„ИСТОРИЈСКИ“ ЦРНИ ОБРАЧУН КОД O. К. КОРАЛА У ХОЛИВУДУ

Овогодишња додела Оскара ће се, кажу, памтити по чувеном шамару који је један црни глумац опалио другом. Тај је моменат доказао, баш као и диктиране лицемерне осуде Запада на рачун Русије која је напала Украјину, да је тај дивни нови, правични, демократски врли свет – који они тако воле да штите и намећу свима што га безобразно још нису прихватили, заправо, као што је увек био, као што и данас јесте и као што ће засигурно и даље бити – ништа друго до Дивљи запад

После недавно одржане, 94. по реду, доделе награде Америчке академије за филмску уметност и науку, њиховог Оскара, највише се причало „о шамару“. Да нема рата у Украјини, то би и даље, барем у тамошњим медијима, био најзаступљенији догађај у медијима и на друштвеним мрежама. Срећом, озбиљније теме га већ затрпавају и ако не добије неки нови преокрет у виду, рецимо, озбиљније казнене реакције Академије, све ће пасти у заборав. Међутим, далеко важнија и свакако занимљивија од „чувеног шамара“ је чињеница да је с његовим „пуцањем“ колатерално, дакле сигурно непланирано, откривено много тога у вези с овом наградом и посебно, мислило се, трајно уведеним „новим вредностима“ Запада које су тако мукотрпно, упорно и агресивно годинама увођене уз помоћ Холивуда.

[restrict]

Шамарчина глумцу, али и гледаоцима Блазирани, извештачени, лицемерни, од стварности у коме живи огроман део њихове публике потпуно изопштени представници холивудског крема – обично присутног у вечери доделе Оскара, посебно пре када им се деле поклони и после када крену журке без краја – одрађивали су „најважније филмско вече у години“ убеђени арогантно како својим божанским присуством целом свету чине невероватну част, па и услугу. Таман када су поверовали да су и те вечери демонстрирали све неопходне смернице и потврде како се ваља понашати у новом свету по мерилима и диктату неолибералног „слободног света“, добили су шамарчину. Али не, није то онај шамар. Готово извесно добро испланиран и увежбаван ко зна колико пута пре него што ће пред камерама бити изведен као јефтини филмски обрачун, онај који је наводно увређени Вил Смит залепио водитељу Крису Року јер му је увредио жену, а потом је са свог места све зачинио простачким псовкама и хулиганским претњама. Не, тај је моменат доказао, баш као и диктиране лицемерне осуде Запада на рачун Русије која је напала Украјину, да је тај дивни нови, правични, демократски врли свет – који они тако радо воле да штите и намећу свима што га безобразно још нису прихватили, заправо, као што је и увек био, као што и данас јесте и као што ће засигурно и даље бити – ништа друго до Дивљи запад! Каубојски се све решава насиљем, псовкама, претњама. Или бар лепљењем етикета, изопштавањем из света, па чак и из историје. Разуме се, само кад је неопходно у оквиру њихове политичке исправности и због њене одбране. Намештено или спонтано Вил Смит је овај шамар ударио колеги Крису Року, а одаламио га је целом западном свету који се декларативно залаже против сваког насиља, пада у очај од бриге због неправди учињених од стране заосталих насилника што угрожавају њихову демократску идилу, спреман је и да клечањем изрази подршку онима које сматра жртвама чије страдање симболише оно што су сами наметнули као принципе свог савршенства које су увели у својим квазидемократским државама где су сви једнаки, препуни међусобне љубави, поштовања, разумевања… А онда, трас, шамарчина, псовке и претње. Пред милионима људи, који из неког разлога широм света и даље гледају досадно и извештачено међусобно хвалисање и величање најбезочнијих, најпорочнијих, најциничнијих, најлицемернијих представника људског рода које можете замислити. На овом „историјском“ вашару таштине, коначно, Холивуд и курјаци неолибералне фаланге показали су своје право лице. А толико омиљеној црној боји коже којој је последњих година подређено баш све, како на оваквим представама, тако и у дословно свим производима такозване индустрије забаве, стигма да су неотесани, примитивни, насилни, на чијој се анулацији тако напорно и агресивно ради, добила је практичну потврду. Они који знају шта су заиста видели те вечери и није потребно да им на то неко скреће пажњу. Нема везе што ће све бити брзо испеглано (само после два дана Смит се јавно извинио колеги кога је ошамарио), али спознаја да је амерички Дивљи запад и даље присутан и да је и те како обојен и црном бојом, знају просечни становници „најдемократскије земље на свету“ из сопствених живота, штетно је и срамотно искочила из кутије среће коју опсенари „новог нормалног“ упорно продају свету и домаћим муштеријама.

И док је те вечери, неколико минута пошто је мушки ошамарио колегу, држећи чврсто свом безграничном егу једино одговарајућу статусну статуицу Оскара, којом је овенчан као најбољи глумац протекле године за улогу у филму „Краљ Ричард“, Смит женски ридао такође уживо, такође бесрамно и такође извештачено, требало је да му, да има правде, због те очајне глуме одмах одузму Оскара. Али, ако ништа друго, о истом трошку је показао сав неопходни распон модерног мушкарца, од агресивног мужјака који храбро штити своју женку, до фрустрираног и феминизираног емотивца који женским сузама несувисло покушава да објасни своје претешке емотивне турбуленције које ни сам не разуме. Само је недостајало да рецимо изјави како се најбоље осећа као „небинарна“ (бесполна) особа! То би се вече Оскара сигурно дуго и радосно препричавало.

Пре само неколико година, када је последњи пут церемонију доделе Оскара водио познати британски комичар отровног језика Рики Џервејз, оно што је током те заиста незаборавне вечери сасуо у лице америчким колегама било је тако политички некоректно, брутално и истински увредљиво (али истинито и потпуно заслужено!) да би по овогодишњим Вил Смит аршинима Рики морао да буде упуцан на бини од бар десетак увређених „суперзвезда“. Занимљиво, тада не беше Дивљег запада. Сви су се кисело смејали и остали мирни. Добро, Џервејзу је ова „тезга“ заувек пропала и то не само због погано политички некоректног језика или зато што је превише бео за ту функцију већ зато што ће после овогодишњег шамара та ионако бесмислена и досадна манифестација постати још досаднија јер се више нико неће усудити да коментарише било чију појаву. Убудуће то ће бити велики школски час неолибералне етикеције и курс узвишене људске доброте какву није могуће наћи нигде другде у варварском и још непросвећеном свету. А када смо већ код неизмерне доброте, њу је уочи доделе Оскара још једном испољио холивудски синеаста и глумац Шон Пен, последњих година изузетно активни самозвани алтруиста и заштитник посебно одабраних, Западу пригодних несрећника широм света. Ван себе од беса што Русија терорише његову јадну Украјину, захтевао је да се церемонија бојкотује ако на њој не буде говорио украјински председник Зеленски. Какве он има везе са свечаном доделом Оскара тешко је рећи, и ако има места за такве говоранције и јадиковке неког председника, зашто се претходних деценија ниједан други председник чија је земља (најчешће баш од Сједињених Држава и њених савезника) била терорисана и пустошена није обраћао на том скупу? На то Пен није имао одговор. Додуше, то га нико није ни питао. Да га не збуњује. Ипак, Зеленски није добио реч на додели Оскара, а ни колеге Пена нису појуриле да је због Украјине бојкотују. Занимљиво је да није било много коментара на украјинску тему, осим неколико успутних боцкања, ламентирања и позива на мир. Мада се од једне у оваквим приликама увек присутне хистеричне заштитнице правде и задате „линије“ могло чути чак и то да је у Украјини у току геноцид! Још једна, иначе, у Холивуду и на Западу омиљена реч која се користи, наравно, само када нису у питању њихова ратна злодела.

Историјска досада и белешке за памћење Вече Оскара је, дакле, било уобичајено досадно, што се награда тиче потпуно предвидљиво, али и планирано или спонтано битно другачије него икада раније. Док је историја исписивана великим словима јер је једна жена (Џејн Кемпион) први пут за скоро век од када се додељује Оскар два пута номинована и два пута добила ову награду у категорији најбоље режије (ове године за филм „Моћ пса“ о коме смо писали) и што је снисходљивом и типично холивудски љигавом „бригом“ за хендикепиране Оскарима испраћена драма о глувонемој породицу („Кода“) која је тиме заправо завршила као хит овогодишње доделе Оскара, каубојско-салунски обрачун два црнца је свакако још један важан белег за писце историје ове тако важне представе. Нећемо трошити речи на море глупавих, јадних и заправо бесмислених наводно духовитих „скечева“ црних водитељки које су ту биле да би се испунила задата расна квота, а не да би неког забавиле или учиниле овај програм макар не уобичајено (у одсуству Џервејза!) досадним. Уосталом, можда их треба поменути. Уз Смит–Рок „скандал“ и њихово јадно и несувисло присуство, постоји шанса да ће актуелно „црно у моди“ постати демоде?! Али могуће је да се вара свако ко тако мисли. Вероватније делује идеја да на некој будућој додели Оскара буде враћен Рики Џервејз, али да би од неког тада увређеног црног суперстара добио рецимо песницу у лице, а што да не, и озбиљније пребијање. То би био шоу за незаборав и дуго помињање.    

[/restrict]