Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Човјек је друштвено биће, са политичким животом (Bios politikos), али у исто вријеме и духовно биће. Када дође до супростављања политичких и духовних ставова у човјеку, тај унутрашњи сукоб се манифестује на читаво друштво и друштвена трвења.
Пише: теолог Небојша Лазић
Сваки човјек има потребу за вјером, религиозношћу и Богом, али и потребу за собом да устроји своје друштво по идеалима које сматра најприлагођеним за своје или опште добро. Од самог постанка човјека долази до превирања између политике и религије. То се најбоље осликава на примјеру хришћанства. Први вјекови хришћанства су били праћени гоњењима, страдањем и мучеништвом. Како се више ширило Христово учење оно је више било гоњено, крв мученика је текла у потоцима, али је у исто вријеме и била сјеме за нове хришћане.
Приликом суђења Господу прво и кључно питање је било: „Јеси ли ти цар“? Жељели су Христа да сматрају политичким противником и тако су му и судили. Касније су хришћанима пресуђивали по истој матрици сматрајући их за непријатеље Римског царства. Временом када је Хришћанство постала државнаа вјера, тек тада су хришћани прихваћени и интегрисани у друштво. Но сукоб политике и религије је наставио другим моделима да истрајава кроз вјекове. Политичке идеје и духовне идеје се разликују суштински и тако стварају дисхармонију и латентни сукоб који траје и данас и у нашем времену.
Многи очекују од Цркве данас да буде политичка институција, да заступа политичке ставове, идеје и програм. Очекивање политичког ангажмана од Цркве нам просто указује на непознавање основног термина шта је Црква и која је њена сврха у свјету. Циљ Цркве на земљи није да уреди ово, тренутно и садашње друштво. Сврха Цркве није да уреди царства овог света него да нам буде путоказ и средство за задобијање Царства Небеског. Црква је институција која је Богочовјечанска заједница, Црква је света јер је Свет њен оснивач Господ. Сукоб политике и цркве започео је још и прије оснивања Цркве. У Старом завјету доминантна је идеја месијанизма, где сви исчекују Спаситеља и спремају народ за Његов долазак. Што је политичка позиција народа Божијег била тежа то је идеја месијанизма била заступљенија.
Сва робовања, сва трвења, политичке недоумице и сл. су се сабрала у идеју месије. Идеја робова из Египта, Вавилона, Месопотамије и Рима јесте била слободарска, али и политичка идеја што јасно видимо кроз Стари завјет. Господ Исус Христос када долази у свијет долази у најбољем политичком моменту, када је Августус једини владао на земљи. Много је било лакше у огромној земљи без граница, у којој влада један цар/Цезар, проповједати спасоносно учење Христово, него што је то било у потоњим или пређашњим годинама. Језичка баријера, гранична и културолошка лакше се превазишла унутар једног царства. Хришћанство се брзо ширило од Јерусалима од Рима- центра тадашњег свијета и цивилизације.
Јевреји у том моменту доживљавају врхунац месијанске идеје, Услед робовања очекују избављење, некога ко ће да их ослободи робовања Римској, али и било којој другој империји. Очекују да буду поведени у ослободилачки рат и поврате царство Давида и Соломона. Изабрани народ Божији постаје народ робова и чека ослободиоца, тражи га. У том периоду долази Христос, он лијечи, васкрсава и чини чуда, али ипак Јевреји очекују ослобађање. Када разапињу Господа они га разапињу не зато што је урадио нешто погрешно, него што није урадио оно што су они хтјели.
Они су имали своју визију спасења, али њихово спасење је било политичко, конкретно и државничко, а не духовно. Они разапињу Господа зато што је изневерио њихова лична очекивања, они су очекивали успостављање царства земаљског. Очекивали су Јудејску државу, да јој се врати стара слава. Да буду ослобођени уз остварење политичке идеје, да имају своју државу, да се испуни харминија државности. Они нису очекивали Месију који ће наставити духовни континуитет Давида и Соломона, него политички. Господ долази, проповједа Царство које није од овог свијета, Царство које се не може опипати. Царство које не почива на политичкој него Божијој идеји. Господ бива несхваћен, сматрају да је изневјерио њихова политичка очекивања која су сами себи пројектовали и бива разапет.
Данас, ништа мањи нити грешни нису самвремени хришћани. Савремени Срби, те савремени православци уопштено, и даље очекују од Христа или Христовог клира да спроводи политичке идеје. Свједоци смо да многи наши политичари и лидери очекују од духовних поглавара да спроводе њима зване политичке идеје и колико год да то звучало сулудо, спремни су ући у политички обрачун са нашим архијерејима ако одбију учешће у политичком блату свакодневнице.
Јавне личности, политичари, симпатизери политичких странака очекују од Цркве да уђе у политичку арену зарад испуњења њима пројектованих циљева. Преко СПЦ желе многи да остваре своје идеале, себи зацртани политички план да остваре, али да Црква изнесе то уместо њих. Спремни су да најстрашније политички прогањају читаву СПЦ, патријарха, митрополите, владике, свештенике те било кога не схватајући да је то савремени начин да вичу: „Распни га!“
Очекују да Црква спроводи политичке идеје- од оних крајње социјалних до крајње екстремних. Свако жели да пројектује своје идеје и да се Црква уподоби њему, не желе да се они уподобе Црви, да се уподобе Христу. Не схватају шта је Црква, не схватају да је Она лествица која спаја небо и земљу, даје вјечни живот и да је њен политички план и програм Спасење, а не овоземаљске и пролазне идеје Бог је постао човјек да би човјек постао Бог, ништа мање ништа пролазно него вјечни живот. Ми хришћани нисмо од овог свјета, а ако су разапели Христа, гониће и нас ће на исти начин на који су и Христа гонили и разапели због политике, те како и данас разапињу и гоне све Христове следбенике због мимоилажења у идејама. Свако ко спроводи Христову „политику“ биће нападнут, што виђамо сваки дан. Али ће победа на крају ипак бити наша.
