ПОЛИТИЧКО РАСПЕЋЕ ОЛАФА ШОЛЦА

Инквизиторски антируски удар који тутњи Европом није мимоишао ни немачког канцелара: Шолца нападају, у земљи и изван ње, због одбијања да безусловно одустане од руских енергената, због одбијања да Украјини испоручи тенкове и да буде „ратни канцелар“, провоцирањем новог светског рата

Иако је, буквално преко ноћи, због рата у Украјини, направио радикалан заокрет, у милитаризацији националне политике, незапамћен у новијој немачкој историји, због чега је био засут аплаузима, канцелар Олаф Шолц се наједном суочио с лавином критика. И готово политичким распећем. Критике стижу са свих страна. Посебно су беспоштедне из Кијева, балтичких земаља и Варшаве. Али и из сопствене, берлинске куће. Ови први га оптужују за национални егоизам и „крваве руке“ у „украјинској трагедији“. У домаћем медијском и политчком свету све су учесталија и гласнија питања: да ли је Шолц уопште права личност на најважнијем политичком положају у овако „олујним и драматичним временима“. Канцеларов „смртни грех“ је наводно колебање и, бар за сада, одбијање да ускочи у ратну лаву слањем још убојитијег оружја и тешког наоружања, поред оног што је већ учинио, Украјини. А рат у Украјини је на званични Берлин, и тек проходалу „семафор коалицију“ деловао попут електро шока. И довео до (споменутог) „историјског заокрета“.

[restrict]

За опремање Бундесвера одмах је пронађено (астрономских) сто милијарди евра, промптно одлучено да издаци за одбрану и НАТО прескоче оних фамозних два одсто бруто националног производа (за најснажнију привреду Старог континента огроман издатак) чему се влада Ангеле Меркел, у којој је (четврти мандат) Олаф Шолц био вицеканцелар и „чувар касе“ (министар финансија) упорно и енергично противила одбијајући притиске и претње Вашингтона. Посланици Бундестага су канцеларову иницијативу, и захтев, да се Немачка (поново и застрашујуће) наоружа поздравили заглушујућим аплаузима. За једног од најбољих немачких новинара, Јакоба Аугштајна, сина оснивача и власника „Шпигла“ Рудолфа Аугштајна, био је то „сраман чин“, с подсећањем на оно (такође злослутно) френетично поздрављено изгласавање ратних кредита 1914. године у Рајхстагу које је представљало „улазницу“ у разарајући и пустошни Први светски рат.

ИСТОРИЈСКИ ЗАОКРЕТ Бреша је направљена. Лако (и олако) је уклоњена тврда забрана испоруке немачког оружја земљама у рату и на кризним жариштима. Украјини су (не рачунајући тајне испоруке) послат противтенковски ракетни бацачи, оклопна возила, муниција, гориво. Немачке ратне лађе су упућене у Балтичко и Средоземно море, у више средњоевропских земаља распоређене су и постављене противавионске ракете „патриот“, у Словачку је послат батаљон Бундесвера, Румунија је „ојачана“ ловачким авионима „јурофајтер“. То јесте заиста иторијски немачки заокрет, с (дугорочно) непредвидивим последицама. За Неначку. За Европу. За свет. После стравичних злочина који су нацисти починили, ратни победници и (чинило се) савезници, САД, Совјетски Савез, Велика Британија и Француска, били су, у томе сагласни: никад више пушка о немачко раме.

Ситуација се брзо променила. Американцима су у страху од сукоба са „црвеном опасношћу“ са истока, Совјетским Савезом, наједном били потребни немачки војници. Тако је, њиховом иницијативом и благословом створен (западнонемачки) Бундесвер, стриктно (амерички) устројен као војска НАТО под неприкосновеном и неупитном америчком командом. На тада западнонемачком тлу инсталиране су, и до данас остале, америчке војне базе, с конвенционалним али и нуклеарним наоружањем.

Бундесвер је и, уз то, пројектован као „парламентарна армија“, под изричитом и потпуном контролом Бундестага, доњег дома (немачког) парламента. То је требало да искључи, и искључује, (увек опасни) немачки милитаризам и умирујуће делује на немачке суседе, укључујући и (победничке) Француску и Велику Британију.

У одсуству „војне карте“, немачка моћ је расла, и увећавала се, с ослонцем на (све моћнију) економију, која је, брзим настанком „немачког привредног чуда“, само коју годину после рата, још у време владавине првог западнонемачког канцелара Конрада Аденауера и посебно његовог наследника Лудвига Ерхарда, захваљујући највећим делом америчком „Маршаловом плану“, „претекла“ привреде (европских) победника, Француске и Велике Британије.

С падом Берлинског зида и поновним уједињењем, које је, захваљујући највише последњем (и малерозном) лидеру Совјетског Савеза Михаилу Горбачову дошло (изненада) као „дар с неба“, уједињена Немачка је, нараслом моћи, амбицијама и аспирацијама, брзо почела да излази из сопствене сенке и војне уздржаности. Брзо је наговестила да ће се равнати и одлучивати према сопственим интересима, а не према ономе што ће (у њено име и за њу) одлучивати њени савезници.

Драстичан пробој из „сопствене спутаности“ и обзира, догодио се 1999,  под НАТО заставом влада (некадашњих) пацифиста и левичара, предвођена социјалдемократским канцеларом Герхардом Шредером и „зеленим“ шефом дипломатије (и вицеканцеларом) Јошком Фишером увела је земљу, агресијом против СР Југославије, у рат. И то баш тамо где су још били свежи крвави трагови нацистичких злочина из времена Другог светског рата. Без сагласности Савета безбедности и пренебрегавајући изричиту забрану највишег државног акта, Основног закона (устава) који је забрањивао ангажовање војника Бундесвера изван националне територије и (евентуално) територија НАТО чланица.

РЕМЕТИЛАЧКИ ФАКТОР Више није било ограничења и препрека. Следили су (2001) рат у Авганистану (у Немачкој је ангажовање Бундесвера у овој земљи бенигно означавано као „помоћ развоју уз војну заштиту“, све док канцеларка Ангела Меркел није, невољно, дочекујући сандуке седморице погинулих војника на аеродромској писти у априлу 2010. изустила потискивану реч „рат“!), па (мировније) Босна и Херцеговина, Грузија, Узбекистан, Сомалија, Демократска Република Конго, Џибути, Ирак, Сирија, Либан, Мали…

И сада (онај) већ споменути Шолцов „историјски заокрет“, с енормним издацима за оружје. И издашним испорукама Украјини. Званичницима у Кијеву, балтичким државама, у Варшави је то, међутим, мало. Превише мало. Канцелар је, наједном, постао „кочничар“. Велика препрека још погубнијег „кажњавања Путина“. Реметилачки фактор у „ратној солидарности“ са Украјином. Шолц се нашао на инквизицијском антируском удару који тутњи Европом. Критике пљуште с разних страна. Једнако немилосрдне у самој земљи као и оне из иностранства. Медијске и политичке. До усијања. Канцелару се замера што упорно одбија да се лиши руских енергената. Угља, нафте и гаса. Иако то чини из егзистенцијалних националних интереса. Све експертске анализе компетентних института и институција упућују на исто – најснажнија привреда Старог континента би доживела колапс, ако би испорука насушно потребних енергената наједном, преко ноћи пресахла.

С тим проблемима се суочавају, мање или више, готово све чланице Европске уније. Приликом одлучивања, на министарским скуповима или самитима лидера, о евентуалном, тоталном бојкоту руског гаса, сви се они, међутим, заклањају иза Немачке. А Немачка је, под жестоким притисцима да се „казни Путин“, већ принела велику жртву – ставила је „на лед“ тек завршени Северни ток 2. У његову изградњу уложено је не само много новца (више од десет милијарди евра) конзорцијума који је финансирао велики енергетски пројекат. Званични Берлин је уложио много дипломатске енергије да га одбрани од жестоких, и непосусталих напада који су долазили из балтичких земаља, Пољске, Украјине и, посебно, Сједињених Америчких Држава.

Грозничаво се трага за новим, потенцијално могућим снабдевачима. Без много успеха. Велике наде се полажу у обновљиве изворе енергије. У ветар, сунце и водоник. Све је то, међутим, о дугом штапу. Тражи време и много улагања. Али и ту су, опет, неизбежни Руси. За нова технолошка решења и постројења, кад је реч о ветру, сунцу и водонику, потребни су ретки метали. Због огромне потражње њихове цене отишле су у небо. И то не би морао да буде највећи проблем. Невоља је што се могу добити, готово само, из Русије!

Канцелар је, најчешће, и најжешће, засут критикама што одбија захтев председника Украјине да Кијеву испоручи немачке тенкове и противавионске системе. Министарка одбране из редова Социјалдемократске партије Кристина Ламбрехт је то одбијање објаснила чињеницом да би тиме били ослабљени Бундесвер и обавезе које има према НАТО. Сам Шолц не би, кажу, хтео да буде „ратни канцелар“. Да долива уље на ватру. И да провоцира избијање новог, разарајућег светског рата. Његови критичари, не само из Кијева, тумаче такво држање немачког канцелара као – кукавичлук.

ИСПРОБАВАЊЕ ПОБУНЕ Због таквог канцеларовог држања варничи у „семафор коалицији“. „Шпигл“ пише о првом испробавању „побуне проти канцелара“. Председник Европског одбора у Бундестагу, „зелени“ Антон Хофрајтер отворено говори о канцелару као „проблему“. Смета му његова уздржаност. И кад се ради о бојкоту руског гаса, и кад је реч о испоруци оружја Украјини. Где год се нађе, у било којој од европских престоница, суочавају га с питањем: шта је с Немачком, где је она у свему овоме. Хофрајтеру се придружила Мари Агнес Штарк Цимерман, председница парламентарног одбора за одбрану из редова либерала.

То варничење „у фамилији“ дало је „шлагворт“ новом лидеру опозиционе Хришћанско демократске уније (ЦДУ) Фридриху Мерцу да политички „уновчи“ ту, крајње необичну ситуацију за владајућу коалицију која прави тек прве кораке. И то у крајње драматичним међународним околностима. Критикује Шолцову „беспомоћност“: „Или канцелар сам не зна шта хоће, или не зна да образложи стратешке циљеве, ако их има“. Наследник Ангеле Меркел (иако не непосредни) на кормилу доскора владајуће странке, Мерц, није далеко од идеје да ствар „истера начистац“ у парламенту. Можда, чак, издејствује гласање о поверењу канцелару. У томе га охрабрује последње истраживање – 65 одсто немачких грађана пориче Шолцу лидерску способност…

У невиђеној хајци против свега што, директно или индиректно, има (макар далеки) руски предзнак, на удару се нашла најстарија (више од век и по постојања), тренутно владајућа Социјалдемократска партија (СПД). И њен „источни грех“ – политика благонаклоности у односима с Москвом. И то, јеретички, у континуитету. Све до Вилија Бранта и његове чувене „источне политике“, настале у време оштре блоковске подељености и искључивости. На списку „грешника“ и „руских зависника“, нашле су се прве страначке личности које су корачале Брантовом стазом: садашњи шеф државе Франк Валтер Штајнмајер, бивши канцелар Герхард Шредер, некадашњи шеф странке и савезни министар Зигмар Габријел, до садашњег канцелара Шолца. Том друштву је придодата и Ангела Меркел, из супарничког, конзервативног табора.

Из читавог овог „русофилског друштва“ великих „грешника“, на посебном удару, и пре политичке и медијске хистерије која прати усијану ратну атмосферу, је Герхард Шредер. Због личног пријатељства с руским председником Владимиром Путином (плодови тог пријатељства су сада спорни гасоводи, Северерни ток 1 и 2, који „избегавају“ Украјину и, провлачећи се дном Балтичког мора, балтичке земље и Пољску). Још спорнија чињеница, око које се одавно ломе политичка копља, а сада бучније – бивши немачки канцелар је, одлазећи у политичку пензију, нашао је уносно „ухљебље“ у руским енергетским компанијама. Председник је управног одбора „Росњефта“, а од јуна би требало да се, као први странац, нађе на челу „Газпрома“. Превише и иритирајуће за његове критичаре. А њих је све више и међу његовим социјалдемократама. Од „Путиновог лобисте“, у контексту рата у Украјини Шредер је „напредовао“: постао је „срамота за Немачку“.

[/restrict]