ПИСМА ИЗ РУСИЈЕ

Филозофија опште ствари

Пише с фронта АНДРЕЈ КОРОБОВ-ЛАТИНЦЕВ кандидат филозофских наука, потпоручник

„Печат“ објављује серију текстова руских интелектуалаца из различитих руских медија. Избор текстова и превод с руског језика дело су Желидрага Никчевића

Ових фебруарско-мартовских дана многима су се отвориле очи. Рат! Почео је рат! Додуше, отвориле су се не баш сасвим, јер је рат почео читавих осам година раније, кад је украјинска авијација бомбардовала мирне градове – Доњецк и Луганск. Али добро, за неке „грађане“ је почео тек сад. И кренула је права хистерија: одједном се том грађанину завртело у глави, ноге му клецају – он замишља како лично Џо Бајден уноси њега, Ивана Ивановича, Ивана Никифоровича, или, не дај Боже, Ивана Денисовича – у санкциони списак, замишља како баш у њега нишани НАТО свим својим нуклеарним ракетама! Ужас!

У ствари, тај ужас је кренуо пре осам година, и многи, многи руски људи су тај ужас искусили свим срцем, и с њим све време живели.

У Донбасу су се навикли на смрт. Донбасовци су се за време рата прожели фатализмом и стоицизмом. Зато овде нико није очекивао то што је почело 24. фебруара. Наравно, веровали смо да нас велика Русија неће одбацити, али да ће једног прекрасног јутра почети Освета таквих размера – у тако нешто се није веровало. Томе се нико није надао.

Ни ја у то нисам веровао, иако поодавно живим у Доњецку. Максимум на који сам рачунао био је да ћемо у критичном тренутку имати дозирану подршку, да ће Империја ратовати хибридно и локално, без официрских ознака, и да ћемо заједно почети да наступамо против украјинских банди све до граница наше области. Да ћемо наступати тешко, помало, али наступати… Месецима… А да саму Украјину нико неће дирати, да ће она још дуго година остати некаква сива зона, затрована држава, као што кажу политиколози. И да ћемо рат против ње наставити – млитаво, позиционо, гинући од БПЛА и ДРГ, трпећи увреде и прљавштине од разних ФБК и ICTV…

И сад, кад сам видео размере специјалне операције, кад авиони, хеликоптери и тенкови моје земље иду да ослободе руске људе од крваве украјинске хунте, полуделе од некажњивости, тог тренутка сам осетио истинску срећу. Говорим искрено, онако како јесте – срећу! Срећу – заједничку с људима који ме окружују и с којима сам једном решио да останем до краја.

Почетак спец. операције дочекао сам на борбеном положају. Саопштио сам својим борцима ситуацију код нас и у свету – и у почетку ми просто нису поверовали. Помислили су да се командир шали. Онда је подозривост прошла, и сви као да су се преобратили у децу, почели су да се осмехују једни другима, да се шале и задиркују. Момчићи са аутоматима. С дечјим очима и дечјом радошћу. С надом да ће тај осмогодишњи ужас коначно престати. И сад људи свуда ходају с осмехом, стискају један другом руку као стари ратни другови, грле се…

У Донбасу се сад раскрива фјодоровска Филозофија опште ствари, директно пред нашим очима! Било је ње и раније: рат, као отац свих ствари, у некоме је родио, у неком активирао најбоље особине: милосрђе, добродушност, дарежљивост, храброст, жртвеност, састрадање, љубав. Ни у Москви ни у Петербургу тако нешто нећете видети, не бар у таквој концентрацији као сад у Доњецку и Луганску. Такву спрегу среће, јединства, такву пуноћу Бића.

Зато нам је Донбас сад тако важан! Не толико геополитички – као плацдарм са којег ће по читавом свету кренути талас противљења планетарном глобализму него и морално, егзистенцијално – као топос слободе, који се пројавио непрограмирано, општенародно, као истинско чудо, то јест као пуноћа Бића.

Јер ово је рат Бића с небићем. Ово се руско Биће враћа на своје законито место пребивања: од Доњецка и Луганска на Волноваху и Славјанск, па у Херсон и у Одесу, у Харков и Полтаву. Моји војници који су из тих места телефонирају и причају да људи тамо плачу од среће што се Русија коначно враћа. Говоре да су тамо живели као у небићу, а ево – враћа се Биће! Руско, неиздрживо руско, несрећно, драматично, род рођени! Биће које јесте без обзира на све, које зато и јесте – као што је писао Достојевски – што му стално прети небиће.

У последње време много се прича о филозофији рата, многи дојучерашњи епидемиолози постали су војни експерти. А у ствари, о онтологији рата све је било речено на самом почетку, од једног анонимног филозофа са шлемом, на прилазима Славјанску: „Ми ћемо се чистим ентузијазмом за онтолошке доказе овде борити да последњег.“

Настављамо да се боримо, браћо. Радимо. Пред нама је још много посла.

novoeurasia.com

Немачка мржња, пуштена с ланца

Пише МАРИНА ХАКИМОВА-ГАЦЕМАЈЕР

Колега има синчића у петом разреду. Они су Руси. Учитељица га је задржала после часова и испитивала о чему родитељи разговарају код куће.

– Код ћерке у разреду после часа о „страшној и ужасној Русији“ читав разред је налетео на дечака досељеника из бившег СССР-а, чак не из Русије. Викали су: „Maxim, du bist Russe!“ (Максиме, ти си Рус!), оборили га и ударали. Трећи разред. Сви уче заједно од почетка.

– Познаника су у Франкфурту истерали с посла. Има жену и ћерку. Једанаест година живе у Немачкој.

Ово су објаве са мрежа о руским људима који живе у Немачкој, где од краја фебруара прогоне Русе. Отпуштају их с посла, ломе им аутомобиле, разбијају руске радње, немачки лекари одбијају да их лече… Забрањени су Достојевски, Чехов, Чајковски… Али је најгоре нашој деци.

– Увели су лекцију мржње према Русима. На табли виси некаква размазана фотографија Путина. Другови из разреда су пришли мом сину и рекли: „Ти знаш руски, иди у Русију и убиј их тамо!“ – прича ми руска Немица, која је у Немачку дошла из Сибира још крајем деведесетих. – Нисам ока склопила. Ујутро сам пошла код директора школе и прекорила га. Тај Фриц је гледао кроз мене и читавим својим изгледом показивао да га је баш брига. Да сам ја, руска Немица, за њега само Рускиња (што у принципу и јесам). И да је он спреман да ме убије.

Распламсава се на немачкој земљи опака русофобија! Али дрва за ту ломачу почели су да прикупљају поодавно. Одмах после Победе, кад су се милиони преживелих фашиста вратили својим породицама и дубоко запретали увреду. И послератна немачка влада већим делом је састављена од старих нацистичких кадрова. Као што је говорио први канцелар Ајзенхауер: „Не просипај прљаву воду кад нема чисте.“

Англо-америчке окупационе власти нису му сметале да у власт угура бивше фашисте, чак су му у томе помагали. Данас нећете наћи ниједну немачку породицу која не чува успомену на дедове и прадедове, ратнике Вермахта, Хитлерјугенда, СС-а. Свих ових година та неисказана увреда, да непрерађена траума, нанесена понижавајућим поразом, изнутра је гризла немачки народ. Скоро 80 година они су живели погнуте главе, брижно маскирајући своју злобу према Русима и прижељкујући реванш. И ево, коначно је стигла наредба. То се десило 15. фебруара, кад се на заједничкој прес-конференцији председника Русије и канцелара Немачке Олаф Шолц пакосно подсмехнуо на помен геноцида Руса у Донбасу.

Русија није постала непријатељ само због ослобођења Украјине од нацизма. Русија је постала непријатељ зато што чува традиционалне вредности! У њој живе нормални мушкарци и жене, који стварају нормалне породице, у њој раде и граде храмове (док се у Европи храмови издају центрима забаве), у њој се људи рукују и грле при сусрету. У Русији људи празнују и веселе се, док су у Немачкој већ трећу годину забрањени масовни скупови. Социјална дистанца укоренила се дубоко у немачкој подсвести.

Почевши у Немачкој, Европа сад тамо и окончава. Данас Немци представљају чудовишни концентрат најразличитијих психичких обољења и перверзија, култивисаних много година. Пропаганда им разједа мозак и нерве. Прекјуче су их препадали еколошком катастрофом, јуче – вирусом корона. Данас су главна опасност за човечанство – Руси. Нема објашњавања. Нема приче. Нема размишљања. Више од вируса корона и од Руса Немци се боје једино да имају своје мишљење. Њих од рођења васпитавају по строгим правилима. Протерана је свака иницијатива, свака фантазија, свака виспреност. Немац без оштраљке оловку заоштрити не може, а без инструкције на неколико страница новом чајнику не прилази.

Немци се панично осигуравају „од свега“, скрупулозно израчунавају порезе, не могу да преживе без фрижидера и машине за прање суђа. Немци беспоговорно верују својим и америчким медијима, а такође и владама. Боје се свега личног, и чак са супругама имају више пословне односе, прописане брачним уговором. Немци су чудовишно необразовани. Чак ни гимназијалци понекад не знају престоницу своје државе. За Донбас никад нису чули, а за Белорусију први пут поводом тамошњих опозиционих скупова 2020. године. А Украјину су спремни да бране овог трена, пошто су им то рекли у вечерњим вестима.

Трендови су пролазни. Међутим, као што потврђује вековно искуство, само је мржња према Русији трајна. Њу су гушили у себи немачки деда-фашисти, скривали су је њихови толерантни потомци, али су је деценијама узгајали локални медији и слични агитатори, почев од комикса о руским медведима, завршно са чланцима учених професора. „Ти професори се од дивљака разликују само тиме што шетају по конференцијама са ноутбуковима. Али је супстанца иста она која је убила Европу“ – каже о Немцима совјетски филозоф који живи у Базелу Карен Свасјан. „Немачке нације више нема, ја овде на лицу места већ толико година фиксирам одсуство немачке нације. У политичком смислу, Немачка је марионета, а у духовном смислу она је просто готова.“

И ево, сад је ту преживајућу масу запљуснула русофобија. „Они не живе, они пасу“ – говорио је јунак једног совјетског филма. Спустивши се до менталног дна, можда ће се немачка нација од њега некако одгурнути? Ако се то не догоди, онда мртвија бити не може.          

Взгляд

Велико прочишћење

Пише АЛЕКСАНДАР ПРОХАНОВ

Господу је било угодно да ми покаже шеснаест ратова: ситних и огромних битака – од окршаја на Даманском острву до рата у Донбасу у време Дебаљцевског котла. Данас – ја хрлим тамо где се руска моторизована пешадија пробија према Харкову, где Дончани, стиснувши зубе, ослобађају Мариупољ. Нажалост, мојим очима није дато да то виде. Све то осећам срцем и дисањем. Сваки метак који погоди руског војника погађа и мене. Свако рањено дете, руско или украјинско, умире на мојим рукама. Тамо, на првој линији фронта, боре се најбољи људи Русије. Њихова гарава лица су прекрасна. Њихове главе у завојима окружене су ореолом. Њихова шифрована имена звуче као „Оченаш“.

Руска армија је беспрекорна. А да ли је беспрекорна њена позадина? Чују ли се с наших ТВ екрана и радио-станица позиви: „Све за фронт, све за Победу!“?

Шоу-бизнис, засут бриљантима и обливен сузама, бежи из Русије. Где си ти, примадоно Пугачова, која си намучила публику својим мужевима и јајним ћелијама? Где је смешни имитатор Галкин? Где су весталке лезбијске љубави Земфира и Рената Литвинова? Где је бестидна и крвава баронеса Ксенија Собчак? Где је дезертер и јеретик Невзоров? Помео их је океански талас који је данас лизнуо руске обале! У том таласу удавили су се славни перверзни режисери, дуго кљукани на државним јаслама. А Набиулина, Силуанов, Кудрин, Чубајс, ревносни Гајдарови следбеници – баш они су гурнули Русију у „светско домаћинство“, лишивши је при томе елементарне базе и целих грана производње, које је совјетски народ стварао страшним напорима. Баш они, западњаци, емисари ММФ-а, знајући да се ближе чудовишне западне санкције, да је Русија на прагу тоталног економског рата, пребацили су у иностране банке триста милијарди резервне златне валуте, поклањајући тај новац непријатељима. И они још увек, ту међу нама, настављају да блебећу о транспарентности, о инвестиционој клими, о неприкосновености приватне својине.

Олигарси, који су пребацили преко границе руски новац и оставили руски народ у ритама, сад суморно, с мржњом зуре у леђа наступајућим руским батаљонима. Шеста америчка флота ствара средоземноморску ескадру од јахти руских олигарха! Блогери, блудни синови интернета, туку с леђа у руске јединице, по којима шиба непријатељска артиљерија! Глускер, Максимовска, Агалакова – где сте ви испарили? Побегли сте са руске телевизије, ваши гласови постаће гласови Америке и Би-би-Сија. О вашој имовини у Лондону побринуће се Интелиџенс сервис.

Данас се Русија на пољима битке умива крвљу, али у позадини, слава Богу, почиње велико очишћење. Велико купање. Русија избацује из себе сав тај трулеж и зној, и узима у руке венчиће од прућа.

Чудно су зазвучале речи преговарача Владимира Мединског – да је могућ компромис и да Украјина после победе руског оружја може постати неутрална држава, попут Шведске и Аустрије. Зар Шведске, која је накљукана натовским војним структурама, и Аустрије, која се придружила антируским санкцијама! Зар зато руски војници гину под Херсоном, Житомиром, Николајевом – да би крвљу заливена земља постала хомосексуална Шведска, центар свих гадости које Европу претварају у Содом?

Издаја у позадини страшнија је од свих бочних непријатељских удара. А наша историја пуна је издајстава. Курбски је издао Ивана Грозног. Мазепа је издао цара Петра. Генерали Немачког рата издали су цара Николаја. Власов је издао Стаљина. Горбачов је издао совјетску империју. Својим очима сам видео велико издајство Совјетског Савеза – гомиле партијаца, комитетлија, црвених директора, комсомолаца и културних делатника који су се одрекли своје Отаџбине и пребегли победнику Јељцину. Многи од тих превртача, који су рушили Совјетски Савез, на брзу руку се маскираше у патриоте, и њихове блудне очице посматрају нас из свих углова.

Све њих чека Јудино дрво.

Русија – то је земља хероја и мученика, земља победника.

Све за фронт! Све за Победу!

km.ru

Ми смо још гори!

Пише ЛАВ ПИРОГОВ

Једном ми је на улици (док сам јео пирошку) пришла девојка и на лошем руском замолила за фотографисање. Још жваћући, почео сам да отирем руке о панталоне, али се онда разјаснило да не треба фотографисати њу него мене.

Баш оригинално. Са истим таквим успехом могла је пожелети да фотографише жбунић поред киоска за пирошке, израстао из прошле године непоједеног парадајза.

После фото-сеансе девојка је почела да ми објашњава због чега то ради. Испоставило се да она снима лица пролазника за свој албум. Да у Америци не би мислили да су Руси – само Путин. Из њене приче произлазило је да је Путин грозан чак и у поређењу са мном.

Ја сам се увредио. „Откуд сад то? Путин је нормалан!“ У мени је заискрило грађанско осећање.

Несумњиво, да сам био припит, почео бих да узвикујем пароле и да девојци отимам камеру. Али ја сам био човек који тек што је појео пирошку, па је прошло и без тога.

И тако је она отперјала у Америку, потпуно уверена да у Русији нису сви такви као Путин.

А стварно, чиме се просечан Рус разликује од просечног Путина? Ничим! Осим што је можда још гори.

Путин је од демократске Украјине отео Крим, кажете? Да, а ми хоћемо још Харков, Одесу, Кијев и приде Аљаску. Зашто? Па да нам се нађе.

Путин им је, кажу, изабрао Трампа – а нама је тај чудак био симпатичан.

Путин ратује у Сирији – то је после скоро тридесет година први рат који не водимо на својој територији – хвала!

Ако нас Путин у нечему не задовољава, онда је то у унутрашњој политици, а она из Америке није баш видљива. Па и ту не задовољава – јер је недовољно Путин.

Уопште узев, дечице, није проблем у Путину, проблем је у Русима! А Американци, рекло би се, то уопште не разумеју.

Взглядь

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *