ХАРМОНИЈА ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ И ФАНТАСТИКЕ

ИЗЛОЖБА У БЕОГРАДСКОЈ ГАЛЕРИЈИ „ЛУЦИДА“

Ђорђе Љ. Савић је унео личносни моменат у савремену фантастику, топло сунце Југа у тренутку када тој врсти сликарства прети отуђење и замирање у хиперреализму, илустративности и поткултури. Његово дело је одмах препознато од упућених, па је прошле године добио једну од откупних награда на Бијеналу фантастике

У престижној београдској Галерији „Луцида“ током априла је отворена изложба слика Ђорђа Љ. Савића (Београд, 1982). Уметник је школовани сликар, завршио је Факултет примењених уметности, на коме се стиче бољи увид у традиционалне технике и сликарски занат него на Факултету ликовних уметности, што је важан моменат када је реч о овом младом мајстору. После студија прошао је неколико експерименталних фаза сликарског истраживања популарне иконографије и апстракције, да би свој уметнички пут пронашао у оквиру цркве, као фрескописац и иконописац. У групи живописаца са којима ради исликао је више од тридесет цркава у земљи и иностранству, као и бројне иконе, поставши специјалиста за представљање лика Христа Пантократора на великом формату у куполи цркве и Богородице у апсиди. Тај наизглед неважан податак за једног савременог уметника кључан је за њега. Да бисмо сазнали колику је новину Савић донео на српској ликовној сцени треба, међутим, да имамо још шири увид.

[restrict]

ЕСТЕТСКЕ КАТЕГОРИЈЕ НОВИЈЕГ СРПСКОГ СЛИКАРСТВА Новије српско сликарство одређено је с највише две-три естетске категорије, ако га уопштено разматрамо. Карактеришу га заправо највише две велике стилске формације. Једна од њих, реализам, од раног 19. века, а друга бидермајери великих мајстора Константина Данила, Стеве Тодоровића, Паје Јовановића, Уроша Предића и Стевана Алексића траје до наших дана у бројним подваријантама соцреализма, хиперреализма, магичног реализма, урбаног (поп), завичајног и ангажованог реализма. Можда се може рећи да је и једна грана, рукавац реализма, ретки интимизам, одржан од Косте Миличевића до савремених сликара. Друга велика стилска формација је фантастика, која постоји од Леона Коена, Милене Павловић Барили, надреалиста до младих сликара, Савићевих школских другова Немање Мате Ђорђевића и Владимира Лалића. Најважнију улогу имала је група Медиала, која је утицала као покрет на бројне, не само ликовне ствараоце, од 1960-их година до данас. Велики познавалац српског модернизма, историчар уметности Станислав Сташа Живковић изнео је занимљиву тезу, коју је чини се бранио Драгослав Срејовић и отворено Павле Васић. Живковић каже да постоји континуитет између старе, неолитске, затим грчке, римске и византијске уметности све до модерне, у знаку превласти боје, сведене и монументалне композиције. Тај вид утицаја веома је уочљив у стваралаштву појединих чланова Децембарске групе, Лазара Возаревића, Александра Томашевића, Лазара Вујаклије, Драгутина Цигарчића Циге и Младена Србиновића. Тек с Медиалом започиње у српској уметности превласт Севера, тиме и ирационализма, мистицизам Боша, Бројгела, Дирера, Шонгауера, браће Ван Ајк и Конрада Вица, кога је волео Дадо Ђурић, као и премоћ студиозног, прецизног цртежа, таме, детаља и сложене композиције. Павле Васић је отворено био против Медиале, јер је мислио да не припада српској рационалној и светлој уметности, пониклој на медитеранским и средњовековним основама. Овај увод у историјске односе снага на домаћој ликовној сцени морамо пре свега имати у виду када разматрамо револуционарни допринос Ђорђа Љ. Савића.

Премда је објавио најважнији текст о утицају старе источноправославне на нову српску уметност, сасвим симболички у „Зографу“, најбољем часопису за ликовно средњовековље, отац наше историје модерне уметности Лазар Трифуновић приватно је сматрао да завештање српских цркава и манастира у 20. веку јесте добро само за етикете на вину „Цар Лазар“ и „Царица Милица“ и такав је био већински став наших модерних уметника и критичара. Сасвим су били ретки они који су, као Гордана Бабић, непревазиђени познавалац средњовековне српске уметности православног света, сматрали да савремена, актуелна уметност може настати на ромејским основама.

СПАЈАЊЕ НЕСПОЈИВОГ Ђорђе Љ. Савић је учинио нешто немогуће, никада виђено у нашој уметности. Није као Томашевић, Возаревић, Светозар Света Самуровић и касније Зоран Гребенаровић увео византијску естетику у апстракцију, што је донекле на други начин чинио и Милић од Мачве, спојивши велике касноготске Фламанце са иконописом. Сликајући црквене ансамбле Савићу се отворио пут, вероватно као још једно призвање и потврда његовог талента, али на ирационалним а не само православним основама. Не изневеравајући свете ликове и орнат, успео је немогуће – да слика изворно „византијску фантастику“, како Биљана Јотић дефинише Медиалу. Спојио је неспојиво, зачудно и машту, коју црквени оци ниподаштавају као прелест са христоликим ликовима. Није ли уосталом цела хришћанска повест, од житија, слика и скулптура до саме готске архитектуре на известан начин фантастична? Анђели и демони обичном човеку делују надреално, али су заправо само део друге, оностране стварности. Тако и Савићево сликарство изгледа у односу на данашњу отуђену, рационалну и хладну техноварварску, дигиталну поставангарду електронике и роботике. Унео је православним језиком речено личносни моменат у савремену фантастику, топло сунце Југа у тренутку када тој врсти сликарства прети отуђење и замирање у хиперреализму, илустративности и поткултури. Многи су станови у Божјој кући, па тако овај сликар налази своје место. Његово дело је одмах препознато од упућених, па је прошле године добио једну од откупних награда на Бијеналу фантастике, а изложбу у угледној Галерији „Луцида“ назвао је сасвим примерено и симболички „Ars Sacra“. Овај млади лав српског фантастичног сликарства доживео је битну измену, преумљење, отворила му се слика онеобиченог типа, у коју је он дуго сумњао, мислећи да нешто погрешно ствара, али га је јавно прихватање разуверило. И њега је, како каже, „ујела Медиалина буба“, али је одолео да скоро усамљено у својој генерацији не буде под утицајем Дада Ђурића, Владимира Величковића и Љубе Поповића. Пронашао је само свој, лични пут ка слици онеобиченог реда и друге визије, према другачијем инкарнату, насликаној коси (рељефно), шареном колориту и деформацијама

које источноправославну слику уводе у фантастично, више на нивоу атмосфере него отвореног формалног решења. То што је он урадио никада се није догодило у историји наше уметности, први је а вероватно и последњи који је спојио црквену уметност с фантастиком. Пошто му у том смислу нема равна на домаћој сцени, погледајмо како ствари стоје у свету. Тамо има таквих досега. Рус који живи у Бечу

Харалампи Орошаков спојио је источнохришћанску иконографију с авангардном уметношћу а о деловању руских сликара који стварају измаштано на основу иконописа постоји једна ретка монографија. Један од њих је и Сергеј Апарин, који овде живи, међутим, Руси то изводе највише под утицајем своје сјајне школе симболизма. Дубоко су зашли у икону грчки сликари

Василис Катоподис и међународно познати Стелиос Фаитакис, који ма колико сликајући на подобије иконе, свету слику користе за постмодерне, апокалиптичке и актуелне теме. Савић је и у односу на те велике уметнике оригиналан, не личи ни на кога, пронашао је само свој пут ка слици. Тек с њим, када је велика река српског ликовног ирационализма почела наизглед да губи снагу, указује се колико је наша уметност жива, моћна и непредвидива, колико може да се препорађа и изненади, колико је благотворно огрезла у чисту ликовност, за разлику од западне, све више утонуле у визуелно, илустративно, бесмислено и подемоњено.

[/restrict]