НЕЋЕ ТО НАТО ДОЗВОЛИТИ

ИЗБОРИ У ФРАНЦУСКОЈ

Какве су шансе да лидерка десничарског Националног окупљања Марин ле Пен победи кандидата олигархије и актуелног председника Емануела Макрона?

Нема сумње да је генерал Шарл де Гол био највећи француски државник 20. века, а ни његови наследници с почетка 21. столећа нису успели да му умање славу. Штавише, неки који су се рекламирали као његови следбеници, попут контроверзног Николе Саркозија, поништили су његов труд на очувању француске суверености, независности и сопствености по сваку цену. Управо Саркози је, на пример, поништио Де Голово достигнуће да у фебруару 1966. своју државу издвоји из заједничке команде НАТО-а и захтева повлачење свих страних трупа с француске територије. Саркози је Француску у окриље НАТО-а вратио у априлу 2009. године.

[restrict]

Није само ово опирање НАТО јарму донело Де Голу титулу највећег француског државника. Борбу за сувереност и независност своје земље започео је много пре уласка у политику – још као командант тенковске дивизије у Бици за Француску успео је да изведе једну од ретких успешних контраофанзива против Немаца, а потом да се прослави својим чувеним апелом Французима да одбију капитулацију и наставе борбу против окупатора.

С истим жаром којим се борио против Хитлера, борио се и против покушаја Черчила и Рузвелта да, током рата, и његову земљу потчине својој вољи, пре свега успевши да блокира САД да после искрцавања у Нормандији у Француској спроведу исту врсту окупације коју су планирали и за поражену Немачку. Касније, иако је жестоко био против поделе Европе на два блока и ту поделу покушао да спречи посетом Стаљину крајем 1944, ватрено је стао на страну свог пријатеља и америчког председника Двајта Ајзенхауера и против совјетског председника Никите Хрушчова током кризе око обореног америчког шпијунског авиона маја 1960. Ватреније од британског премијера Харолда Макмилана.

Човек који је од своје земље направио четврту нуклеарну силу одбио је и да се повинује намерама Вашингтона да долар одвоје од златне подлоге (што је Никсон касније и спровео у дело) и фебруара 1965. најавио да ће француске резерве долара заменити за злато и то злато вратити у Француску.

Ово су само неки од бројних Де Голових потеза који су за циљ имали изградњу једне заиста независне, суверене и слободне Француске на светској сцени који су завредели да, можемо то слободно рећи, Де Гол буде једна од првих жртава, можда и прва жртва онога што се данас назива „обојеном револуцијом“. Познато је да у мају 1968. у Француској избијају масовне демонстрације предвођене либералним „кремом“, од тада доминантним не само на француској него и на европској политичкој сцени. Поред тога што су га сматрали превише „конзервативним“ и „ауторитарним“, демонстранти су му замерали и да је превише „антиамерички“ расположен. Иако нису директан повод, ове демонстрације су кључни узрок Де Голове оставке и повлачења из политике 1969. године.

НОВА НАДА Државнички квалитет француских лидера који су наследили Де Гола ишао је несумњиво силазном путањом (упркос појави Франсоа Митерана, који је одавао утисак озбиљног државника, али се никада није противио главном току западне политике диктиране из Вашингтона) да би се у 21. првом веку дошло до буквално кловнова које нико не узима за озбиљно, попут социјалисте Франсоа Оланда, или до марионета и пројеката светске олигархије као што је актуелни први човек Француске Емануел Макрон.

Макрон, више него очигледно, заиста јесте пројекат пуштен у промет када је постало јасно да који год од два главна фаворита (републиканца Франсоа Фијона и десничарке Марин ле Пен) председничких избора 2017. победи, француска политика више неће бити иста, а посебно не у односу на Москву. Фијон је био добар пријатељ председника Владимира Путина, а пут Кремља је Париз водила и суверенистичка политика Марин ле Пен. Фијонова репутација је уништена у јеку предизборне кампање отварањем једне мање-више бесмислене корупционашке афере (у односу на афере и његових претходника, и актуелног председника Француске), што је Макрону отворило пут у Јелисејску палату победом над жестоко демонизованом Ле Пеновом.

Пет година касније Фијона више нема, а његова странка Републиканци сведена је на ниво статистичке грешке (кандидаткиња Валери Пекрес успела је да освоји свега 4,8 посто гласова у првом кругу избора и сада се може само надати да ће јој њен позив присталицама да гласају за Макрона обезбедити неку министарску функцију). Пет година касније други круг председничких избора изгледа као реприза претходних јер се ради о поновљеном дуелу Макрона (освојио 27,8 посто гласова) и Марин ле Пен (23,1 посто).

Иако је у другом кругу претходних избора Макрон Ле Пенову победио доста убедљиво (са 66,10 посто гласова спрам 33,9) и иако би победа Ле Пенове на предстојећем гласању била равна чуду, Макрону успех овај пут уопште није загарантован. Чуда се, ипак, дешавају. Чудо је била и победа Доналда Трампа у САД 2016, али и референдумска одлука Британаца исте године да напусте ЕУ.

А Ле Пенова, то макар указује њен предизборни програм, могла би Француску вратити давно напуштеној политичкој традицији генерала Де Гола. Отворена је према Москви (што јој се у овом тренутку жестоко замера), залаже се за очување француске посебности и идентитета, евро и НАТО скептична је, противник је дивљег либералног капитализма, а залаже се за државу која би више бриге посветила својим сиромашнијим члановима.

 

ПОЛИТИЧКА СЛАГАЛИЦА Макрон у трку улази с великом предношћу, и ту не мислимо само на неспорну подршку система. Већина губитника првог круга избора одлучила је да своје бираче позове да гласају за актуелног председника. Поред већ поменуте Пекресове, исто су учинили и кандидаткиња такође руиниране Социјалистичке партије Ан Идалго (1,8 посто гласова), кандидат Зелених Јаник Жадо (4,6%) и кандидат Комунистичке партије Фабјан Русел (2,3%). С друге стране, Ле Пенова је добила отворену подршку свог ривала с деснице, изборног бруцоша Ерика Земура (7,1%) и кандидата партије Француска устани Николе Дипон-Ењана (2,1%).

Под претпоставком да бирачи слепо послушају своје лидере, долазимо до закључка да би у другом кругу избора Макрон могао рачунати на 41,3 посто гласова, а Ле Пенова на 32,3 одато гласова.

Јасно је да ће пресудну улогу имати присталице трећепласираног, екстремног левичара Жан-Лика Меланшона, који је освојио 22 посто гласова и није имао образа да своје бираче позове да гласају за „кандидата богатих“ Макрона, али их је заветовао да ниједан глас не дају десничарки Ле Пеновој, као и у знатно мањој мери гласачи кандидата десног центра Жана Ласала, који је освојио 3,1 посто гласова и одбио да инструира своје гласаче.

Да се не може, макар не у потпуности, рачунати на то да ће бирачи следити инструкције својих лидера, а не сопствену логику и склоности, каже и високи функционер Меланшонове Непокорене Француске Адријан Катен. „Упутства за гласање, данас, у априлу 2022, могу имати и потпуно контрапродуктиван ефекат. Није потребно бити видовит да би се схватило шта су наша земља и њен бес“, рекао је он за радио Франс интер. Слично мисли и Жордан Бардел, који на челу Националног окупљања одмењује Ле Пенову која је поднела оставку на ту функцију у септембру 2021. како би водила председничку кампању. „Програм Емануела Макрона не одговара погледима бирача који већ нису гласали за њега“, рекао је он за исту радио-станицу алудирајући пре свега на Меланшонове бираче. С овим се слаже и професор с Факултета политичких наука Доминик Рејније, који је за „Фајненшел тајмс“ рекао да Макрон тешко може извући још много гласова.

И доиста програм Марин ле Пен је много ближи Меланшоновим присталицама од Макроновог. Од социјалне политике, до најблаже речено уздржаности спрам ЕУ и НАТО-а. Њих би од гласања за Ле Пенову, поред налога партијског лидера, могао да одврати једино ирационални страх од њеног наводног „фашизма“. Али то им није сметало да заједно с присталицама „екстремне“ деснице учествују на протестима „Жутих прслука“. Да, језгро тог покрета чиниле су присталице и „националиста“ Ле Пенове и Меланшонових „комуњара“.

Да би Меланшонове присталице већи интерес имале у гласању за Ле Пенову него за Макрона указује и чињеница да је француски клуб послодаваца (МЕДЕФ) позвао да се гласа за Макрона, јер је он „погоднији за (привредни) раст“, док је Ле Пенова „изузетно опасна због свог економског и социјалног програма“. Ни овде не треба бити „пророк“, да цитирамо Катена, и схватити шта то значи.

Професор с париског Факултета политичких наука Бруно Котрес за „Фајненшел тајмс“ указује да ситуација, иако је слична оној из 2017, има и значајне разлике. „Макрон ће имати проблема да убеди левичарске гласаче у своју искреност и, за разлику од 2017, када је био политички новајлија из либералног центра, сада се суочава с ’антимакронистичким’ фронтом, баш као што се и његова ривалка суочава с ’антилепеновским’ фронтом који јој је одузео победу пре пет година“, наводи Котрес. Подсећа да је 2017. Макрон добио подршку око половине Меланшонових бирача. Сада је, према истраживањима, ситуација другачија – трећина Меланшонових бирача намерава да апстинира у другом кругу, али и трећина планира да свој глас да управо Ле Пеновој. Такав распоред Макрона оставља с преосталом трећином Меланшонових гласова, што му, по процени француског новинара Пјера Бриансона, не може бити довољно за победу. „Макрон би могао да победи са освојених 54 посто гласова ако би придобио 75 одсто Меланшонових бирача и 50 посто оних који су гласали за Пекресову. Али пошто истраживања указују да ће 30 посто Меланшонових бирача бити уздржано, а остатак равномерно распоређен између Макрона и Ле Пенове, садашњи председник може тесно победити само ако придобије две трећине гласача Пекресове“, навео је он.

Ле Пенова интензивно ради на томе и, упркос врло одлучном позиву Меланшона својим бирачима да ни по коју цену не гласају за њу, отвара врата тврдећи да ће бити председница свих Француза и изражавајући спремност да, уколико буде изабрана, у своју будућу владу постави и министре из левог блока политичког спектра. „У својој влади врло лако видим људе са суверенистичке левице, са левице која подржава реиндустријализацију, одбрану наших великих компанија“, рекла је она у интервјуу за РТЛ.

А где је сад ту НАТО? Резултати првог круга избора јасно показују да је готово половина Француза гласала за лидере који су врло скептични, ако не и отворено против Алијансе, а да ће се у другом кругу борити садашњи председник који је пре неколико година изјавио да је НАТО у стању клиничке смрти и кандидаткиња која би се према том савезу вероватно опходила попут Де Гола. Хоће ли НАТО и олигархија то дозволити?

[/restrict]