НОВО ДЕЉЕЊЕ КАРАТА?

БЕОГРАД ПОСЛЕ ИЗБОРА

У најави могућих нових избора на нивоу града Београда многи виде страни утицај. Власт то негира, опозиција је већим делом затечена, а јавност збуњена

Чудан загрљај се десио одмах после избора, а да резултати фактички нису још ни сабрани –  изборни процес још није коначан, на неким местима се избори понављају, а неки предмети су стигли до Управног суда. Актуелни председник државе усрдно је пораженом противнику изашао у сусрет и обећао нове (ванредне) изборе на београдском нивоу. Могао је то да учини само неко ко се осећа и превише сигурним у својој победи и понуди сламку спаса пораженом противнику, мада је таква галантност неуобичајена у политици. Стога и питање – зашто?

Ненадано је уприличен састанак председника државе Александра Вучића и Драгана Ђиласа, лидера Странке слободе и правде (ССП) која предводи најјачу опозициону групацију, на којем је званична тема разговора било превазилажење политичке кризе у главном граду Србије, мада се у остатку опозиције, али и шире, тврди да то свакако није и једини разлог. Такав потез рађа и низ спекулација, од којих се у јавности највише намеће она о притиску Запада да Вучић, односно Србија усклади спољну политику са Европском унијом и земљама НАТО-а, нарочито према Русији, те да му је стога неопходно да пацификује опозицију и наводно се ослободи „проруских елемената“ и у власти, и у опозицији. А како су проевропске странке на изборима прошле као „бос по трњу“ да им се да још једна шанса.

[restrict]

АМЕРИЧКО ПРИСУСТВО Ова теза није од јуче, али су њени индикатори оснажени уочи и после самих избора. Само неколико недеља пошто је на дужност амбасадора Сједињених Америчких Држава у Србији ступио Кристофер Хил, америчка дипломатска активност у земљи, па и региону додатно је појачана. Троје америчких сенатора посетили су Београд, али и Приштину, а одмах за њима у регион је стигла и висока званичница Стејт департмента.

Амерички сенатори Одбора за спољне послове Крис Марфи и Џин Шејхин, као и сенатор Одбора за оружане снаге Том Тилис у Београду су, наиме, разговарали са председником Вучићем и премијерком Аном Брнабић, одакле су продужили у Приштину, да би за њима на „Западни Балкан“ стигла и помоћница америчког државног секретара за Европу и Азију Карен Донфрид, заједно са својим замеником у Стејт департменту Габриелом Ескобаром, и то у дану када је њен шеф Ентони Блинкен посетио Украјину и обећао нови пакет војне помоћи Кијеву.

Осим протоколарне билатералне сарадње, европских интеграција и регионалних питања, у фокусу су и више пута поновљени позиви да Србија уведе санкције Русији, оживљавање дијалога са Приштином, али и питање којег су се дотакли и сенатори – Кина, и конкретније набавка оружја. „Руска неоправдана агресија и брутални рат против Украјине може да се узме као илустрација колико је важно да се наставе сви процеси који су у току. То се односи и на Косово и на суседе. Наставак разговора може довести до евроатлантских интеграција. Унапређивање тих напора треба да доведе до узајамног признавања косовских и српских централних власти. То ће даље бити гарант мира и економског просперитета“, рекла је Донфрид у Приштини.

Ако је Донфрид недвосмислена у вези са питањем признања самопроглашене државе Косово, њен службеник у Београду, амбасадор Кристофер Хил, рећи ће то на себи својствен, дипломатски начин: „Познајем историјске прилике овде и веома је важно да ми поштујемо српски суверенитет и око овог питања, али верујем да морамо да градимо договоре и заједничко разумевање и потрудимо се да учинимо више“, рекао је Хил, избегавајући реч Косово. А како Америка види суверенитет Србије најбоље је предочила Викторија Нуланд, једна од најутицајнијих личности у креирању спољне политике Вашингтона, у разговору који је описао Ивица Дачић: „Да, ми подржавамо суверенитет Србије, али без Косова“, рекла му је Нуланд, не скривајући да је отцепљење „Косова“ био циљ Запада још средином деведесетих година прошлог века. 

И Вучић ће често поменути тезу о западном притиску да се мане Русије и Кине, да ће признати Косово, „само што није“, али у контексту негирања свега поменутог, само као злонамерне инсинуације и да он не намерава да поклекне, нарочито не намерава да призна косовску државу (гласања у УН не рачунамо). Тим пре је нејасан ненадано хладан однос Вучића и СНС-а према свом главном коалиционом партнеру Социјалистичкој партији Србије (СПС) и њеном лидеру Ивици Дачићу. Изјавом да од мањинског Савеза војвођанских Мађара нема ближег савезника и гласним ћутањем о Ивици Дачићу, председник Вучић је показао извесну фрустрацију и нове реакције у односу на СПС која га је подржала на председничким изборима, али ишла одвојено на републичким и београдским. Многи ће рећи да је то због Дачићеве кампање и истицања добрих и братских односа са Русијом. Међутим, има и мишљења да се на овај начин само обара цена социјалиста и да не треба сметнути с ума да  је Ивица Дачић, упркос томе што никада није крио своју проруску оријентацију, у својству премијера пре девет година са Приштином потписао Бриселски споразум, постигнут уз покровитељство Европске уније.

ЗАПАДНЕ ЗВЕЗДЕ За разлику од Вучића, потпредседница Владе и чланица Председништва СНС Зорана Михајловић је ту доста директнија, појачавајући нека јавна мишљења да је она један од главних прозападних гласноговорника у Вучићевом табору, што ни раније није скривала, нити је због тога трпела било какву штету. Тек, одмах после сусрета са амбасадором Хилом, Михајловићка је изјавила да нам је потребна јака Влада која ће доносити важне и не тако лаке одлуке, а „верујем да она треба да буде проевропска“. По њеном мишљењу премијерско место у новој Влади треба да припадне СНС, а не Социјалистичкој партији Србије односно њиховом лидеру Ивици Дачићу. „Моје мишљење је да су се увек наслањали на Александра Вучића, а посебно у кампањи нису показали партнерски однос. Они за мене нису валидан партнер, јер смо доносили тешке одлуке, суштински лошије по нашу странку, а они су се у кампањи понашали другачије. Са свима треба разговарати, али када је СПС у питању, ту треба неколико пута да меримо, пре него што пресечемо“, рекла је Михајловић гостујући на телевизији „Јуроњуз“.

Ипак, главна прозападна „звезда“ и у последње време врло присутан у јавности је Драган Шормаз, функционер владајуће СНС и доскорашњи члан скупштинског Одбора за спољне послове и члан делегације у Парламентарној скупштини НАТО-а, а одскора председник Евроатлантског савета Србије, нарочито после најновијих истраживања јавног мнења која показују да је већина грађана Србије против уласка у ЕУ. Шормаз ће рећи да разлог за то нису притисци, јер притисци на нашу земљу не постоје, већ постоје очекивања од наше земље (и овде не рачунамо онај притисак и уцену са увозом нафте, уочи гласања у УН). Тек да би ипак показао колики је атлантиста, Шормаз је затражио да Влада Србије уредбом забрани истицање симбола Русије, зато што су „агресорски“, и позвао је на увођење кривичне одговорности за кршење забране. Он је на Твитеру навео да је у Тржном центру „Делта сити“ видео изложене мајице са ликом руског председника Владимира Путина и затражио две године затвора за оног ко их производи и продаје. Овај, доскора, не баш значајан политичар више је познат по својој политичкој вероломности (напустио ДСС и ушао у СНС) и свом „преумљењу“, од национално обојеног политичара (ако је то икада и био) у својеврсног атлантисту, што ових дана нескривено истиче. Занимљиво је да се нико из СНС-а није осврнуо на Шормазове изјаве а камоли од њих оградио.

РОГОВИ У ВРЕЋИ Ако је све горе поменуто тек спекулација, за понављање избора је био неопходан какав такав очигледан разлог. Проевропска опозиција након избора је тврдила да је више од 50 одсто грађана Београда гласало против досадашње градске власти, коју су водили напредњаци и коалиција Социјалистичка партија Србија – Јединствена Србија, те је на тај начин споран легитимитет власти уколико би се она правила са неким ко је на изборима наступао као опозиција.

И после поновљених избора на четири бирачка места у Београду, изборна листа Бориса Тадића „Ајмо, људи“ није успела да пређе цензус (што се и очекивало) и расподела мандата за Скупштину Града остала је иста, мада и недовољно упућени у домаће политичке прилике знају да ће и нове-ванредне изборе убедљиво добити напредњаци са Вучићем на челу. У ствари, причом око легитимитета постизборне власти (због наводно тесног резултата) председник Вучић се јавности показује као неко ко, ето, води рачуна да се недај Боже не огреши о демократске принципе и начела, иако се до сада „тукао“ чак и за месну заједницу, дочим његов до јуче љути противник, додатно и неупитни изборни губитник, неочекивано стиче статус лидера опозиције и добија прилику да поново покуша њено окупљање како би се надали бољој срећи на обећаним поновљеним изборима. Управо је ту и један мали услов. Председник је изборе обећао до касне јесени или раног пролећа само ако је опозиција јединствена у томе, што је више цинична пацка на опозиционе „рогове у врећи“, него стварни условни захтев.

И док је Ђиласова главна предизборна и изборна звезда Мариника Тепић нагло заћутала, сигурно не због минуса који остварила у односу на њиховог председничког кандидата Здравка Поноша (формира странку и додатно дроби опозицију), колико следећи најновију политику свог лидера, тек „рогови“ из „Уједињених за победу Србије“ су се огласили контром, сасвим доследни већ пословичној разједињености. Признајући изборни пораз у Народној странци Вука Јеремића су најавили да ће ова странка имати самостални посланички клуб у Народној скупштини Србије, а одлазак Ђиласа код Вучића поставили као „озбиљно питање поверења шта је на столу и о чему се разговара иза затворених врата“, уз опаску да би то могао бити „корак у правцу прекрајања изборне воље грађана“. Ту су и додатне спекулације да Народна странка, као ипак национално оријентисана, практично напусти грађански блок и помери се удесно, поготово јер су избори показали да десница у Србији јача. Мада имајући у виду прошлост њеног лидера (нарочито кроз Викиликс депеше) „вук длаку мења, али ћуд никако“.

Из десног блока , можда и главног добитника минулих избора, чије укрупњавање се тек очекује, (за сада „Двери“ и „Заветници“ у блоку против санкција Русији) стижу гласови попут Бошка Обрадовића, лидера „Двери“, да су нови избори у Београду могући само ако СНС и ССП, који имају већину одборника у скупштини града, у договору опструишу формирање нове власти, спочитавајући  наводно шири договор да „прозападна опозиција подржи републичку власт за увођење санкција Русији, а заузврат добије нове изборе у Београду“. У ствари, ништа се још не дешава. Све је на обећањима по оној народној „мож’ да буде, али не мора да значи“. А ко држи „и нож и погачу“, тај и одлучује. Е, то је већ извесно и сви знају о коме је реч. Остало је на чекању.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *