гадости баш издашна.

[restrict]

КОПИРАЊЕ ЧУВЕНЕ АМЕРИЧКЕ СЕРИЈЕ Али „Мочвара“ није оригинално откриће њених твораца ископано у лавиринтима људског безнађа овдашњег. Не, наша средина је само мизансцен за копирање чувене америчке серије „Прави детектив“ и то њене најуспешније и најхваљеније прве сезоне. Прва сезона „Мочваре“ је управо српска верзија прве сезоне „Правог детектива“. И то не само садржајно већ и када је реч о неколико „позајмица“ из техничког, визуелног најпре, али чак и музичког огранка. Нигде, наравно, није наведено да је „Мочвара“ инспирисана оном америчком, која се, занимљиво, дешава у екстеријерима неке америчке пустохије и глиба. У оба случаја пратимо ритуална сексуална убиства, мада је „Прави детектив“ добацио тако далеко у озбиљне воде људске изопачености и тако је промишљено и квалитетно написан да су се том серијом, која је зато и копирана од многих других аутора широм света, озбиљно бавили чак и филозофи и разни знаменити интелектуалци. Иако је, дакле, написана далеко квалитетније од онога чиме се уобичајено кљука подразумевајуће глупа раја пред телевизорима, серија „Прави детектив“ је осим једногласних хвалоспева критике била и једна од најгледанијих из каталога ХБО-а са више од 12 милиона гледалаца сваке њене епизоде до данас! „Мочвара“ је, наравно, у том и сваком другом смислу нешто сасвим другачије. Јесте њена прва сезона превише блиска америчком узору са заиста за наше прилике глупавом измишљотином о ритуалним сексуалним злочинима, што је једва прихватљив стереотип хорор-трилер заплета и у америчким филмовима и серијама, а камоли у нашим. Морбидни текстови песме за шпице, дизајн шпице, препознатљиви визуелни изглед кадрова „Правог детектива“, све је то „копипејстовано“ (да се намерно послужимо рогобатним компјутерским англицизмом који се тако радо и помодно користи у сахрањивању нашег језика) приликом стварања прве сезоне „Мочваре“ у којој је главни јунак, иначе комбинација два главна јунака детектива из америчке серије, представљен као негативни позитивац с тешким баластом прошлости, али превише плитко, необјашњено и с наступом који почива на архетипу „снажни тихи мужјак“, уз то и неуспешно јер оставља утисак благо ретардиране, заправо аутистичне особе, што је фрустрирајуће за гледање тим пре што јунака „Мочваре“ тумачи мужјачки и глумачки доминантан Горан Богдан коме оваква спутавања једноставно не приличе. Посебно је то иритантно у другој сезони у којој је уосталом он прилично скрајнут, тако да више и нема јасно позицију доминантног лика. Сада их је неколико и ниједан није наметнут као неко за кога би гледалац „навијао“. Готово да вас и не занима шта ће бити с било којим ликом.

Што се тиче садржаја, оног његовог филозофско-религијско вишеслојног ткива, у „Мочвари“ је замењен овдашњој публици прихватљивијим порнографским садржајима и то у претераној засићености и потпуно бесмисленој наглашености која је у другој сезони, у којој се и прича изменила, чак и географски изместила из Београда у војвођанске пределе, доведена до апсурда и порнографије само ради порнографије. Готово да нема сексуалне комбинације између бројних ликова која није ангажована, али су све те бесмислене и за причу углавном непотребне еротске сцене представљене без мотивације или било какве љубави међу ликовима, само као животињски сексуални нагон коме се не да одолети без обзира на последице. У огромном низу ликова (и самим тим тезги за гломазну глумачку екипу) у обе сезоне нема исправног и поштеног људског бића, никог позитивног у било ком смислу. Случај(еви) се решавају између похотних сексуалних авантура безмало по принципу „свако са сваким“, мада, авај, не беше геј или међурасних комбинација што би ову серију препоручило „напољу“где је одавно уређено савршенство понуде у том смислу. Посебно су ужасни женски ликови. Похотне, зле, лажљиве, сплеткарошке дроље без морала и било каквог осећања за породицу, чак и без емоција, па и интелигенције, оне су у мочвари „Мочваре“ или жртве или сексуални објекти или и једно и друго.

 

У ГЛИБУ ЈЕЗИВЕ МОЧВАРЕ У првој сезони била је занимљива линија корупције унутар полиције и државних органа, али још више она унутар душе свих ликова. У другој сезони, међутим, све је сведено на дивљачко сексуално утољавање похоте свих ликова, а корумпираност њихових душа се већ подразумева. Као да тај део у овим ликовима није уопште упитан. Он се подразумева и прихвата као опште место. И, да, самим тим ни у овој сезони нема позитивних ликова, па је и било каква катарза (осим смрти, ако она то може да буде) излишна и немогућа. Маестралне епизоде Светлане Бојковић у обе сезоне и Исаковића у првој сезони остале су као светле тачке рада екипе и писања. И док је Исаковићев шеф полиције у првој сезони „потрошен“ не би ли се у финалу дошло до некакве катарзе (уз помоћ смрти!?) и нечег што у глибу језиве мочваре наликује на добро, дотле је за причу свакако бесмислено и непотребно „убијање“лика Бојковићке у другој сезони. Једно место на коме се можда најнеобичније додирују серије „Мочваре“и „Прави детектив“ је њихова комерцијалност. Поменули смо милионски одзив публике америчке серије која је и даље једна од траженијих у каталогу ХБО-а и његовим платформама за преузимање. За „Мочвару“ стоји да је „одлично прихваћена“ код нашег гледалишта и да је „веома популарна“ шта год то значило. Бесмислено је улазити у то да ли нам је оваква серија била потребна. Насиље, секс и зло по свим ставкама људског битисања у модерном друштву су примарни и неопходни елементи „забаве“ света што убрзано граби према заслуженом самоуништењу. Зашто би онда била другачија понуда у ударном, како то у овом случају цинично звучи, „породичном“ викенд термину најгледаније телевизије у нашој земљи?     

[/restrict]