МАЛИ ЉУДИ И ВЕЛИКЕ ЛАЖИ

О манипулацијама НАТО „експерата“, другим њиховим прљавим играма и судбини намењеној Србији

Пре триста година окончан је Велики северни рат вођен од 1700. до 1721. године. Русија је током њега извојевала кључне победе над Шведском и њеним локалним савезницима (снаге атамана Мазепе који је издао руског цара Петра Великог), баш на простору данашње Украјине. Последица тог комплексног сукоба – на чијем почетку је снага Москве охоло потцењивана на Западу – била је да је Русија, истина преко трња, стигла до звезда, поставши водећа сила на европском северу. И пре тога руска држава је повремено ступала на велику геополитичку сцену као битан играч, али на њој није дуго остајала. После победе у наведеном рату она је у том својству опстала континуирано до данас – без обзира на све промене државне форме и идеолошког руха – и то на упечатљивији начин него што је раније био случај.

[restrict]

ПОХОД НА РУСИЈУ Многи на Западу с тим до данас не могу да се помире, па активно делују с намером да се такво стање промени на штету Русије. И не крију да им је циљ да руску државу сведу на ниво врло ограничене моћи какву је – не увек али неретко – имала пре Великог северног рата, тј. да је од војнополитичке и енергетске суперсиле претворе у геополитички маргинализовани, сировински привезак Запада. А можда и горе од тога, да је потпуно подреде па и поделе у више зависних ентитета. Не треба олако поверовати у накнадно релативизовање ставова које оличавају речи покојне Мaдлeн Олбрајт – грандиозна природна богатства Сибира не треба да припадају Русији већ светској заједници (читајте Америци).

То је био тренутак истине. Шта год неискрено причале, евроатлантске елите према руској држави поступају на начин који треба да доведе до њеног националног и економског обесмишљавања сличног оном које је доживео Индијски потконтинент у 18. или Кина у 19. веку. Плански и упорно, повлачењем низа, понекад и наизглед збуњујућих потеза, али очито промишљено усмерених ка реализацији наведеног циља – САД и партнери у вези с Москвом доследно делују од распада Совјетског Савеза. Пошто се догодило урушавање историјске Русије у бољшевичком формату (уместо само његово одбацивање), вашингтонски стратези су с политике обуздавања Кремља прешли на деловање које води ка подређивању руске државе. Они туђу добру вољу тумаче као слабост и самим тим њима упућен позив да појачају офанзиву.

 

ЦРНО-БЕЛО ОТРЕЖЊЕ-ЊЕ Колико год да је Русија, после тетурања током Јељцинове владавине, с доласком Путина на њено чело чврсто стала на ноге – дуготрајна мирнодопска агресија с којом се суочавала крунила је мало-помало њене позиције. Томе је доприносила и сулуда нада руских – и политичких а не само привредних – водећих слојева да ће их Запад коначно прихватити као „своје“. Да би се такво свестрано ерозивно стање изменило, потребни су били дубоки резови који елиминишу обмањујући спектар боја и све своде на, у судбоносним тренуцима неопходне, црно-беле поделе које подстичу отрежњење, хомогенизацију и самим тим капацитете нације да се бори.

Стога је Путин и донео одлуку да Русија коначно енергично реагује на начин који подразумева раскид са Западом. То има не само спољни, тј. безбедносни већ и поменути унутрашњи аспект, неопходан за истинску консолидацију руске позиције. У вези с једним и другим, преко ноћи су промењена правила надметања са НАТО силама. Од закулисне игре која тихо доноси поене Западу, прешло се на свеобухватно оштро, укључујући и оружано, сукобљавање, из кога Москва не може да изађе поражена. Питање је само колику ће ко имати штету, али несумњиво је да се убрзано рађа нови свет који неће бити по вољи Запада. Он ће дефинитивно бити сведен на један од више конкурентских центара глобалне моћи, односно ограничен на превласт у прилично јасно омеђеној својој интересној зони. Сада је само питање колика ће она бити и какве ће имати односе с другим војнополитичким и економским сферама, али с привидом западне светске хегемоније је готово.

ДРОГИРАЊЕ ПОДАНИКА Тако нешто нити је по вољи западних елита, нити је у духу представе о свету која је током вишедеценијске хипнотичке пропаганде наметнута јавности земаља тзв. евроатлантског круга. А да би Запад како-тако пребродио кризу и наставио да функционише у новим оквирима и на другачијим основама од пређашњих, вера у лажи мора да се одржи. Оне ће бити прекомпоноване, али за то је потребно време. Између осталог и отуда произлази хистерична кампања која се сада води против Русије и Руса. Њена мета су мање они који су инквизиционо набеђени да су вештице 21. века, а више свест поданика евроатлантске империје, како у њеном центру, тако и на полуколонијалној периферији. Њих треба одржати у стању затупљености и покорности.

Као део асортимана лажи које се користе пласира се и прича о неизбежном поразу Русије. Да парафразирам код нас добро познате исказе о корони: наредних неколико година (недеља, месеци) кључне су и већ рањена Москва биће бачена на колена. Наравно, то се неће десити, али док се исцрпи потенцијал за такве лажи, биће уобличен нови врли западни свет, с другачијим механизмима и идејама за контролу матичног и екстерно покореног плебса. Томе служе невероватне неистине, уистину небулозе, које на све стране препознају сви они који иоле критички размишљају. Али колико год да су накарадне, нису бесмислене. Ради се, да поновим, о наркотицима намењеним већ омамљеној јавности западних земаља и не тако малобројним конзументима евроатлантских дрога на другим меридијанима.

 

ШВЕДСКА ОСВЕТА У том контексту треба сагледати и код нас ових дана нашироко пласиране изјаве једног лажног шведског експерта. (Швеђани, који до данас Русима памте да су им разорили империју која је некада имала важну улогу, међу онима су који предњаче у русофобији.) Оне се своде на поруку да ће руска војска бити пре или касније поражена од стране украјинске армије, после чега ће, како се каже, Путинов режим доживети колапс. Да шире не објашњавам да није тако. Свакоме разумном јасно је да је само питање колико ће Русија далеко отићи у примени силе, те какве ће бити локалне и глобалне последице тога, али она ће из тзв. украјинског рата изаћи победнички. Улог је сувише велики. Моска не сме да допусти да се деси нешто друго, а има ресурсе с којима је у стању да на овај или онај начин наметне победнички исход који је за њу витално значајан.

То све добро зна и дотични Андреас Аслунд, као и оно чији је он пропагандни експонент. Представљен је светској јавности као велики познавалац Русије и њеног окружења, па то треба да пружи посебну потпору његовој тврдњи да су руска војска и држава већ на прагу уништења. И чињеница је да Аслунд много тога зна о Руској Федерацији, али он не говори истину као што је, и док је деловао на њеним просторима, очито имао задатак да на други начин одигра негативну улогу. Био је у реду битнијих западних саветника администрације Бориса Јељцина, којима је, сада око тога нема ни трунке сумње, циљ био да допринесу да се Русија изнутра потпуно уруши. Док нису најурени, стварно су и имали доста успеха на пољу подстицања руских привредних и других неуспеха.

 

ПРОПАГАНДНА БИЗАРНОСТ Аслунд и данас, овај пут с тежиштем активности ван Русије, има важну антируску улогу. На значајној је позицији у добро познатом Атлантском савету, америчкој тзв. невладиној (заправо надвладиној) организацији са „експозитурама“ широм света, основаној 1961. при НАТО-у. Ради се о аналитичко-пропагандној структури која од свог стварања до наших дана има битну мисију у реализацији циљева тог агресивног војног савеза. Но поменути шведски економиста се нашој и публикама других земаља не представља у том светлу, већ као „независни“ стручњак и познавалац прилика на постсовјетском простору. У његовим помпезним представљањима наглашава се универзитетска каријера а по правилу се лукаво заобилази за кога заправо ради.

Да је другачије, његове тврдње којима смо и ми бомбардовани, деловале би још бизарније, а лакше би се опажао раскорак између „констатације“ да је Русија већ поражена и, с друге стране, апела да се против ње још много енергичније делује како би била онемогућена реализација њених „освајачких планова“ широм Источне Европе. Па да ли је већ поражена или је на прагу освајања истока Европе ако Запад не покрене много опсежнију офанзиву против ње? Одговор је јасан. Нити Русија жели да освоји Европу, нити је поражена, а то се неће десити ни у будућности, колико год да НАТО оркестар бучно изводи свој трагикомични марш. Само, срећом ипак тек теоријски, може да се догоди да цео свет, а не само Русија, плати застрашујући цех, али до тога реално неће доћи јер они што са Запада изазивају сукобе стану пред црвеном линијом чији прелазак би озбиљно угрозио и њих.

 

ЖАБЕ И БАБЕ По њих је безопасније да акценат ставе на дезинформације, манипулације и томе слично. Оно што Аслунд и њему налик глобални пропагандисти сада говоре своди се на нашу народну изреку „Што је баби мило, то јој се и снило“. Додуше, баба није толико сенилна да верује у своје снове, али како би постигла оно што намерава, убеђује друге у пророчке капацитете које наводно има, и самим тим дубински смисао садржан у њеним сновима. И тако док се не преброди немирни океан у коме ће ипак бити изгубљени многи западни снови. Неће покорити Русију, нити ће зауставити експанзију Кине, само ће се, уз помоћ онога што сада чине, учаурити у једном делу света и тако ће, ограничени на зону своје доминације, још неко време наставити да живе у илузији да су господари света.

Уосталом, већ одавно и нису неприкосновени глобални моћници, само то многи и код нас а камоли у потпуно окупираном свету, не виде или неће да виде. Да би тако што дуже остало, сада се још нападније него раније „мешају жабе и бабе“. Штета што један наш контроверзни политичар који им је својевремено поручио – „Don’t mix frogs and grandmothers“ – сада лобира у корист НАТО-а и блати Русију. Оно што је рекао током напада на Србију 1999. године мога би да понови, да сада није на страни агресора кога је некада стварно или позерски осуђивао. Његов стари исказ је значајан јер звучи бизарно колико и Аслундове „експертизе“, а такве ствари у наше ријалити доба привлаче пажњу. Када се она задобије, наћи ће се већ неко да Англосаксонцима објасни да се ради о духовито или, што је вероватније, невешто препеваном идиомском изразу, који имају и они а гласи: „Don’t mix apples and oranges“ (не мешај јабуке и поморанџе).

 

МАЛА УКРАЈИНА А и те како мешају, небитно је бабе и жабе или јабуке и поморанџе, време ће показати – најпре на своју штету. Шта год лагали разни Аслунди, само убрзавају пропаст својих господара и умножавају проблеме с којима ће се суочавати (купују време после кога следи још већи њихов пад уместо да траже одржива решења која би га ублажила). Но то је већ њихова ствар. За нас је битно да локални и глобални манипулатори типа описаног не увуку Србију у евроатлантски брод који полако (од почетка ове године брже него пре) али засигурно тоне. Пошто су прошли свеопшти српски избори, то ће пробати да учине много енергичније него до њиховог окончања. Галамиће, застрашивати, подмићивати и лагати. Наступаће као фурије рачунајући на то да ће изазивањем нашег страха постићи оно што не могу силом да нам наметну.

Ваљда мисле – а надам се да греше – да они који овде доносе одлуке не схватају да је већ увелико у току посредни и непосредни „Велики источни рат“ (украјински сукоб је само његов део), чије последице ће бити много обухватније прекомпоновање светске моћи на штету Запада, него што је то био случај пре три века, после окончања Великог северног рата. Није потребно бити идеалиста, довољно је на ствари гледати строго прагматично – да би се истрајало на непристајању на сврставање у редове западне фаланге којој се засигурно не пише добро! Поготово што су они који захтевају да пристанемо на окончање њихове окупације наше земље – Србима наменили да буду топовско месо слично украјинском, а не да седе за великим атлантским столом, те ту с привилегованим западњацима још неко време деле плен. Не смемо да им допустимо да сада када им се приближава сумрак од Србије направе малу Украјину!

[/restrict]