(ЛИБЕР)ТАНГО ЈЕ ТУЖНА МИСАО ШТО СЕ ПЛЕШЕ

На исти дан у два града земље Србије аргентински композитор Астор Пјацола добио је место у програмима два камерна дуа

У оквиру Музичких вечери Матице српске у Новом Саду наступио је клавирски дуо Мокрањац (Јулијана Шуловић и Маја Ђого), а у Историјском музеју Србије у Београду у оквиру серије концерата Музиком кроз музеј одржан је концерт италијанских уметника, маримбисте Андреа Сараћина и флаутисте Пасквалеа Риналдија. Оба концерта за почетак пролећа, 22. марта, и на оба – Астор Пјацола. Стриминг је нова реалност – директан, али и одложени пренос програма публика је могла да прати и на јутјуб каналима обе институције. Пјацола, коме је прошле године обележена стогодишњица рођења, а ове године 30-годишњица смрти, би био изненађен и захвалан што му на другом крају земаљске кугле музичари толико свирају , коме је 2021. обележена стогодишњица рођења, а ове 2022. три деценије од смрти, био би изненађен и захвалан што му на другом крају земаљске кугле музичари толико свирају композиције. Истина је да је овај Аргентинац некако постао усвојен и наш, незаобилазан у многим програмима многих различитих састава. Танго као српска изворна инспирација. Тотална мултикултура.

[restrict]

У Свечаној сали Матице српске, после поздравне речи Марте Тишме, уреднице Музичких вечери МС, кроз програм је елегантно и елоквентно водила пијанисткиња Јулијана Шуловић. Изведени су оригинали и обраде за клавир четвороручно Фредерика Шопена, Фазила Саја, Арама Хачатурјана, Франсиса Пуланка, Светислава Божића и Астора Пјацоле, а премијерно – композиција Далибора Ђукића посвећена клавирском дуу Мокрањац. Различитог етничког порекла, Пољак Шопен (Полонеза у А-дуру) и савремени турски композитор Фазил Сај (Зимско јутро у Истанбулу), свако на свој особени начин, евоцирали су звукове своје родне груде. Шопен класично, аристократски и поносно, Сај нешто савременије, играјући се звуком препарираног клавира на жицама и романтичним оријенталним темама. Млади бањалучки композитор Далибор Ђукић је у Музици за четири руке остварио узбудљиво, модерно а слушљиво, снажно дело с добром оркестрацијом звука клавира. Врхунац концерта био је Валцер из свите Маскарада Арама Хачатурјана, сценска музика за представу по тексту Љермонтова, која је премијерно изведена у театру Вахтангов у Москви 21. јуна 1941, непосредно пред немачку инвазију на СССР. Остало је историја. Ова култна и омиљена композиција коришћена је у чувеним сценама балова у филмовима Рат и мир и Ана Карењина, али и у филму Џокер у сцени плеса низ степенице. Пуланкова Соната за четири руке, Сан господара светлости Светислава Божића и Брамсове Мађарске игре довели су до другог врхунца вечери, Пјацолиног Обливиона и Либертанга, који се иначе највише изводи. Изванредну усклађеност, техничку савршеност, музикалност, маштовитост и посвећеност програму две пијанисткиње публика је наградила овацијама, а бис је био Игра сабљама из Хачатурјановог балета Гајане (Адађо из овог балета коришћен је у филму 2001: Одисеја у свемиру) – ефектно и ангажовано до краја.

Серију концерата Музиком кроз музеј већ другу годину организује Историјски музеј Србије и удружење Уника арт под покровитељством Министарства културе Србије и Секретаријата за културу Београда. Концерт перкусионисте Андреа Сараћина и флаутисте Пасквалеа Риналдија помогао је Италијански институт за културу у Београду.

На сваком од ових концерата представља се комад изненађења из архиве Историјског музеја Србије. Овог пута то је било Микино коло за џембе и гајде (џембе је мали бубањ пореклом из Западне Африке који се свира рукама), као леп увод у композицију истог инструменталног састава To the God of Rhythm перкусионисте Небојше Живковића, који је данас један од најизвођенијих светских композитора за музику за удараљке. Његова дела за маримбу и перкусије поставила су нове стандарде извођења. Одушевио нас је на БЕМУС-у пре доста година. Риналди је представио традиционалну музику Италије и Ирске на гајдама соло, да би прешао на флауту у дуету са маримбом у Јесењој променади Марсела Турнијеа, романтичарској музици са латино ритмовима. Савремени француски композитор Ерик Сами је Човека августа осмислио импресионистички, што је истакло вибрације и посебан звук маримбе, јер то је његов инструмент који промовише широм света. И коначно Пјацола, са култном Историјом танга, која у четири става (Bordello 1900, Café 1930, Nightclub 1960, Concert d’Aujourd’hui) прати настајање и развој овог плеса у Буенос Ајресу од краја 19. века. Оригинална партитура за флауту и гитару аранжирана је за маримбу, која је додала егзотични звучни ореол. Пјацолин животни циљ је био да танго из сумњивих крчми Аргентине представи на концертним сценама света, у чему је и успео. Како би то рекао Пуриша Ђорђевић, Танго је тужна мисао што се плеше. Пјацола би био задовољан својим танго утицајем на нашу малу балканску земљу. И овог пута, као и у Новом Саду, Либертанго је заокружио занимљиво и успешно концертно вече на коме је београдска публика могла да чује занимљив програм, реткe инструменте и два изванредна уметника.

[/restrict]