НАПАДНУТИ НАПАДАЧ

СПЕЦИЈАЛНА ОПЕРАЦИЈА У УКРАЈИНИ

Први пут у историји ратовања – конвенционални одговор (Русије) на тотални хибридни рат (НАТО-а)

Све западне анализе сукоба у Украјини говоре о „руској агресији“, где се одједном агресија тумачи стриктно по дефиницији међународног права, које управо САД и НАТО већ деценијама уназад потпуно игноришу или га примењују селективно, зависно од својих стратешких интереса. Међутим, то је само један сегмент много ширег проблема који се мора сагледавати у целини да би се могла донети исправна оцена; ако се гледа само један сегмент, процена ће бити погрешна, па тако и закључак да је Русија извршила агресију на Украјину „из чиста мира“, или чак некаквог освајачког порива.

ПОСЛЕДИЦЕ ПРЕВРАТА Прво, уопште није тачно да су војни сукоби у Украјини почели покретањем руске специјалне војне операције.

Оружани сукоби датирају још од 2014. године, када је у Украјини извршен преврат, насилна промена легално изабране власти, за који на Западу имају лепши назив – „обојена револуција“. Трг Мајдан, где је насиље почело, постао је симбол успешних преврата по свету у режији моћних западних обавештајних служби.

[restrict]

Друго, у сагледавању проблема није само важно да је власт промењена насилно него ко је дошао на власт. Као заслужне личности у власт су ушле профашистичке и ултрадесничарске насилничке групе типа „Азов“ и „Десни сектор“, без којих „Мајдан“ не би успео.

Преко ноћи они су инсталирани у политичке партије и ушли у државне институције које ће креирати и спроводити будућу спољну и унутрашњу политику Украјине.

Споља, и пре и после „Мајдана“, нова власт је била на вези САД и НАТО-ом, а унутрашњу политику су претворили у брутални обрачун са свим што је руско.

Наравно да су након преврата догађајима у Украјини управљали НАТО стратези, и готово је сигурно да су они дали зелено светло фашистима и ултранационалистима за прогон Руса – требало је уклонити гласачку машину која би могла поништити резултате „Мајдана“. То је прави узрок оружаних сукоба у Украјини још од 2014. године, од када профашистичке формације у државним униформама украјинске гарде гранатирају насеља у Донбасу.

 

(НЕ)НАСИЛНИ МЕХАНИЗАМ Зато је денацификација један од руских захтева приликом најновијих сукоба након руске операције. Ко год жели да види, схватиће да је лавину покренула дугорочна и арогантна агресија САД и НАТО-а хибридним ратом на Русију и њене виталне интересе у непосредном окружењу. Директан повод за широку војну операцију Русије је захтев Украјине да приступи НАТО-у. Стратешки интерес Алијансе инициран је преко украјинског државног врха, чији легитимитет је због режираног преврата и злочина у Донбасу апсолутно споран.

Иако су сами својевремено „хибридни рат“ дефинисали као војну стратегију, Американци се сада праве наивни и понашају се као да њихова агресија према Русији не постоји, што наравно НАТО чланице прихватају. Ако је у питању војна стратегија, а јесте, њоме се остварују исти војни циљеви као и конвенционалним ратом, и у чему је онда разлика ове НАТО агресије и руске агресије? Јер и хибридним и конвенционалним ратом могу се изгубити слобода, независност, природна богатства, део територије, може се ући у НАТО без воље народа, насилно мењати власт…

Оно што нам Запад потура као одговор на ово питање није прихватљиво објашњење него још једна подвала у вези с хибридним ратом. Намерно га приказују као ненасилни механизам промене власти у нападнутим државама, што уопште није тачно. Разлика у примени силе је само у томе што се код конвенционалног напада типована држава напада оружјем извана, а код хибридног рата се насиље подстиче и распирује изнутра, снагама које су унапред припремљене, обучене, опремљене потребним средствима па и оружјем, и подржане споља.

И по самој дефиницији хибридни рат је скупина неборбених и борбених дејстава (због тога се и зове „хибридни“), а карактеришу га тешко препознатљиве прљаве методе деловања које само наивним људима изгледају наивно.

 

РАТНИ СУКОБ ВЕЛИКИХ СИЛА Методе хибридног рата „избрушене“ су преко леђа малих и слабих држава, што је резултирало смишљеним и планским ширењем НАТО-а на исток, упркос молбама и захтевима Москве да се тај опасни процес заустави.

Наравно да је то била својеврсна агресија на Русију, али је проблем у томе што као таква није предвиђена нити санкционисана међународним законима. Што је још горе, када би неко и покушао да законима забрани ову нову врсту агресије, то не би успело због америчког вета у УН.

Тако је сада руска специјална војна операција у Украјини само конвенционални одговор на агресију хибридним ратом са Запада. Значи, није ово сукоб, или рат како га на Западу приказују, између Русије и Украјине него први пут у историји ратовања имамо сукоб две највеће светске силе и две врсте рата, хибридног од стране САД и НАТО-а и конвенционалног који је одабрала Русија.

Зато је ситуација такорећи непредвидива, јер таквог сукоба светских сила до сада није било. По много чему се види да су и саме збуњене новим типом сукоба, и да и једна и друга страна мењају тактику и стратегију, и нису баш сигурне да ће све ићи онако како су замислиле.

Зашто се Русија није супротставила хибридним ратом, или специјалним ратом како га они зову, него се одлучила на конвенционални одговор? Зато што Русија до сада није усавршила методе прљавих и подмуклих тајних акција које подразумева примена хибридних метода и у том погледу много заостаје у односу на водеће НАТО државе.

У исто време у конвенционалном погледу су им равноправан противник, а у неким важним сегментима их и превазилазе, као што је подручје хиперсоничних ракета.

Јер ако узмемо за пример само методу медијског обрачуна, Русија може да направи лажну вест и бомбастичну дезинформацију, али нема моћне „лансере“ којим би ове „информације“ добацила тамо где жели – њихове медијске куће нису ни приближно моћне као што су Си-Ен-Ен, Би-Би-Си, Дојче веле и многе друге.

Руси су прилично успешни у раскринкавању лажи, дезинформација и подметања, али то није довољно за коначну победу. Свесни су да у хибридном сучељавању сигурно губе, као што су губили и до сада, и одлучили су да као велика сила, у интересу властите безбедности, и сами игноришу међународне законе који дефинишу агресију, као што то већ деценијама пре њих раде Американци.

 

ТОТАЛНИ ОДГОВОР Нема сумње да је руски конвенционални одговор на хибридне нападе потпуно изненадио и збунио Запад. Постали су свесни да би њихов конвенционални одговор неминовно водио у апокалиптични нуклеарни сукоб и остали су на терену на коме су неупоредиво јачи – на доктрини хибридног рата.

Тако након руске специјалне војне операције, са Запада имамо, први пут у историји, примену „тоталног хибридног рата“. Значи, имамо максимално могућу примену свих познатих метода хибридних напада на Русију: невиђени медијски рат и потпуну медијску изолацију Русије; фабриковање бомбастичних дезинформација о руском руководству и руским злочинима у рату; блокаду руске имовине по свету; заплену имовине руским „олигарсима“; снажно ометање руске трговине, посебно енергентима, обуставу или ометање међународног саобраћаја с Русијом, сајбер нападе, и што је најважније, санкције које се свакодневно проширују. Све то не би било могуће без формирања широког фронта држава против Русије, где су окосница НАТО земље. Треба запазити, као још једну нову врсту међународног насиља (ако је то уопште ново) што се тај фронт држава проширује невероватним притисцима, претњама и уценама према другим државама које су принуђене да потпуно занемаре своје економске интересе.

Хибридни одговор Запада не би био „тоталан“ да не подразумева и ограничену примену војне силе. Модус који је искрсао и који су одмах искористили САД и НАТО као конвенционалну компоненту хибридног рата јесте оружани отпор Војске Украјине.

Тако украјинска војска у свеукупном сучељавању НАТО–Русија у овом тренутку представља конвенционалну компоненту западне војне алијансе у примени тоталног хибридног рата против Русије. Наравно да ће Запад, као и све остале методе, потпуно контролисати и ову војну компоненту, као још једну од метода свог хибридног рата, и да се у погледу избора стратегије и тактике ратовања неће ништа питати украјинско руководство.

Исто тако, неће Украјина пресудно утицати на резултате преговора с Русијом, нити на дужину рата. То сада одлучују планери хибридног деловања. То је већ сасвим очито. Запад под видом војне помоћи Украјини, избором наоружања које ће им доставити, као и преко саветника и инструктора који тамо бораве под маском добровољаца и плаћеника, диктира врсту и начин вођења рата.

Збуњени су и сами Украјинци који не разумеју ову перфидну игру – док траже авионе, тенкове, моћне ракетне системе и бродове, добијају пешадијско наоружање које им не омогућава фронтални рат, него их оријентише на борбу у урбаним срединама, у великим градовима, као да је некоме циљ да страда што више цивилног становништва.

ПОКУШАЈ УНУТРАШЊЕ ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ РУСИЈЕ Да не улазимо сада у историјске разлоге зашто је Русија толико времена била инфериорна и попуштала – чињеница је да је са становишта безбедности сада „сатерана у ћошак“.

Вишедеценијским успесима у напредовању према Истоку, западни стратези су се опустили и нису на време схватили да је потез са Украјином погрешан и опасан како за Русију, тако и за њих и цео свет, јер директно провоцира нуклеарни сукоб. Знали су они да је Украјина за Русију виталан безбедносни простор, који их или штити као тампон-зона, или животно угрожава као платформа за антируска дејства, и баш зато су напали. Међутим, нису предвидели да ће ова моћна држава, која је толико времена попуштала и избегавала сваку врсту сукоба, морати да пружи оно што у војној науци зовемо „одсудна одбрана“, код које нема повлачења.

Тако руску специјалну војну операцију можемо осудити, али је с геостратешких позиција морамо разумети као њихову животно важну одбрамбену активност. Јер, и по војној науци, ниједан план одбране не ваља ако у њему нема и нападних операција. Овде се ради само о томе да ли ће неко агресију хибридним ратом сматрати агресијом, што она у ствари и јесте, или не. Ко је не препозна као такву, у великој је заблуди.

Амерички стратези и даље неће да признају своје грешке у наступању према великој светској сили, него тврде да је Русија погрешила и да ће је та грешка скупо коштати. Проценили су да је ово погодна ситуација за нови покушај унутрашње дестабилизације Русије и уклањање председника Путина Владимира Путина с политичке сцене. Сматрају да ће тотална изолација Русије, економски проблеми изазвани санкцијама, трошкови изазвани ратом, међународна осуда због великог броја цивилних жртава и расељених лица, као и велики број погинулих руских војника, изазвати унутрашње потресе и сукобе у самој Русији што би могло угрозити позицију председника Путина и његове партије. На то гледају као на прилику коју сами хибридним дејствима до сада нису успели да изазову иако су више пута покушавали. Одавно су свесни тога да Русија не може да се угрози споља, него мора да се разбије изнутра, унутрашњим сукобима. Зато им је важно да рат у Украјини што дуже траје, као и примена свих осталих метода хибридног рата.

У њиховом новом пакленом плану који спроводе преко леђа Украјине и преко леђа својих европских савезника, има много мањкавости, шупљина и нових погрешних процена. Не виде да је Русија преко Азије и држава БРИКС-а већ амортизовала изолацију и економске проблеме. Не схватају да је ово за Русију „одсудна одбрана“ од које неће одустати, и не виде да их ЕУ због економских потреса не може пратити у њиховим дугорочним плановима.

Једино украјински државни врх за сада стриктно поштује њихове хибридне планове, као да им не смета наметнута стратегија одбране која подразумева велика страдања цивила. Чини се да њих ипак највише брине денацификација на којој инсистирају Руси, јер то значи да они дефинитивно одлазе с позиција власти. Велику опасност по цео свет представља инсистирање Запада на тоталном хибридном рату против Русије, јер то може изазвати примену тоталног конвенционалног рата од стране Москве, која је апсолутно свесна да овај рат не сме да изгуби.   

[/restrict]