OД РАЧКА ДО БУЧЕ: СВЕТСКА ПАРАДИГМА ЛАЖИ

ЗЕЧЕВИЗИЈА

Рачком је започела  нова, садашња ера поништавања сваког вида међународног права која полази од двоструких стандарда уведених да би унапред и на сваки начин и у свему учинили Америку недодирљивом. Тај значајан моменат захтевао је озбиљан и одговоран јавни посао, кога се латила Слађана Зарић (Досије Косово: Рачак, аутор, РТС 2022)

За очекивање је била прецизна анатомија помно смишљане преваре америчке дубоке државе која је изведена у селу Рачак, општина Штимље, првом половином јануара 1999. године (Досије Косово: Рачак, аутор Слађана Зарић, РТС 2022) и то у жанру телевизијске документарно-игране реконструкције, која је већ постала заштитни знак ове ауторке. То нимало не умањује важност и врхунски професионални домет овог телевизијског остварења. Иако је Рачак већ ушао у анале значајних историјских догађаја косовско-метохијске драме, која је, у једном тренутку постала главна тачка медијске припреме агресије НАТО на СР Југославију и даље, ово је први темељни и објективни приказ тог догађаја у потпуном одустајању колективног Запада на челу са САД од међународног права и правде. Рачком је, напротив, започела  нова, садашња ера поништавања сваког вида међународног права која полази од двоструких стандарда уведених да би унапред и на сваки начин и у свему учинили Америку недодирљивом. Тај значајан моменат захтевао је озбиљан и одговоран јавни посао, кога се латила Зарићева. Сада се исправља и утисак који смо имали после претходне епизоде овог серијала да је једина његова мана то што долази са барем двадесет година закашњења, јер се у међувремену догодило нешто што је не само потврдило актуелност Рачка него поставило и нова питања. У наводном масакру руске војске у украјинском месту Буче, „откривеном“ првих дана априла ове године пошто је руска војска напустила овај градић у близини Кијева, препознали смо одмах једну већ виђену инсценацију false flag операције не само из досијеа Рачак, него и из Маркала, Васе Мискина и свих оних места у Сирији, Ираку и другде, где су се штанцовали исти спинови „масакра недужних цивила“, који су одмах алармирали „међународну заједницу“. Такав један „масакр“  искоришћен је за почетак оружане агресије на СР Југославију и нешто касније, главну оптужбу против Слободана Милошевића у Хагу, која – никада није доказана!  Штавише, временом је потпуно нестала из судских списа, као да се наводни злочин никада није ни догодио. Али су Клинтон и Олбрајтова тражили и водили рат против Србије, а Џо Бајден бомбардовање Београда и српских мостова.

[restrict]

ЛАВРОВ ЧИТА СКРИВЕНЕ МИСЛИ  Као да је предосетио да ће се нешто слично догодити и у овом рату – знајући с ким има посла! – Сергеј Лавров је подсетио на Вокеров Рачак још пре него што су ратна дејства и почела. Дакле, непуну недељу пред почетак непријатељстава у Украјини, Лавров је изјавио: „Руска Федерација се нада да се историја мисије ОЕБС-а на Косову неће поновити у Донбасу, када је њен опозив искоришћен као окидач за агресију НАТО-а. Јер знајући да су дотичне земље заправо на челу информативне терористичке кампање, нехотице ми пада на памет да можда имају неке скривене мисли“ – рекао је Лавров још 15. фебруара 2002, после разговора са министром спољних послова Пољске Збигњевом Рауом. „И заиста не бих волео да се понови тужно искуство из 1999, када је шеф мисије ОЕБС-а у српској покрајини Косово, господин Вокер, амерички држављанин, надувао лажну тему о наводном убијању цивила у селу Рачак. Тада је доказано да су ови цивили били наоружани милитанти и да су погинули у борби, али је господин Вокер јавно изјавио да је постојао чин геноцида, те је сам објавио да повлачи мисију ОЕБС-а са Косова, а то је заправо искоришћено као окидач за агресију НАТО-а на бившу Југославију… А нама кажу да не можемо да прогласимо геноцидом оно што се дешавало у Донбасу. Тада је Вокер, откривши тела прогласио геноцид у своје лично име, јер му функција није давала право на то. А управо на основу те изјаве западне земље су објавиле да ће бомбардовати Београд. И тада је Бајден затражио да се бомбардују мостови. Кад је касније откривено да је реч о припадницима албанских наоружаних формација преобучених у цивилну одећу, то више ником није било важно. Дволичност наших западних колега је добро позната, али ми нисмо све ове године одустајали да позивамо на јединствена правила безбедности која би била заједничка за све земље“.

ПО ИСТОМ СЦЕНАРИЈУ  Није прошло ни месец дана, а „масакр у Рачку“ се поновио готово по истом сценарију. После повлачења руске војске из градића Буча на ободу Кијева 30. марта ове године у град су – три дана после уласка украјинске војске! – позване телевизијске екипе и страни новинари, који су у Бучи затекли разбацане лешеве непознатих цивила, који су лежали по улици. Није био познат идентитет ових усмрћених лица, нити је вођена икаква истрага, а украјински градоначелник Буче је једноставно рекао „да су то последице руске окупације“. После целих осам дана Буче је посетила Урсула фон дер Лајен, док су свуда лежала још неидентификована и несахрањена тела и извела прави хорор перформанс, после чега је, сва ван себе, изјавила  да „убиства цивила у Бучи показују окрутно лице војске руског предсједника Владимира Путина и обећала да ће подржати Кијев у његовој одбрани граница Европе“. Цео „слободни свет“ био је згрожен овом инсталацијом у стилу Марине Абрамович.

У међувремену је Русија још 4. априла 2022. захтевала хитан састанак Савета безбедности ОУН на основу чињенице да је „руска војска напустила Буче 30. марта и да до тада у граду није било ни цивилних ни војних жртава, које су се појавиле тек четвртог дана од одласка руске војске, у присуству украјинских органа безбедности и украјинске телевизије. При том је Министарство одбране РФ изјавило да су све фотографије и видео снимци наводних злочина чиста провокација“. Истога дана министар Лавров изјавио је  да су „мртва тела ‘инсценирана’ те да су њихове слике и лажна верзија украјинских догађаја на друштвеним мрежама прошириле западне земље и Украјина“. Амбасадор Руске Федерације у Београду. Александар Боцан – Харченко, додао је да прича о наводним ратним злочинима руске војске у Бучи личи на приче о Рачку на Косову, а све са циљем да се спрече преговори“. Харченко је, за Танјуг, објаснио „да се сада према Русији примењују провокације које су коришћене раније у БиХ и на Косову и Метохији. Он је истакао да је прича о злочинима руске војске у Бучи потпуно измишљена и да за то Русија поседује доказе. Али је указао да запад верује само режиму у Кијеву, који тврди да је злочин починила руска војска, ма да за то нема ниједног доказа“. Амбасадор је, наравно мислио на масакре у Сарајеву (пијаца Маркале и улица Васе Мискина) и на КиМ  (Рачак), о којима су се Клинтон, Олбрајт и други јавно изјашњавали – као сада Урсула фон дер Лајен. 

СВЕ КАРЛЕ ОВОГ СВЕТА САЊАЈУ О ПУТИНУ Изненада је из мрака прошлости изникла и хашка авет Карла дел Понте, која је некад махала Рачком све док га није, подвијеног репа, повукла из оптицаја. „Путин је ратни злочинац“, оценила је Дел Понте у интервјуу за швајцарски дневник „Л’ Тан“, као некада за Милошевића. Одока је оценила да је „јасно да су ратни злочини почињени у Украјини. Надала сам се да више никада нећу видети масовне гробнице“ додала је са емпатијом „Ти преминули имали су вољене који не знају шта се догодило. То је неприхватљиво“, поручила је бивша главна тужитељка Хашког трибунала, која сада жели да види Путина у улози коју је некада наменила Милошевићу (можда се опет нада да јој се смеши какво уносно место у новом врзином колу међународне лажи и преваре; само што сада није у питању Милошевић него главни играч на светској сцени, о коме све Карле овог света могу само да сањају).

ЗЛОЧИНАЧКИ УМОВИ „АЗОВА“  О томе шта се, у ствари, догодило, своју теорију има и Олег Царјов, бивши посланик Украјинске Раде и кандидат на украјинским председничким изборима 2014. године, који каже: „Сам „догађај“ је осмислио Ми-6. Команда британских саветника дошла је шефу Контраобавештајног одељења СБУ Александру Покладу. Поклад је проследио наређење Боцвану. (Боцван је у ствари, Сергеј Короткин, неонациста, убица и доларски милионер). У време Мајдана, 2014 – 2015. Боцван је водио обавештајне службе у „Азову“; тада је Аваков специјално за њега створио Дирекцију за заштиту стратешких објеката, где је запослио Боцвана и хиљаду и по његових бораца. Поклад је, организујући провокацију у Бучи, решио два проблема. Први задатак је одлагање тела. Непосредно пре почетка војне кампање, писао сам да су у сваком региону и граду Украјине састављени спискови за елиминисање непожељних лица у случају војног сукоба са Русијом. У Кијеву је ова листа посебно обимна. На елиминисању непоузданих били су ангажовани и онтраобавештајци и, углавном, неонацисти. Тела су однета у шуму код (града Б. З.) Ирпина да би их убудуће издавали као жртве непријатељстава. Када је стигло наређење од Поклада, чамац је покупио тела и однео их у Бучу, и поставио наводно стару масовну гробницу, која је остала после руских трупа. Поред тога, Боцван је наредио да пуцају на цивиле Буче и оставе лешеве поред пута. Да би се све организовало, Буча је била затворена три дана. Даља дешавања су већ позната. Овако цинична провокација великих размера урађена је да би се на Западу организовао међународни трибунал који ће истражити „зверства руске војске“ и оптужити Русију за ратне злочине. Врло је лако доказати да је све што је организовано у Бучи била крвава провокација коју су организовали неонацисти и контраобавештајно одељење Службе безбедности Украјине. Да бисте то урадили, само треба да идентификујете сва лица пронађена у масовној гробници. Можда ће за то бити потребно узети ДНК тестове од мртвих. Људи који су масовно нестајали у Кијеву, људи који су заузели проруски став, једноставно нису могли сви да заврше у Бучи у једном гробу“ („Печат“, 7. април 2022).

АМАТЕРСКИ ПЕРФОРМАНС  Како било, постаје све јасније да сценарио Рачка доживљава језиви римејк у новој, „проширеној продукцији“, која, међутим, нема нарочите шансе да успе. У часу у коме овај текст одлази у штампу, Уједињене нације саопштавају да немају сазнања ни о каквим ратним злочинима почињеним у току ратног сукоба у Украјини (што, наравно, не значи да се неће помно радити на изналажењу нових), што опет јасно показује да  западни кластер обавештајно-субверзивно-резидуалних заједница није макао даље од брљотине Вокера и његовог косовског тима „верификатора“ (сви до једног били су – ноторни шпијуни!), који су имали потпун преглед ратног пејсажа у Рачку 1999. и који нису пријавили никакав масакр цивила нити „геноцид“ док им то није наредио Вокер, као што је приморао и препаднуту Финкињу Хелену Ранту да потпише лажни извештај, који је касније оповргнула. Све то и још много другог садржи филм Зарићеве, којом се први пут у форми телевизијског re–enactment-a учитава мрежа једне светске парадигме лажи, чији је домет предвидив, али, срећом, ограничен. Као што се успешно употребљава у превари, покретна слика има и скривено својство да открива трагове истине  и то је њена неупоредива предност. Тако је било и у овом случају. Тврдоглава индукција чињеница успостављена је на крају, када је врсни правник, рецимо и „пријатељ Суда“ адвокат Тапушковић, дао своју „завршну реч“: на суду није доказано ништа од првобитних оптужби. Запањује, међутим, потпуно одсуство икакве маште и инвенције у овом, ко зна ком покушају: пред нама лежи исти, аматерски перформанс; као на Косову, у Сарајеву, у Сирији, Украјини и другде. Да није трагично – тим људима је ипак одузет живот и све је то служило једном неправедном рату – инсталација у Бучи завршила би као она у Рачку.

У огромном архиву покретних слика сумњивог порекла.

[/restrict]