„ISTORIJSKI“ CRNI OBRAČUN KOD O. K. KORALA U HOLIVUDU

Ovogodišnja dodela Oskara će se, kažu, pamtiti po čuvenom šamaru koji je jedan crni glumac opalio drugom. Taj je momenat dokazao, baš kao i diktirane licemerne osude Zapada na račun Rusije koja je napala Ukrajinu, da je taj divni novi, pravični, demokratski vrli svet – koji oni tako vole da štite i nameću svima što ga bezobrazno još nisu prihvatili, zapravo, kao što je uvek bio, kao što i danas jeste i kao što će zasigurno i dalje biti – ništa drugo do Divlji zapad

Posle nedavno održane, 94. po redu, dodele nagrade Američke akademije za filmsku umetnost i nauku, njihovog Oskara, najviše se pričalo „o šamaru“. Da nema rata u Ukrajini, to bi i dalje, barem u tamošnjim medijima, bio najzastupljeniji događaj u medijima i na društvenim mrežama. Srećom, ozbiljnije teme ga već zatrpavaju i ako ne dobije neki novi preokret u vidu, recimo, ozbiljnije kaznene reakcije Akademije, sve će pasti u zaborav. Međutim, daleko važnija i svakako zanimljivija od „čuvenog šamara“ je činjenica da je s njegovim „pucanjem“ kolateralno, dakle sigurno neplanirano, otkriveno mnogo toga u vezi s ovom nagradom i posebno, mislilo se, trajno uvedenim „novim vrednostima“ Zapada koje su tako mukotrpno, uporno i agresivno godinama uvođene uz pomoć Holivuda. [restrict]

Šamarčina glumcu, ali i gledaocima Blazirani, izveštačeni, licemerni, od stvarnosti u kome živi ogroman deo njihove publike potpuno izopšteni predstavnici holivudskog krema – obično prisutnog u večeri dodele Oskara, posebno pre kada im se dele pokloni i posle kada krenu žurke bez kraja – odrađivali su „najvažnije filmsko veče u godini“ ubeđeni arogantno kako svojim božanskim prisustvom celom svetu čine neverovatnu čast, pa i uslugu. Taman kada su poverovali da su i te večeri demonstrirali sve neophodne smernice i potvrde kako se valja ponašati u novom svetu po merilima i diktatu neoliberalnog „slobodnog sveta“, dobili su šamarčinu. Ali ne, nije to onaj šamar. Gotovo izvesno dobro isplaniran i uvežbavan ko zna koliko puta pre nego što će pred kamerama biti izveden kao jeftini filmski obračun, onaj koji je navodno uvređeni Vil Smit zalepio voditelju Krisu Roku jer mu je uvredio ženu, a potom je sa svog mesta sve začinio prostačkim psovkama i huliganskim pretnjama. Ne, taj je momenat dokazao, baš kao i diktirane licemerne osude Zapada na račun Rusije koja je napala Ukrajinu, da je taj divni novi, pravični, demokratski vrli svet – koji oni tako rado vole da štite i nameću svima što ga bezobrazno još nisu prihvatili, zapravo, kao što je i uvek bio, kao što i danas jeste i kao što će zasigurno i dalje biti – ništa drugo do Divlji zapad! Kaubojski se sve rešava nasiljem, psovkama, pretnjama. Ili bar lepljenjem etiketa, izopštavanjem iz sveta, pa čak i iz istorije. Razume se, samo kad je neophodno u okviru njihove političke ispravnosti i zbog njene odbrane. Namešteno ili spontano Vil Smit je ovaj šamar udario kolegi Krisu Roku, a odalamio ga je celom zapadnom svetu koji se deklarativno zalaže protiv svakog nasilja, pada u očaj od brige zbog nepravdi učinjenih od strane zaostalih nasilnika što ugrožavaju njihovu demokratsku idilu, spreman je i da klečanjem izrazi podršku onima koje smatra žrtvama čije stradanje simboliše ono što su sami nametnuli kao principe svog savršenstva koje su uveli u svojim kvazidemokratskim državama gde su svi jednaki, prepuni međusobne ljubavi, poštovanja, razumevanja… A onda, tras, šamarčina, psovke i pretnje. Pred milionima ljudi, koji iz nekog razloga širom sveta i dalje gledaju dosadno i izveštačeno međusobno hvalisanje i veličanje najbezočnijih, najporočnijih, najciničnijih, najlicemernijih predstavnika ljudskog roda koje možete zamisliti. Na ovom „istorijskom“ vašaru taštine, konačno, Holivud i kurjaci neoliberalne falange pokazali su svoje pravo lice. A toliko omiljenoj crnoj boji kože kojoj je poslednjih godina podređeno baš sve, kako na ovakvim predstavama, tako i u doslovno svim proizvodima takozvane industrije zabave, stigma da su neotesani, primitivni, nasilni, na čijoj se anulaciji tako naporno i agresivno radi, dobila je praktičnu potvrdu. Oni koji znaju šta su zaista videli te večeri i nije potrebno da im na to neko skreće pažnju. Nema veze što će sve biti brzo ispeglano (samo posle dva dana Smit se javno izvinio kolegi koga je ošamario), ali spoznaja da je američki Divlji zapad i dalje prisutan i da je i te kako obojen i crnom bojom, znaju prosečni stanovnici „najdemokratskije zemlje na svetu“ iz sopstvenih života, štetno je i sramotno iskočila iz kutije sreće koju opsenari „novog normalnog“ uporno prodaju svetu i domaćim mušterijama.

I dok je te večeri, nekoliko minuta pošto je muški ošamario kolegu, držeći čvrsto svom bezgraničnom egu jedino odgovarajuću statusnu statuicu Oskara, kojom je ovenčan kao najbolji glumac protekle godine za ulogu u filmu „Kralj Ričard“, Smit ženski ridao takođe uživo, takođe besramno i takođe izveštačeno, trebalo je da mu, da ima pravde, zbog te očajne glume odmah oduzmu Oskara. Ali, ako ništa drugo, o istom trošku je pokazao sav neophodni raspon modernog muškarca, od agresivnog mužjaka koji hrabro štiti svoju ženku, do frustriranog i feminiziranog emotivca koji ženskim suzama nesuvislo pokušava da objasni svoje preteške emotivne turbulencije koje ni sam ne razume. Samo je nedostajalo da recimo izjavi kako se najbolje oseća kao „nebinarna“ (bespolna) osoba! To bi se veče Oskara sigurno dugo i radosno prepričavalo.

Pre samo nekoliko godina, kada je poslednji put ceremoniju dodele Oskara vodio poznati britanski komičar otrovnog jezika Riki Džervejz, ono što je tokom te zaista nezaboravne večeri sasuo u lice američkim kolegama bilo je tako politički nekorektno, brutalno i istinski uvredljivo (ali istinito i potpuno zasluženo!) da bi po ovogodišnjim Vil Smit aršinima Riki morao da bude upucan na bini od bar desetak uvređenih „superzvezda“. Zanimljivo, tada ne beše Divljeg zapada. Svi su se kiselo smejali i ostali mirni. Dobro, Džervejzu je ova „tezga“ zauvek propala i to ne samo zbog pogano politički nekorektnog jezika ili zato što je previše beo za tu funkciju već zato što će posle ovogodišnjeg šamara ta ionako besmislena i dosadna manifestacija postati još dosadnija jer se više niko neće usuditi da komentariše bilo čiju pojavu. Ubuduće to će biti veliki školski čas neoliberalne etikecije i kurs uzvišene ljudske dobrote kakvu nije moguće naći nigde drugde u varvarskom i još neprosvećenom svetu. A kada smo već kod neizmerne dobrote, nju je uoči dodele Oskara još jednom ispoljio holivudski sineasta i glumac Šon Pen, poslednjih godina izuzetno aktivni samozvani altruista i zaštitnik posebno odabranih, Zapadu prigodnih nesrećnika širom sveta. Van sebe od besa što Rusija teroriše njegovu jadnu Ukrajinu, zahtevao je da se ceremonija bojkotuje ako na njoj ne bude govorio ukrajinski predsednik Zelenski. Kakve on ima veze sa svečanom dodelom Oskara teško je reći, i ako ima mesta za takve govorancije i jadikovke nekog predsednika, zašto se prethodnih decenija nijedan drugi predsednik čija je zemlja (najčešće baš od Sjedinjenih Država i njenih saveznika) bila terorisana i pustošena nije obraćao na tom skupu? Na to Pen nije imao odgovor. Doduše, to ga niko nije ni pitao. Da ga ne zbunjuje. Ipak, Zelenski nije dobio reč na dodeli Oskara, a ni kolege Pena nisu pojurile da je zbog Ukrajine bojkotuju. Zanimljivo je da nije bilo mnogo komentara na ukrajinsku temu, osim nekoliko usputnih bockanja, lamentiranja i poziva na mir. Mada se od jedne u ovakvim prilikama uvek prisutne histerične zaštitnice pravde i zadate „linije“ moglo čuti čak i to da je u Ukrajini u toku genocid! Još jedna, inače, u Holivudu i na Zapadu omiljena reč koja se koristi, naravno, samo kada nisu u pitanju njihova ratna zlodela.

Istorijska dosada i beleške za pamćenje Veče Oskara je, dakle, bilo uobičajeno dosadno, što se nagrada tiče potpuno predvidljivo, ali i planirano ili spontano bitno drugačije nego ikada ranije. Dok je istorija ispisivana velikim slovima jer je jedna žena (Džejn Kempion) prvi put za skoro vek od kada se dodeljuje Oskar dva puta nominovana i dva puta dobila ovu nagradu u kategoriji najbolje režije (ove godine za film „Moć psa“ o kome smo pisali) i što je snishodljivom i tipično holivudski ljigavom „brigom“ za hendikepirane Oskarima ispraćena drama o gluvonemoj porodicu („Koda“) koja je time zapravo završila kao hit ovogodišnje dodele Oskara, kaubojsko-salunski obračun dva crnca je svakako još jedan važan beleg za pisce istorije ove tako važne predstave. Nećemo trošiti reči na more glupavih, jadnih i zapravo besmislenih navodno duhovitih „skečeva“ crnih voditeljki koje su tu bile da bi se ispunila zadata rasna kvota, a ne da bi nekog zabavile ili učinile ovaj program makar ne uobičajeno (u odsustvu Džervejza!) dosadnim. Uostalom, možda ih treba pomenuti. Uz Smit–Rok „skandal“ i njihovo jadno i nesuvislo prisustvo, postoji šansa da će aktuelno „crno u modi“ postati demode?! Ali moguće je da se vara svako ko tako misli. Verovatnije deluje ideja da na nekoj budućoj dodeli Oskara bude vraćen Riki Džervejz, ali da bi od nekog tada uvređenog crnog superstara dobio recimo pesnicu u lice, a što da ne, i ozbiljnije prebijanje. To bi bio šou za nezaborav i dugo pominjanje.    

[/restrict]