КАПИТАЛИЗАМ, НАЦИЗАМ, УКРАЈИНА

ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА

Ми смо пред новом дубоком кризом западног капиталистичког система и његових вредности. Оне су историјски истрошене и њихов опстанак је лимитиран. Логика капиталистичких интереса је довела до Првог светског рата, а који је само заоштрио противречности и свет је добио Други светски… Хладни рат је показао да и тада много тога није решено. Где смо сад? Трећи светски?

Бригадни генерал Антонио Месенио Занити рече да „већина људи у Србији није у потпуности свесна колико су се развили односи НАТО и Србије“. Италијан је шеф НАТО канцеларије за везу у Београду и зна о чему говори, али је питање да ли добро процењује свесност „људи у Србији“. Нема у Србији мањка свести о томе како се понаша „српска елита“ и да се њени политички послови углавном не слажу с вољом народа – али се то, углавном, узима као нужно зло. Подноси се.

 [restrict]

ПОСЛЕДЊА ЛИНИЈА Наравно да човек, који изађе из Српске радикалне странке са групом која се назове Српска напредна странка – кад схвати да се нашао на линији фронта својих „жутих“ противника која се зове „Европска унија нема алтернативу“ – разуме о чему се ради. Онда рационализација иде ка положају „мора се засад тако, али…“. И он плута с тим „али“, а „али“ је нада да он, такав какав је, ипак неће завршити у загрљају са „партијским друговима“ као што су Зорана Михајловић или Драган Шормаз, или оним сарадницима „напредњака“, од државних функција до медијских радника, чији спектар иде од демократски-жутог до либерално-жутог.

Време пролази а јаз остаје и све је „жући“, вода је све смрдљивија…

И онда бане украјинска криза. С неба па на болне ране. Све се даје „кад се мора“, али неће ваљда и Косово, и Република Српска, и – тако да и „увођење санкција Русији нема алтернативу“.

Чак и кад би успело да се обезбеди медијско прећуткивање и да се преплива прљави канал, из тога нема повратка. На другој обали за русофилне „радикале-напредњаке“ нема ништа. Сем издаје себе и скривања стида. Пред тиме су обазриви и они чији су џепови стотинама пута пунији после укрцавања у „напредњачку“ лађу.

Украјинска криза је ствари довела до краја. Колико год да „ми“ учинимо по „њиховој“ (западњачкој) вољи, неће бити довољно. Јер, „они“ нас не сматрају својим. Зашто? Зато што нисмо „они“.

Сваки „нормалан“ европски народ разуме да Украјинци „имају право“ да подижу споменике Степану Бандери, добром пријатељу Анте Павелића. И Немци су 1939. јавили да „Организација украјинских националисти може бити најбоље упоређена са хрватским усташама“. Исто је и седам деценија касније.

Шта ми да радимо с „нормалним“ Европљанима? Одувек смо се на овом континенту по нечему делили. Ово време није изузетак. Лажу нас кад тврде другачије. Као и увек, неки су нам далеки, неки ближи, неки блиски, али наше искуство из последње историјске драме у којој су нас они понижавали без разумних разлога (Макрон 2018. на годишњици победе у Првом светском рату), или беспризорно сиромашили санкцијама, или хладнокрвно бомбардовали, па нас без јасних принципа проглашавали злочинцима и починиоцима геноцида… На то нормалан народ нормално зна да нам то нису пријатељи. 

И не можемо с њима постати „једно“, колико год да нас политички маневри наших (не)народних партија испотиха гурају ка НАТО-у или громогласно ка – тужној ЕУ. Последња истраживања – која методолошки никад нису евроскептична ни за онолико колико се види из проевропског ТВ-дневника – показују да тек трећина грађана Србије трупка „на европском путу“.

Четири петине политичара, а једна трећина народа!? Може ли се то икако звати демократија.

КРАЈ „ДЕМОКРАТСКИХ“ ПРЕВАРА Прича посвећени истраживач српске љубави за ЕУ – Срби су драстично одбацивали ЕУ кад је Запад поништавајући Резолуцију 1244 признао Косово (2008), кад је из Давоса а преко Светске здравствене организације кренула пандемијска ковид-19 операција (2019), као и сад кад Запад у свом бунцању тражи да с њима пуцамо на Русију.

Народу који не чита дебеле књиге – све је јасно. Начитанијим „политичким аналитичарима“ јасно је да то што народ зна није добро за „систем“. Јер, по којој логици се неупитно ступа „на европском путу“? И зашто је проклето истинито оно за везе са НАТО?

У бинарном систему који диктира Запад – или си с нама или ћемо бити против тебе – то се може разумети само као уцена на коју се пристаје без везе с народном вољом. Јесте, манипулација и дезинформисање народа се подразумевају, али све има крај.

Украјинска криза огољује „демократске“ преваре.

Ни ЕУ, ни НАТО немају проблем са Бандером, а ни са Антом Павелићем. Плус, као и ова двојица „хероја“, и они су против Руса шта год да су – поданици цара, бољшевици, демократска држава. Наш однос је био другачији: краљ Александар је учен краљевању у царском Петрограду, генерал Недић и пронемачки Љотић нису имали ни мрву разумевања за бољшевизам и Стаљина али по цену опстанка нису послали српске војнике на Источни фронт – док је цела Европа слала, 1948. смо се посвађали са Јосифом Висарионовичем али деведесетих смо разумевали ко би нам једини помогао кад би могао…

Не ради се, дакле, о голом интересу. Однос Срба према Русима није тек политичко питање. Политика је сувише тривијална да би у њу све то стало. И зато ту никакав демократски или либерални рационализам ништа није могао да промени. Постоје чињенице пред којима су политичарска вађења зеца из црног шешира – вештине које не остављају утисак.

АЈЗЕНХАУЕРОВЕ ГРЕШКЕ ТРАЈУ Западни интерес нас углавном калкулише као проблем. Шта год нам обећавали и шта год наши вестернизовни политичари чинили за „заједничку ствар“, нема наде за промену. Јер промена је немогућа. 

Тек понеки морални Немац као Вили Вимер неће пристати да се као нормална чињеница узима да је 1999. „рат против Савезне Републике Југославије вођен да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.“ И зато пола века касније: „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.“ (писмо В. Вимера канцелару Г. Шредеру, после конференције у Братислави у организацији Стејт департмента и American Enterprise Institut; Берлин, 02. 05. 2000.)

Ако нам тада (писмо доступно нашој јавности од фебруара 2007) није било сасвим јасно шта се подразумева под „Ајзенхауеровом грешком“ – данас више нема тих питања. Све што смо ми радили ратних четрдесетих за данашњу Америку је – грешка. Због проклетих Руса те 1945. то нису могли да поправе, а деведесетих им се учинило да је тренутак. 

Поглед уназад показује да ово данас није ништа ново. Чак и кад су се заједно борили против нацизма – Американци су се спремали да баце 204 атомске бомбе на Русију, СССР како се то тада звало.

Пројекат Менхетн (1939), „рад научника САД, УК и Канаде на развијању нуклеарног оружја за време Другог светског рата“, првотно се реализовао бомбардовањем Хирошиме и Нагасакија. Али у „неизговореној историји нуклеарног рата“ Мишел Чосудовски подсећа да је званично објашњено да је „то био амерички одговор на намеру нацистичке Немачке да развије атомску бомбу“ – фалш. „Имајте на уму да је пројекат Менхетн покренут 1939, две године пре уласка Америке у рат… Оно што се никада не помиње у историји нуклеарног оружја јесте да је пројекат Менхетн формулисао план употребе нуклеарног оружја против Совјетског Савеза још 1942.“

ПРОБЛЕМИ ЗАПАДНЕ КОНСТАНТЕ У тајном документу од 15. септембра 1945. Пентагон пројектује „дизање Совјетског Савеза у ваздух координисаним нуклеарним нападом усмереним на главна урбана подручја“. Довољне би биле 204 атомске бомбе да би се „Совјетски Савез избрисао са мапе“. А посебна пажња је усмерена на шест градова – Москва, Лењинград, Ташкент, Кијев, Харков, Одеса. План је готов ни месец дана после Хирошиме.

Да бисмо разумели да је оно с чим се данас суочавамо „америчка константа“, подсећамо да је пет година касније Пентагон имао и план атомског удара на Кину. Кад је Куоминтанг, кога су подржавали Американци, поражен у грађанском рату од комуниста, већ у октобру 1949. постоји план за нуклеарни напад на Кину.

И ево – опет су проблем Руси са нацистима у Украјини и Кинези са Тајваном, где су се склонили чангкајшековци. Просто да се не заваравамо благоглагољивошћу „наших“ политичких мислилаца и чинилаца да се „оставимо прошлости и окренемо будућности“. Очигледно, наш положај нема алтернативу. Као што је Вили Вимер чуо и објавио, и ми, Срби, смо необављени посао. Посао би био обављен једино кад би они – као што је бестидно у српском парламенту (2013) износила немачка делегација коју је предводио Андреас Шокенхоф, близак сарадник Ангеле Меркел – успели да нам промене свест. Али они виде да су то „ћорава посла“.

Тако да им једино остаје да „притискају“ наше политичаре. С њима се може. Само им треба времена. Који се наш политичар може препознати по доследности? У било чему. Иако су чињенице које их окружују – константе.

КО ЈЕ УОПШТЕ ПОБЕДИО НЕМЦЕ Извикани антифашизам који је засењивао све после 1945. Американци никад нису узимали као важну чињеницу за уређење света. Напротив. „У последњих 20 година, откако сам почео да предајем, увек сам 9. маја питао који је најважнији догађај који се десио тог дана“, препричава Ивајло Груев, универзитетски професор у Канади, придошао из Бугарске у хладноратовско време. „Одговори су различити: тајфун у Индонезији, отмица авиона у Шри Ланки, избори у Јужној Кореји. У последње две деценије, једини пут сам добио прави одговор од студента рођеног у истом граду као и Михаил Горбачов, у Ставропољу.

„Огромна већина мојих студената, углавном у трећој и четвртој години студија политичких наука, није чула за Црвену армију.

„Други светски рат се учио на следећи начин: Хитлер је извршио инвазију на Европу, а затим је уследио Дан Д (Битка за Нормандију, кад се 156 хиљада америчких, британских и канадских војника искрцало у Нормандији) после чега је убрзо уследио Day V (Дан победе). Главни наратив је био да је америчка војска уништила немачки Вермахт. Моји студенти су били изненађени кад би сазнали да је у ствари Црвена армија победила Немачку и да је СССР изгубио 24 милиона људи, у поређењу са 418 хиљада Американаца и 45 хиљада Канађана.

„Ово тзв. алтернативно гледиште не односи се на маргинални регионални окршај, већ на најразорнији сукоб који је људска цивилизација икада видела, а који је обликовао политику XX века.“

Не, нема ту случајности. Незнање о рату је последица послератних потреба.

НАЦИЗАМ ЈЕ КАПИТАЛИСТИЧКО ЧЕДО У доба ратно САД су обећавале „надокнаду Совјетима за огроман терет који су поднели током Другог светског рата“. А онда „финансијска помоћ коју је Рузвелт више пута обећавао Стаљину“, по одлуци његовог наследника Трумана, одједном постаје знани и хваљени Маршалов план. Тако је кључни антинацистички савезник Совјетски Савез „обнављао сам себе и Источну Европу, док је умерено оштећена Западна Европа добијала – укључујући Немачку – огромну идеолошки условљену, финансијску помоћ“.

Разматрајући застрашујући хоризонт који се назире иза свега тога а што сад отвара украјинску кризу бечки професор Анис Х. Бајрактаревић, сарајевских корена, враћа нас на кључну мисао: „Онај ко не жели да говори о капитализму, нека заувек ћути о нацизму.“ (Макс Хоркхајмер)

Ми смо пред новом дубоком кризом западног капиталистичког система и његових вредности. Оне су историјски истрошене и њихов опстанак је лимитиран. Логика капиталистичких интереса је довела до Првог светског рата, а који је само заоштрио противречности и свет је добио Други светски… Хладни рат је показао да и тада много тога није решено. Где смо сад? Трећи светски?

Украјинска криза је на питању санкција Русији јасно исцртала на мапи света – једна седмина становништва (САД, Канада, Европска унија и сателити, плус Аустралија и невољни Јужнокореанци и Јапанци) наспрам 85 одсто светског људства!

Покушај Америке да од нацистичког Азова и дворске луде Володимира Зеленског направи фронт иза кога ће стати човечанство је илузија. А претња којом они располажу да поправе неуверљивост илузије је све неуверљивија. Опасна, али недостатна.

Тако да кад видите да су се око нечега на истој страни окупили Иран, Израел, Турска, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Сирија, знајте да то може имати само један разлог – да Вашингтон не може да их држи под контролом. Не боје га се. А животно их брине оно што долази после овога. То је тренутак у коме смо.

 [/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *