НАЈСКУПЉА СРПСКА РЕЧ

Да ли ће Србија капитулирати и увести санкције Русији? То је сад најважније питање за опстанак наше државе и народа

Само дан након што се није ни усудила да од Индије затражи да престане да сарађује с Русијом, Америка је Србији припретила због сарадње с Кином. Није потребно поседовати дар за предвиђање да би се предвидело: Њихов притисак на нашу земљу јачаће у мери у којој ће се све мање усуђивати да притискају све остале које сматрају јачима од нас.

На нама је зато, ако мислимо да опстанемо, да им покажемо да јесмо јачи него што мисле; Запад је, уосталом, доспео у такво стање да једино уме да разуме језик силе. Можда никада није ни било другачије, али то је већ нека друга тема, за неко мирније време. Насупрот томе, тренутно имамо разлога да будемо веома узнемирени.

РАЗГОВОР ПУТИНА И ВУЧИЋА Ова рунда стрепње над нашом земљом и будућношћу започела је зачуђујуће утешно.

Након што је после поновног избора за председника Србије телефоном разговарао са својим турским колегом Реџепом Тајипом Ердоганом – који Црно море наставља да држи затвореним за НАТО бродове, а ни Русији није увео санкције као све остале НАТО чланице – Александар Вучић је прошле среде, 6. априла, разговарао и с председником Русије Владимиром Путином. С обзиром на познате околности, то није могло да се схвати другачије до као снажна демонстрација постојаности наших односа упркос споменутим околностима; ово тим пре што Вучић у истом даху, баланса ради, није обавио и разговоре с европским званичницима.

[restrict]

И утолико више што је Путинов кабинет након разговора саопштио да су „председници потврдили своју заједничку намеру да даље развију руско-српско стратешко партнерство и да прошире трговинске и економске везе, укључујући област енергетике“.

С тим у вези су председници Вучић и Путин, донело је саопштење Вучићевог кабинета и нешто више детаља, „констатовали да дугогодишњи уговор за гас, који је имала Србија, истиче 31. маја текуће године, те да је неопходно у најкраћем временском периоду покренути разговоре о цени, количинама и другим условима набавке овог, за Србију, важног енергента“.

Штавише, како је такође саопштено с Андрићевог венца, Вучић је Путину „рекао да ће Република Србија наставити да води политику европског пута“ – али и те како важна напомена – „уз очување својих искрених и традиционалних пријатељских односа са Руском Федерацијом“.

ГЛАСАЊЕ У УН А онда је наступио 7. април због кога у Србији нису поцрвенели само они који и иначе не црвене пред перверзном идејом о уласку Србије у НАТО, а то ће рећи отприлике сваки десети и при томе најгори и/или најглупљи међу нама, о таквој је наиме етичкој вертикали реч.

Србијa је гласала за искључење Русије из Савета за људска права Уједињених нација, и у томе се усагласила са чланицама НАТО-а и свима осталима који су натерани да буду усаглашени.

Дан после разговора председника Србије и Русије у коме је председник Србије председнику Русије говорио о очувању искрених и традиционалних пријатељских односа, Србија је с непријатељима Русије гласала да Русија буде избачена из Савета за људска права Уједињених нација. А још се нисмо ни опоравили од недавне одлуке да се прикључимо санкцијама Европске уније Белорусији, чији је председник Александар Лукашенко усред НАТО агресије 1999. долазио у Београд да нас подржи. Русија нас је у Савету безбедности подржала кад су Британци хтели да нас прогласе за геноцидан народ, о Косову и Метохији да и не говоримо. Наше схватање националног морала, због кога и нисмо храбри као Хрвати у дучићевском смислу (нису храбри јер се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде), овакве компромисе с елементарном пристојношћу није у стању да разуме. На ум нам пада, илустрације ради, и традиционални бугарски нож у леђима.

Од почетка руске специјалне операције у Украјини ово је био други пут да смо гласали против Русије кад смо могли и да се уздржимо или да уопште не гласамо. Али и први пут да смо својим гласом допринели произвођењу конкретне последице у виду искључивања Русије из овог тела УН; истини за вољу, наш глас ни изблиза није био пресудан, тек један од 93, колико је био симболичан.

С друге стране, чињеница је и да Русији нисмо увели санкције. Али је чињеница и да нико озбиљан није могао ни да очекује да се то догоди током предизборне кампање. Избори су сад прошли…

ЗАПАДНА УЦЕНА Тек, председник Вучић је нашем народу и читавом остатку света гласање против Русије оправдао тиме што је, како је рекао, „Србија била уцењена“ – могућношћу да јој Европска унија забрани увоз руске нафте, премда није баш тако једноставно као што се представља, но добро – те је стога, због те уцене својих европских партнера, такви су то партнери, и морала да одустане од своје првобитне намере да буде уздржана приликом гласања.

Иначе, у разговору Вучића и Путина који је претходио овом предомишљању, па онаквом гласању, „председник Вучић је упознао председника Путина са тешкоћама са којима се Србија суочава приликом увоза сирове нафте, и изразио уверење да ће руководства ’Газпромњефта’ и Републике Србије, као и партнери из ЕУ, наћи излаз из такве ситуације“. Читајући између редова, ово би могло да значи да је Русија, макар, била упозорена како ће Србија гласати и зашто ће то учинити, најзад, да се то није догодило, поверење руског председника у његовог српског колегу вероватно би било неповратно нарушено.

Зато што је обавестио Путина, а можда и зато што је Вучић после гласања смогао довољно храбрости да призна да је поклекао јер је био уцењен – чиме је лепо демаскирао однос Запада према свима осталима, и тиме суштински обесмислио исход изјашњавања у Уједињеним нацијама – тек, и руска а за њом и кинеска страна показале су неочекиван вишак разумевања за нашу изнуђену позицију.

Путинов портпарол Дмитриј Песков, тако, рекао је да „тешку ситуацију, тај невиђени притисак и принуду на русофобију (…) доживљавају све земље које покушавају да заузму неку избалансирану позицију. Ми то разумемо“.

Док је кинески „Глобал тајмс“ истакао и да је „Вучић био једини довољно храбар да јавно проговори о претњи и притиску Запада с којима се његова земља суочава. Колико је још међу 93 земље које су гласале за (искључивање Русије) то учинило под изнудом Запада, и колико њих се не усуђују да о томе проговоре?“

КИНЕСКА ПОРУКА ОХРАБРЕЊА Истовремено – дан после гласања у УН – Србија добија и званичну подршку Кине да остане доследна себи и својим интересима уместо онога што јој Запад намеће.

Уосталом, ево кључних порука које је кинески шеф дипломатије Ванг Ји, према саопштењу кинеске стране, упутио свом српском колеги Николи Селаковићу: „Као дугорочни и поуздани ’челични пријатељ’ и свеобухватни стратешки партнер Србије, Кина ће“ – обратите пажњу на будуће време које је употребљено, ово је обећање – „чврсто подржати Србију у заштити њеног суверенитета, територијалног интегритета и националног достојанства, у спровођењу независне спољне политике, и у доношењу процена и одлука које су у суштинском интересу државе и народа. Кина се противи спољним силама које врше политички притисак на суверене државе и силом траже од других земаља да заузму страну. Кина ће такође наставити да буде уз Србију како би две стране обезбедиле узајамну подршку на међународним и мултилатералним платформама, укључујући и одупирање настојањима да се политизују и инструментализују питања људских права.“

Да би потом, као материјална потврда обећане подршке, а надамо се и као залог да ту подршку и заслужујемо, у Београд почели да слећу транспортни авиони кинеске војске Y-20. Стигао нам је HQ-22, илити FK-3 у својој извозној варијанти, у сваком случају, кинеска верзија руских противваздухопловних система С-300.

„Да ли испоруке оружја повећавају нестабилност“, упитао је тим поводом Н1, из чега можемо да извучемо и супротан закључак, наиме, да је супротан тренд у виду обезоружавања наше војске по НАТО стандардима повећавао стабилност. Питање је, само, чију.

 

ПРЕТЊЕ ВАШИНГТОНА, БЕРЛИНА И ЛОНДОНА Одговор на ово питање стигао је убрзо, посредством „Гласа Америке“, коме је поводом испоруке кинеског оружја Србији у Стејт департменту речено да „пословање са компанијама чије је средиште у Кини представља суверену одлуку, али је потребно да влада буде свесна краткорочних и дугорочних ризика и цена“.

Нема сумње да је реч о (не)увијеној претњи. Ништа друго од наших западних партнера нисмо ни очекивали.

Па тако никога није могла да изненади ни порука немачке министарке спољних послова Аналене Бербок овог понедељка: „Желела бих да нагласим Србији, ако желите да постанете чланица Европске уније, што би Србија хтела да постане, онда је кључно у таквим тренуцима да подржите и спољну политику Европске уније и одговарајуће санкције.“

Велика Британија је, са своје стране, усред оваквог контекста увела санкције Милораду Додику и председници Републике Српске Жељки Цвијановић, јер, „подстакнути Путином“, својим „непромишљеним понашањем угрожавају стабилност и безбедност широм Западног Балкана“. Овим је, истовремено, и Вучићу поручено шта ће му се догодити буде ли се као Додик понашао подстакнут Путином.

Проблем је, наравно, много шири од Вучића, али његов је задатак да се с тиме избори, најзад, сам је то и тражио када се поново кандидовао, и поново победио, на изборима за председника Србије.

Нема сумње да ће притисак да уведемо санкције Русији, како време буде одмицало, јачати пре него што буде ослабио. Нема сумње и да ће, сваким нашим попуштањем, додатно бити појачаван услед исправног закључка да на претње реагујемо покоравањем.

При томе, као што показује америчка реакција на куповину кинеских оружаних система, неће се од нас тражити само да се одрекнемо Русије него и Кине, а тиме и свих наших заштитника у Савету безбедности УН о питању Косова и Метохије.

И неће се ни на томе зауставити. На крају сваког захтева Запада стоји нови захтев Запада. Што им више будемо попуштали, више ће од нас тражити.

Уз то, треба и то рећи, као што ова влада у техничком мандату нема легитимитет да Русији уведе санкције – згодан изговор, иначе, за куповину извесне количине времена –легитимитет за овакав потез нема ни будућа влада, из простог разлога што за тако нешто нико није гласао, напротив.

Увођење санкција Русији било би и скуп и подједнако неразуман потез. Ено примера Молдавије: хиљаду кубика гаса, уместо 547 долара као у марту, у априлу плаћају 1.193 долара. Нама предстоје преговори с Москвом.

Да и не говоримо да су чланице ОПЕК-а чланицама Европске уније јасно ставиле до знања да нема замене ни за руску нафту. И да, бележимо насумичне примере, подаци Евростата показују да би руски гас у Немачкој делимично могао да буде надомештен ако би биле реактивиране све нуклеарне електране у тој земљи; једини проблем састоји се у томе што је Русија други највећи снабдевач уранијума за нуклеарне електране у Европи.

Другим речима, Европска унија, која од нас захтева да уведемо санкције Русији, због својих санкција Русији налази се пред непријатним избором. Да се одрекне руских енергената и стави кључ у браву читавој својој индустрији, јер им замене једноставно нема, или да пристане да те енергенте, а ускоро и остале сировине, почне да плаћа у руским рубљама. Што ће последично срушити читаву евро-доларску пирамидалну шему. „Кредит Свис“ банка и њен стратег Золтан Позар због тога и најављују настанак новог светског монетарног поретка, уз раст валута на Истоку, базираних на сировинама уместо ни на чему као што је случај у замирућем поретку, и високу инфлацију на Западу који тих сировина нема.

А ми у таквој перспективи, у име наше европске перспективе, треба да им се придружимо?! Од Косова до гаса, да санкцијама Русији могло би да постане најскупља српска реч.

Остаје да верујемо кинеском шефу дипломатије Ванг Јиу, који ваљда зна о чему говори када нам, охрабрујуће, поручује: „Србија се суочава с комплексним и нестабилним спољним околностима, али докле год буде фокусирана на свој развој, биће у стању да превазиђе потешкоће и препреке на свом путу напред. Кина верује да Србија поседује мудрост и способност да сачува своја легитимна права и интересе.“        

[/restrict]