ЈОШ ЈЕДНА ТАЈНА СЕ ОТКРИВА

ЗАШТО ЈЕВРЕЈИН ЗЕЛЕНСКИ ПОДРЖАВА УКРАЈИНСКЕ НАЦИСТЕ

Зар је могуће да је председник Украјине, Јеврејин Володимир Зеленски, човек који подржава, у политичком животу и војсци ове земље, неонацистичке лудаке и злочинце? То није могуће, рекли би многи

Чак и у вријеме Другог свјетског рата, кад су Јевреји за нацисте били егзистенцијални непријатељи, док су трајали ужаси Холокауста, међу Јеврејима је било издајника свог народа који су служили у оружаним снагама Трећег рајха (као фелдмаршал Милх, генерал Вилберг и други), радили за Гестапо (као чланови организације Zagiew) и учествовали у мучењима својих саплеменика у концлогорима (као руководилац јеврејске „службе безбедности“ у логору Вестерборк). Понављам: чак и у вријеме Холокауста било је Јевреја који су служили нацистима – опомиње Желидраг Никчевић.

Нацисти су људе мешовитог, јеврејско-аријевског порекла, звали „Mischlinge“, па је на десетине људи у чијим венама је, између осталог, текла и јеврејска крв, командовало нацистичким трупама и служило Хитлеру. А о генерал-фелдмаршалу ваздухопловних снага Ерхарду Милху, чији је отац био Јеврејин, Херман Геринг је рекао: „Овде ја одлучујем ко је Јеврејин, а ко није.“

[restrict]

Ево још једног случаја, везаног за Русију – генерал-мајор Вермахта Борис Хољмстон-Смисловски био је аристократског јеврејског порекла, и међу „белима“ за време грађанског рата у Русији. У периоду од 1928. до 1932. постао је обавештајац при Војној управи Рајхсвера (Националне одбране). За време Хитлера заузимао је највиша места у војној обавештајној служби Абвер, а лично га је Канарис бранио 1943, кад је сумњичен за издају. Током Другог светског рата Борис Хољмстон-Смисловски је организовао и спроводио обавештајно-диверзантске операције у совјетској позадини и борио се против руских партизанских јединица. Под својим надзором имао је дивизију „Русланд“, са око 10.000 припадника. После рата му је уточиште пружио Лихтенштајн, који је одбио да га, као ратног злочинца, изручи Совјетском Савезу ради суђења. Наставио је да сарађује с Американцима, помагао војним структурама Западне Немачке, био саветник председника Аргентине Хуана Перона. Умро је у Лихтенштајну 1988, у 90. години живота. Али има и мрачнијих прича него што је она о „мишлинзима“.

ПРИЧА О ХАИМУ ВАЈЦМАНУ Хаим Вајцман се родио 1874. и одрастао у Русији, затим прешао у Немачку, 1903. године настанио се у Великој Британији, а од 1920. до 1946. био вођа Светске ционистичке организације и Јеврејске агенције за Палестину. Од 1948. до смрти 1952. био је први председник државе Израел.      

Иако га већина сународника и других сматрају беспрекорном личношћу историје модерног јеврејства, има и другачијих ставова: рецимо, у књизи америчког рабина Шонфелда „Жртве Холокауста оптужују: Документи и сведочанства о јеврејским ратним злочинцима“, објављеној у Њујорку 1977, о њему се пише као о немилосрдном типу човека, спремном да жртвује свој народ ради стварања државе Израел. Поједини јеврејски историчари тврде да богати амерички Јевреји и Вајцман нису желели (а наводно су могли) да из Источне Европе у Јужну Америку и другде бродовима пребаце своје сународнике, и тако им спасу живот од Хитлеровог „коначног решења“. Чињеница је да је Вајцман 1937. отворено изјавио: „Питам се можете ли ви да преселите шест милиона Јевреја у Палестину? И одговарам – не. Из трагичне провалије ја хоћу да избавим два милиона младих… А стари нека ишчезну… Они су – прах, економска и духовна прашина у суровом свету… Само ће млада грана наставити живот.“

Прва масовна убиства Јевреја у Немачкој – по „расном критеријуму“, оном који ће довести до „коначног решења“ – десила су се у тзв. Кристалној ноћи, 9. новембра 1938. године (убијено је око 90 људи). А самоуверени Вајцман, уместо да спасава што се спасти може, предсказује масовно уништење Јевреја, више од годину дана пре „Кристалне ноћи“. Јевреји у Немачкој до 1938. године, иако гоњени и понижавани, још нису масовно убијани. Вајцман је, међутим, мислио да ће страдање старијих Јевреја који су се, авај, трајно асимиловали помоћи да у Израел стигну само „млади и здрави“. Видео је шта се спрема, али је одабрао стратешко-тактички приступ који је више одговарао његовој визији јеврејске будућности.

За разлику од Вајцмана, било је и циониста, попут Владимира (Зеева) Жаботинског (умро 1940), који су таква размишљања сматрали монструозним. Он је био против пребацивања само „младих и здравих“ у Палестину, јер повратак у „земљу обећану“ не може бити „објављивање јеврејског народа као књиге са изабраним одломцима“. Ко се усуђује да жртвује остале, питао се Жаботински. Сви Јевреји заслужују своју државу, а не само биолошки изабрани, млади и јаки. Биограф Жаботинског Орен пише: „Уочи Другог светског рата он ће предосетити катастрофу, која се надвија над источноевропско јеврејство, и истаћи паролу пуне евакуације Јевреја из Пољске у Израел. Он је био спреман да стане на чело нелегалне флоте, да превезе стотине хиљада пољских Јевреја. Тај план није наишао на разумевање.“

Вајцманов „селекционизам“ је, очито, био прихваћенији. По свему судећи, имао је више следбеника. На пример, мађарски рабин Шејц, као да развија Вајцманову мисао, писао је 1939. године: „Расистички закони, који се сада примењују против Јевреја, могу се показати и мучним и погибељним за хиљаде и хиљаде Јевреја, но све јеврејство у целини ти закони ће очистити, разбудити и подмладити.“

ЈЕВРЕЈИ ОПТУЖУЈУ ВАЈЦМАНА Следбеници Жаботинског су, 25. маја 1964, у својим новинама „Херут“ дигли оптужницу против Вајцмана: „Како објаснити ту чињеницу, да су руководиоци Јеврејске агенције, вођи ционистичког покрета, ћутали? Зашто нису дигли свој глас, зашто нису крикнули да чује цео свет?… Историја тек има да каже да ли је и само постојање издајничке Јеврејске агенције било помоћ за нацисте. Историја, тај праведни и неподмитљиви судија, изрећи ће пресуду и руководиоцима Јеврејске агенције, и вођама ционистичког покрета. Потресна је чињеница да те вође и делатници настављају као и пре да буду на челу јеврејских, ционистичких и израелских институција.“

А 24. априла 1966. израелске новине „Марив“ објавиле су полемику током које је један од бивших командира Хагане (ционистичка војна организација), посланик Кнесета Хаим Ландау изјавио: „Чињеница је да је 1942. године Јеврејска агенција знала за уништавање Јевреја… Цела је истина да не само да су они о томе ћутали него су приморавали и друге који су знали – да ћуте.“ Неки су сматрали да је формирање Израела важније од спречавања Холокауста. И присетио се Ландау како му је један од водећих ционистичких активиста Исак Гринбаум признао: „Када су ме питали, хоћеш ли дати паре да се спасавају Јевреји у земљама где их прогоне, рекао сам не. Сматрам да се треба супротставити таласу избеглиштва, он нас може запљуснути и потиснути нашу ционистичку делатност у други план.“ У истој полемици извесни Елезар Ливне потврдио је: „Да је наш главни циљ био да спречимо ликвидацију Јевреја, спасли бисмо многе.“ Али главни циљ је био стварање државе, а не „хуманизам и ренесанса“.

САРАДЊА С ТРЕЋИМ РАЈХОМ Историчар ционизма Лионел Дадиани, иначе противник сваког антисемитизма, писао је у књизи „Критика идеологије и политике социјал-ционизма“, да је убрзо после доласка Хитлера на власт ционистички покрет „закључио с хитлеровцима договор о преносу из Немачке у Палестину, у облику разних врста робе, капитала немачких Јевреја. Тај договор скршио је економски бојкот усмерен против нацистичке Немачке и обезбедио јој веома крупну суму у конвертибилној валути“.

Али ствар није само у економској сарадњи ционизма и нациста у првим данима Хитлерове власти. Дадиани износи, на основу неоспорних документованих података, и следећу причу: „Један од руководилаца Хагане Фејфел Полкес у фебруару-марту 1937. ступио је у контакт с официрима Гестапоа и нацистичке обавештајне службе, боравећи по њиховом позиву у Берлину. Полкес, предавши нацистичким емисарима низ битних података који су их занимали, дао је и неколико важних изјава. Национални јеврејски кругови – подвукао је он – изразили су велику радост поводом радикалне политике према Јеврејима, јер је као њен резултат јеврејско становништво Палестине толико порасло, да се у догледној будућности може рачунати на то да ће Јевреји, а не Арапи, постати већина у Палестини. И стварно, од 1933. до 1937. године јеврејско становништво Палестине порасло је више но двапут, достигавши скоро 400 хиљада људи. Десило се и нешто незамисливо. У документу који је о преговорима с Полкесом саставила нацистичка служба безбедности (тај документ био је објављен у трећем броју немачког часописа Хоризонт за 1970. годину) наведено је да је Адолф Ајхман изасланику циониста Фејфелу Полкесу обећао да ће на Јевреје бити извршен притисак, да се они који емигрирају обавежу да ће отићи искључиво у Палестину.“ Сарадњом Ајхмана с Полкесом непосредно је руководио Хајдрих. Ко је био надређени Хајдриху, не треба ни говорити.

„ВАЈЦМАНОВЦИ“ СЕ НИСУ ПОКАЈАЛИ Они који су, међу ционистима, створили овај план нису се нарочито кајали. Жртве су, за разлику од Жаботинског и његових следбеника, сматрали неопходним. Вајцманов наследник на дужности председника Светске ционистичке организације Наум Голдман без околишења записао је у својој „Аутобиографији“ (1971) да је за победу ционизма била неопходна јеврејска „солидарност“, и да је баш „ужасно истребљење милиона Јевреја од стране нациста имало као свој благотворни ефекат буђење управо такве солидарности, јер су многи до тада били сасвим равнодушни“. Тај исти Голдман је, 1975, у књизи „Куда иде Израел“, написао и ово: „Сумњам да би без уништења шест милиона Јевреја већина у Уједињеним нацијама дигла руке у корист стварања јеврејске државе.“

„Селекционизам“ је, сматрају неки, успео. Од нациста су углавном страдали обични Јевреји, а значајне личности су, опет углавном, избегле страдање. Рецимо, челник Социјалистичке партије Француске и председник владе Народног фронта 1936–1938. Леон Блум био је 1940. ухапшен и депортован у Немачку. Вратио се, жив и здрав, и наставио да се бави политиком. И Фројд је склоњен с „опасног терена“ Аустрије у Лондон, где је умро 1939. године.

Руски историчар Вадим Кожинов (у преводу покојног др Драгомира М. Давидовића) писао је: „Сасвим је могуће да неки људи сматрају ’жртвовање’ милиона Јевреја ради стварања државе Израел херојским (и, наравно, дубоко трагичним) чином. Уосталом, стварање многих држава било је праћено огромним жртвама. Може се разумети и такво гледиште. Али се из онога што се десило такође могу – и морају – извести и неки други закључци.“

Кад све ово знамо, бива нам јасно како је могуће да Јеврејин Зеленски подржава украјинске нацисте. То је, једноставно, макијавелизам, иза кога стоји НАТО империја. Што више Украјинаца изгине у рату с Русима, то ће Украјина више бити „Антирусија“. А украјински нацисти су спремни и да убијају и да гину.

Ово је тајна великог злочина, о којој Желидраг Никчевић пише: „Током 2014–2015. украјински олигарх Коломојски, Јеврејин, потрошио је десетине милиона долара на формирање и подржавање неонацистичких одреда ’Азов’ и ’Ајдар’. У јесен 2014. ти неонацисти су постали посланици у Врховној ради Украјине, и тамо формирали међуфракцијску групу коју је контролисао Коломојски. Један од чланова те групе био је шеф ’Азова’, неонациста Билецки. Јеврејину-олигарху то нимало није сметало. Узгред, баш Коломојски је био један од оних који су на власт довели Зеленског. Кад је дошао на власт, Јеврејин Зеленски није распустио ’Азов’. Напротив, недавно је командиру ’Азова’, неонацисти Прокопенку додијелио звање хероја Украјине.“

Јер, како вели Никчевић, „савременом украјинском неонацизму – за разлику од хитлеровског нацизма – Јевреји не представљају главне, егзистенцијалне непријатеље. Да, антисемитизам украјинских неонациста постоји, али су њихов приоритетни, смртни непријатељ ипак ’хорде са Истока’, то јест Руси. Истовремено, то украјинским неонацистима пружа прилику да прикрију своју суштину – ’ако наш главни непријатељ нису Јевреји, онда ми нисмо нацисти’.“ У шта, наравно, нико нормалан не верује. Јесте, они су нацисти, иако им је председник Зеленски.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *