ПОБЕДОНОСНИ ПРЕОКРЕТ КАО РУСКА СУДБИНА

Руској слави доприносе окончања бројних ратова које је та сила водила. Због похвалних крајева неретко се забораве или релативизују почеци тих сукоба. А историја се, нажалост или на срећу, често понавља

Леонид Кучма (1938), председник Украјине од 1994. до 2004. године, у обраћању студентима Универзитета у Харкову почетком 2003, изговорио је већ увелико чувену реченицу: „Створили смо Украјину, сада треба да створимо Украјинце.“ То је поновио крајем исте године у Москви, на тамошњој промоцији његове програмске књиге „Украјина није Русија“. Шта се стварно крило иза Кучминог исказа о Украјинцима и његовог дела о руско-украјинским односима у прошлости и будућности Руси, нажалост, нису разумели на време и отуда су пропустили да благовремено почну адекватно да делују. Све им је изгледало скоро анегдотски, а показало се да је паклено. [restrict]

СТВАРАЊЕ УКРАЈИНАЦА Колико се озбиљно, с друге стране, у прилог онога што је Кучма најавио као нови стратешки циљ – пошто је успешно остварен претходни, тј. да Украјина више есенцијално а не само формално не буде Русија – од прве украјинске наранџасте револуције (2004–2005) до данас радило уз помоћ Запада, Руси су готово преко ноћи схватили када је отпочео актуелни руско-украјински сукоб. Ту лекцију дефинитивно су научили на крвавом бојном пољу, упркос очекивањима да ће ствари ићи много лакше, тј. да против себе имају државно-национални провизоријум који недобронамерници, насупрот његовој историјској, етничкој и духовној основи, вештачки окрећу против онога чему суштински припада.

Многима је у Москви деловало да је немогуће да тако нешто постигне већи резултат, али од Црне Горе до Украјине показује се да је то и те како могуће. Фикција је, само ако се систематски намеће од стране оних који су вични испирању мозгова, често изнад истине. У складу с тим, без обзира што део украјинске популације себе и даље сматра истоветним с руским народом, већина је усвојила нови идентитет и спремна је фанатично да се бори за оно што им је представљено да га угрожава. А у „помоћ“ су им притекле НАТО фаланге са свих страна, препознавши прилику да на (полу)индиректан начин поведу рат против Русије. Тако се операција за коју је, по свему судећи, у Москви очекивано да без већег разарања и ангажовања снага доведе до брзог елиминисања фактора који трују историјски утемељене руско-украјинске братске везе – претворила у крвави рат.

МУЧНИ ЗИМСКИ РАТ Није то први случај да Русима ратови у почетку, из разних разлога, не иду на прижељкивани начин. Штавише, то је готово правило. Слично као што је украјински борбени потенцијал потцењен, догодило се пре осам деценија с Финском. Совјетски Савез је у сукоб с том земљом (познат као „Зимски рат“), која је тек двадесетак година пре тога престала да буде руска провинција, ушао 30. новембра 1939, уверен да ће га завршити у року од неколико недеља. Међутим, совјетске снаге су удариле у тврди фински зид. Тек после свеобухватног прегруписања, довођења појачања те промене командног кадра и стратегије, СССР је почетком марта 1940. поразио северног суседа и издејствоваo потписивање мировног споразума који је задовољио виталне интересе Москве. Док се то није десило и у Русији, и широм света, настао је шок. Совјетски Савез се намучио са педесет пута малобројнијом земљом. Аналогија томе би била да је Русија данас у сукобу с малом Летонијом и да с њом има сличне муке као с великом Украјином са њених 45 милиона становника.

Русима су слично почињали и многи други, и то драстично значајнији сукоби. Нису у потпуности схватили опасност која се над њиховом земљом надвила пред почетак Наполеоновог похода 1812, као и Хитлерове најезде 1941. године. У оба случаја су били принуђени на велика одступања, без обзира на релативно изједначен однос снага на почетку рата, док у неким тренуцима нису прешли у противофанзиве, које су, после много мука и проливања крви, завршене величанственим победама. Из њих се изродила много већа слава Русије од пређашње, али до ње се стизало преко низа пропуста.

Накнадно се оно што се дешавало на почетку оба рата (поготово с Наполеоном) неретко представља у много повољнијем светлу него што је реално било јер победа засени све грешке. Ипак, у првим фазама тих ратова многима је уистину деловало да се Русија, царска или црвена, сада је небитно, креће ка понору. Но показало би се да је она својеврсна геополитичка птица феникс, која и када делује (па и јесте) тешко повређена, нађе начин да се брзо препороди и величанствено засија. Данас је далеко од тога да је Русија у проблемима у каквима је била 1812. или 1941, или да је стварно задобила велике ране. Само развејава илузије и постепено окреће ћурак.

ОПСАДА ПЛЕВНЕ На почетку Великог северног рата (1700–1721) – којим смо се недавно бавили – Русији нису цветале руже. Преценила је своју реформисану снагу, олако је кренула у тежак сукоб, и током његове прве етапе доживела је серију тешких пораза. Но брзо се прибрала и препаковала све оно што је морало да се среди, те је на крају из озбиљног рата изашла као велика светска сила, која до данас није изгубила тада стечен статус. Русима ствари нису најбоље ишле ни на почетку за нас веома битног руско-турског рата 1877–1878, који је довео до признања независности Кнежевине Србије и ослобађања јужних крајева наше земље.

Петроград (тадашњи центар Русије) потценио је капацитете Турске да се истрајно бори. И тако су Руси, очекујући муњевиту победу, ушли у исцрпљујући дуготрајни рат. Опсада Плевне је постала један од првих глобалних ратних ријалитија. Многи на Западу су навијали, углавном против Русије, али колико год да су уживали у њеним проблемима, њихове жеље се на крају нису оствариле. Руси су сломили Турке, али то је захтевало промену приступа и мобилизацију много већих ресурса него што је иницијално било планирано. Очекивали су да се Османлије паралишу када им се приближи добро опремљена и обучена руска војска, али то се није догодило и морали су да их уз проливање много зноја и крви поразе на терену.

КРИМСКА РЕПРИЗА? Да не испадне да нећу да поменем и неки сукоб из кога Руси нису изашли с ловорикама, осврнућу се на Кримски рат (1853–1856), који се сада неретко пореди с оним што се дешава у вези с Украјином. Средином 19. века, како би обуздали све већу руску моћ, Турској, с којом се Русија сукобила, у помоћ су директно прискочиле Француска, Велика Британија и Пијемонт (северноиталијанска држава која ће под својом круном убрзо после тога ујединити Италију). Данас Запад, уз помоћ украјинског топовском меса које свестрано наоружава и на друге начине помаже, ратује против Руса. Пре 170 година се, делимично у вези с истим простором, непосредно упутио у поход против њих.

То је довело до много жртава на обе стране и закључивања по Русију релативно неповољног мира, којим се она одрекла реализације раније постављених циљева у вези са Турским царством (али далеко је било од тога да је Русија тада сломљена или окупирана, штавише могла је да настави рат, али је проценила да јој то не користи). Но Руси у то доба нису имали „оружје судњег дана“. Данас га имају. И немају га тек да би се њим хвалили. Сада би отворен војни атак Запада на Русију, који би запретио да дубински угрози њене позиције, засигурно изазвао тактички а можда и стратешки нуклеарни обрачун. Зато поређења с Кримским ратом немају баш много смисла.

ПОТРАГА ЗА ПРАВИМ ПУТЕМ Сетимо се свега о чему смо сада говорили када, макар и добронамерно али малодушно, гледамо на дешавања на украјинском ратишту. Многи русофилски и национално настројени Срби понекад са разочарањем посматрају шта се тамо дешава (док се овдашњи аутошовинисти и русофоби због тога што руска офанзива већ није окончана малициозно радују). И разумем их (прве) јер и сам неретко нисам миран што се операције Русије не развијају брже и успешније. Али ме увек утеши то што знам да Руси, по правилу, после почетних тешкоћа све поставе на добре основе и с успехом заврше и оно што тако нису започели. Можда им све не иде најбоље на почетку, али на крају се баш они смеју и радују, док њиховим преживелим непријатељима остаје да смркнуто ћуте.

Стара је изрека: „Руси споро седлају, али брзо јашу“. Додуше, некада крену у погрешном правцу. Ипак, после краћег или дужег лутања, нађу прави пут и успешно стигну до циља. Тако ће несумњиво бити и с руском специјалном операцијом у Украјини. Само неко ко је од мржње, предрасуда или страшног разочарања геополитички заслепљен, не схвата да ће Москва победити у том сукобу иако се носи с великом и добро организованом армијом – најснажнијом копненом НАТО силом после САД и Турске (Украјина је неформално више део тог пакта него нпр. Мађарска која је његов пуноправни члан) – коју снабдева и на друге начине подупире читав западни свет.

Та војска, коју чине већ створени Кучмини Украјинци, није се распала, нити се суочена с моћном Русијом побунила против властодржаца који су је гурнули у сулуди сукоб с браћом. Руси су то изгледа очекивали, али када се тако нешто није десило, као и много пута у прошлости, убрзано су почели да се прилагођавају реалности. Тај процес је вероватно при крају и ускоро ће наступити у историји много пута виђен незадрживи скок медведа. Из свега што се сада дешава Москва ће на крају свакако изаћи уздигнуте главе. То је питање опстанка Русије не само као велесиле већ и као суверене државе. Стога, она ће концентрисати све неопходне ресурсе и тријумфално завршити посао који, вероватно, није најбоље започела.

ВОЉА ЗА ПОБЕДОМ Ђузепе Мацини (1805–1872) – велики познавалац политичких процеса и идеолог италијанског уједињења – на крају свог животног пута закључио је: „Тајна моћи је у вољи“. А руско вођство и народ, како су то много пута потврдили, имају вољу за победом и потенцијале да је на крају крајева постигну. Тако ће бити и овај пут. Можда (мада у то не верујем) до 9. маја ове године као што се помиње, вероватно нешто касније, али засигурно ће Русија своју специјалну операцију завршити победоносно. А она није усмерена против украјинског народа и државе већ се Русија на тлу Украјине бори с евроатлантским центрима моћи који, немилице жртвујући Украјинце, угрожавају руске виталне интересе.

Опирући се Западу који на руском историјском тлу кидише на њу, Русија брани све оно што је битно и за многе друге народе, укључујући и српски. Од исхода битке која је у току уистину зависе слобода и перспектива многих држава и нација. Стога се надајмо да ће Руси што брже и са колико је год могуће мање жртава обавити своју мисију. Али будимо уверени да ће овако или онако, пре или касније, њу завршити на задовољавајући начин. За Русију се често каже да је велика тајна, али то се не односи на исходе отаџбинских ратова које води.

Некада су изузетак империјални ратови које су покретале њене елите, што данас није случај. Ових дана остарели Кучма папагајски понавља да Украјина више није Русија и да никада то поново неће постати. Али Руси то и не траже. Само захтевају да она не буде одскочна даска за напад на Русију, те да они становници украјинских простора који нису пристали да покидају своје руске корене имају национална и грађанска права која би у наше доба морала да се подразумевају. Значи, сада је у току не руска агресија на Украјину већ егзистенцијална борба посредно нападнутог руског народа са глобалним агресорима, тј. САД и вазалима те суперсиле, за национални и државни опстанак Русије и Руса, борба која као и у прошлости може да има само један исход: руску победу!

[/restrict]