Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Како је гласала Србија, зашто баш тако, и шта ће јој то донети
Ови протести лагано су замрли у потпуну ирелевантност па су и обустављени. А сада на њих подсећамо због протеста који је у понедељак увече, дан после избора, одржан испред седишта Републичке изборне комисије у Београду, на позив Скупштине слободне Србије и Еколошког устанка, чији је вођа Александар Јовановић Ћута устврдио да „ово јуче нису били регуларни избори“ и најавио да ће „тражити јавно пребројавање свих гласачких листића“; то је, иначе, форма верификације изборног резултата какву наше законодавство не препознаје, те, под условом да иза ове најаве стоји некаква рационална идеја, може да се наслути да би неиспуњавање овако неиспуњивог захтева могло да се искористи као повод за даље протесте… Вратићемо се овом питању.
ВУЧИЋЕВИ БРОЈЕВИ Но пре тога да видимо како је ове недеље, 3. априла, Србија гласала на председничким, парламентарним и понегде, као у Београду, на локалним изборима. Иако је победник углавном јасан, резултатима гласања могу да буду задовољни само они који су добили више него што су можда и сами мислили да ће добити, а то ће рећи, социјалисти Ивице Дачића и три патриотске листе које су прешле цензус за улазак у Скупштину Србије: НАДА Милоша Јовановића, Двери Бошка Обрадовића и Заветници Милице Ђурђевић Стаменковски.
Идемо (неким) редом у анализу.
Сходно очекивањима – потврђеним већ током изборног дана, када је постало јасно да излазност неће бити већа него што се очекивало – убедљиву победу на изборима за председника Србије, опет у првом кругу гласања, однео је њен досадашњи председник Александар Вучић. Освојио је скоро 60 одсто гласова, штавише, за око 50 одсто гласова више него свих седам његових конкурената заједно.
Кад се буде подвукла црта под коначне резултате избора, испоставиће се да је актуелни председник добио више од два милиона и 200 хиљада гласова, то јест преко 200 хиљада више него што је добио претходни пут када је победио на председничким изборима 2017. Тада се зауставио на 2.012.788 гласова.
Али то не значи и да Вучић може себи да приушти баш потпуно задовољство својим резултатом. Не зато што је пре избора најављивао да ће бити тужан ако не освоји 60 одсто гласова а освојио их је око проценат мање већ стога што је своју импресивну победу остварио (и) захваљујући гласовима које је, такорећи, позајмио од СПС-а, радикала Војислава Шешеља, Савеза војвођанских Мађара и Муфтијиног аманета Усаме Зукорлића; без њих, иако и даље убедљиво први, морао би у други круг избора за председника Србије. А то би лоше изгледало у односу на ореол непобедивости који је створио. С друге стране, једнако је исправан и закључак да је Вучић начинио добру политичку калкулацију тиме што је обезбедио и подршку странака које нису његове, јер му је то и донело (убедљиву) победу у првом изборном кругу.
ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ Ова нас пак рачуница води и до резултата гласања за нови сазив Скупштине Србије. Српска напредна странка победила је тако што је изгубила знатан број гласова.
Прецизније, чак око 300.000 гласова мање у односу на изборе одржане пре само две године, када је освојила 1.953.705 гласова, док сада очекује око 1.640.000. Овај резултат је утолико лошији ако се у обзир узме и да је 2020. почивши Српски патриотски савез Александра Шапића освојио 123.374 гласова, и у међувремену се утопио у СНС. Али без својих гласача, рекло би се.
Једно је питање – зашто им се (напредњацима) то догодило, друго – где су ти гласови отишли? Одговори се преплићу, наиме, из вероватног одговора на друго питање може да се наслути и (део) одговора на прво.
Када је о гласовима реч, већ је на први поглед уочљиво да је СПС свој резултат из 2020. поправио за читавих 100.000 гласова, са 334.270 на (око) 435 хиљада.
Још већи искорак, заправо највећи, направио је Милош Јовановић са својом Надом за Србију с којом је освојио више од 200 хиљада гласова, наспрам 72.085 гласова из 2020.
И Заветници су свој скор појачали за 100 хиљада – 145 хиљада у односу на 45.950 – тек нешто мање од Двери које су пре две године бојкотовале изборе а сада су освојиле око 150 хиљада гласова, с тим што и код њих и код Јовановића треба додати делове ПОКС-а који је 2020. умало прескочио цензус с 85.888 гласова а онда се распао у делове.
Елем, чини се евидентним, а уз то и има и логике, да су преко 400 хиљада гласова СНС-а и Александара Шапића из 2020. ове 2022. покупили СПС, НАДА, Заветници и Двери.
Зашто? Подигнуто патриотско расположење услед ситуације у Украјини представља примамљиво, не и нетачно, објашњење; тим пре што је на рачун СНС-а профитирао и СПС, који (би требало да) дели судбину због крупнијег партнера када је реч о позитивним и негативним ефектима њихове заједничке владавине, док је екстрапрофит Дачићеве партије изазван управо тиме што је она себи дозволила експлицитнију подршку Русији од оне коју је СНС могао (или смео) да изрази. Да упростимо, изгледа да је само СНС платио за антируско гласање у Уједињеним нацијама, док се СПС окористио о чињеницу да тај исти СНС није увео санкције Русији.
Како ће се све ово одразити на њихове међусобне односе, а Вучић је у изборној ноћи сугерисао да би могло да се одрази јер таквим понашањем мањег партнера није баш задовољан, тек остаје да се види. Постизборна рачуница показује да СНС, иако сам нема апсолутну већину од 126 посланика у Скупштини Србије, с Мађарима и Зукорлићем може да састави танку већину, док у Београду без СПС-а не може, што нам говори да темељно погађање међу њима тек предстоји.
Ипак, исувише је ту гласова изгубљено да би све могло да се припише само скорашњем ефекту Украјине, односно Русије. Наиме, читаоцима „Печата“ већ смо скренули пажњу да избор Данице Грујичић да носи листу СНС-а представља покушај ове странке да се заклони иза њеног ауторитета, у очигледном покушају да баш и не истакне оне који су политику странке спроводили у протеклих 10 година. Сад је јасно да то нису учинили без ваљаног разлога, и да ови рачуни стижу на наплату. Истовремено, ово је идеална, а можда и једна од последњих, прилика за СНС да покуша да у свом поступању исправи оно што се исправити може, ако може. Да ли ће странка имати снаге за такво унутрашње преиспитивање, друго је питање.
Насупрот томе, успех патриотског дела опозиције још је важнији таман за толико што будућој власти оставља мање простора за маневар у супротном смеру.
ЕСКОБАРОВА ОПОЗИЦИЈА Најбољи резултат ових избора за Србију, ипак, састоји се у томе што је онај део опозиције који је уједињен за Србију на коленима пред Западом управо у том ставу и завршио. Да не буде забуне, мислимо на све оне који су пре избора тражили да се у наш избор умеша страни фактор из Европске уније, дакле, на оне који су се пре избора састали с америчким изаслаником задуженим за спровођење америчког интереса у Србији Габријелом Ескобаром: Мариника Тепић, Мирослав Алексић, Небојша Зеленовић, Добрица Веселиновић, Натан Албахари из Покрета слободних грађана.
Заједно, на изборима у своје две колоне које су прешле цензус, Уједињени за победу Србије и „Морамо“, освојили су тек око 18 одсто гласова, то јест око 690 хиљада гласова. Предизборне сондаже јавног мњења, подсећамо, давале су им кудикамо више, чак до 24 одсто у збиру. А вреди подсетити и да су председнички кандидати ове групације грађана 2017. године – Саша Јанковић и Вук Јеремић – освојили око 804.000 гласова.
Њихов неуспех утолико је већи што је уследио после вишегодишње пропагандне припреме корпоративних медија који су им наклоњени. И још већи када се осврнемо на податак да чак ни у Београду, који би морао да буде њихово најјаче упориште, заједно нису успели да освоје много више од трећине гласова.
Објашњење је једноставно. Ма колико га презирали, српски народ поново је показао да је мудрији од своје (самопроглашене) елите. Зато и јесте гласао у складу са својим, а не туђим, интересом и осећањем за правду које не може да га превари.
Исказана мудрост биће му (нам) потребна у наредном периоду можда и више него досад. Већ и зато што не знамо шта је све Габријел Ескобар ономад имао да каже својим српским саговорницима. А знамо да је његов колега Јануш Бугајски затражио Мајдан у Београду, и то је све што је потребно да знамо о свим будућим позивима на протесте, ако их буде. Уосталом, Сергеј Железњак нас је на то јасно упозорио још пре пет година. Остало је на нама.
[/restrict]
Izbori su regularno prošli. Dobro je što su nekoliko patriotskih stranaka prošle cenzus da se priključe narodnoj skupštini.
Neki principi nisu ostvareni kao što je glasanje kosmetskih Srba na Kosovu i Metohiji (a ne u centralnoj Srbiji), i neka druga pitanja koja se nameću, i izvesna neadekvatna informisanost (primera radi, nema statističke informacijeod 2.300.000 glasača koliki je broj glasča Srba?).
— Poznato je da je Vučić ubedljivo pobedio na izborima za predsednika 2017. godine. Tada je kritikovana praksa da se prikazuju pobednički procenti izašlih birača, na primer 60% – a da se izostavlja-prećutkuje fakat da je to procenat od “broja izašlih birača” – a ne od ukupnog broja glasača sa pravom glasa 6,5 miliona na čemu se aludira dvosmislenom informacijom.
Tako je bilo i na sadašnjim izbotima: Vučić je pobedio sa 59 % (2.300.000 glasača) – ali nije rečeno da to nije procenat od 6,5 miliona glasača (nego od broja izašlih glasača). Zašto je ovo važno: zbog nacionalnih interesa srpske nacije u odbrani svoje države: po izbornim rezultatima pobednika od 2.300.000 glasača možda “pola” nisu Srbi, znači milion i stopedeset hiljada Srba zajedno sa ostalim nacionlnim manjinama kroji politiku srpske nacije i srpske države. To nije dobro i nije dobra vizija za budućnost: potrebna je najmanje dvotrećinska većina srpskih glasača sa pravom glasa za zaštitu nacionalnih interesa, za optimizam, što zavisi od politike vladajuće strukture. Ako uzmemo u obzir dogadjaje na KiM, nestajanje Srba i otimanje teritorije, opasnu belu kugu u srpskom narodu, kritika je vrlo opravdana. Ako na ovo dodamo i “dodvoravanje”, obećanja nacionalnim manjinama pred izbore (da ne navodim), u izvesnoj meri na štetu srpskog naroda i interesa Srbije – da bi se pomoću njih osigurala vlast (sećate se da je Zajev u Makedoniji uz pompć dve velike albanske stranke došao na vlast, da bi se nakon toga Tiranskom platformom prihvatili neki neprihvatljivi sporazumi za državu (da ne navodim).
GLASANJE KOSMETSKIH SRBA na Kosovu sada nije ostvareno, kao što nije bilo ostvareni ni 2017-te godine na izborima za predsednika Srbije (Vućića): Tada su kosmetski Srbi glasali na Kosovu – ali su glasačke kutije iznesene van Kosova u Vranje i Novi Pazar na prebrojavanje – tretira se kao nezvanično-nelegalno glasanje (za Kosovo) da ne bi kvarilo kosovsku državnost. Zašto se tada u Srbiji ćutalo, niko se nije bunio, što upućuje na zaključak da je sve verovatno po dogovoru. i Briselskom sporazumu kojim se otima KiM od Srbije.
Zato treba Briselaki sporazum pod hitno odbaciti dok se kosovo ne priključi Ujedinjenim nacijama, dok još ima vremena. Da skratim. Nastavak…
Srbija je glasala kako je dirigovao medijski rat. Pobednik je imao celokupan državni aparat, državne medije, televiziju 95% na svojoj strani, ako računamo period od najmanje 6 meseci promovisanja stranaka (programa i dela). Za pobednika svaka delatnost u izgradnji infrastrukturnim oblastima i uopšte je bila promocija, privučeni glasači čak i na etničkoj osnovi, jedino nije maksimalno iskorišćeno glasanje Srba sa KiM: govorilo se da ih ima 100.000 sa pravom glasa a glasalo – van Kosova – je kako kažu 18.000 hiljada (da ne obrazlažem). Naravno, pobedniku treba uvek čestitati sa osvojenih 2.300.000 glasova, šzo nije dovoljno ako je princip najmanje dvotrećinska većina za zaštitu nacionalnih i državnih interesa. Jedino je nekorektno što su zapostavljeni patriotski blok, zavetnici i suverenisti za zaštitu državmih interesa, nacionalnog identiteta i suvereniteta. Verujem da se 90% “patriota” protive Briselskom sporazumu kojim se otima KiM.
NOVA /STARA/ VLAST šta će doneti: nastaviće svoju politiku za napredak Srbije, ali se očekuju i neki nepopularni potezi za status Kosova po Briselskom sporazumu kojim je Kosovo dobilo sve statusne atribute države na unutrašnjem planu (da ne obrazlažem to je posao – debata u skupštini). Ali se očekuje finalizacija sporazuma na spoljnom planu – da Srbija i Kosovo kroz kompromis potpišu “pravno obavezujući sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa” da bi se Kosovo priključilo u punoptavno članstvo u SB UN-a. Pretpostavljam šta će biti kompromis, u narednom broju. Zato se vrše veliki pritisci sa Zapada i Amerike na Srbiju u više pravca (da ne obrazlažem). Briselski sporazum kojim se otima teritorija KiM od Srbije treba pod hitno odbaciti! Da skratim, hvala na razumevanju.
(nastavak 2)
U sklopu prvog komentara da “nema statističkih informacija” – glasanje i zbirni rezultati na etničkoj osnovi (a trebalo bi da ih ima preko Republičkog zavoda za statistiku u koordinaciji sa RIK-om). Na primer, hoćemo da znamo koliki je broj glasača Srba od 2.300.000 hiljada glasača koji su pobedili na izborima (od ukupno 6.5000.000 hiljada sa pravom glasa)? ZAŠTO JE OVO VAŽNO: u sklopu je nacionalnih interesa Srbije. A može da se uporedi i obrazloži sa PRDSEDNIČKIM IZBORIMA U FRANCUSKOJ:
EMANUEL MAKRON, francuski predsednik, osvojio 27,85 odsto glasova, ispred kandidatkinje ekstremne desnice Marin Le Pen sa 23,15 glasova (idu u drugi krug). Postavlja se pitanje koliki je procenat glasača francuske nacionalnosti (etničkih francuza), možda manje od polovine osvojenih glasova (13-14%), kada se zna da je u Francuskoj mnogo migrantskih doseljenika iz celog sveta, najviše muslimana, afrikanaca itd. Do sada se govorilo da će francuzi u svojoj državi ubrzano postati “manjina”, da će izgubiti nacionalni identitet? To će se za 50-70-90 godina verovatno dogoditi, kao i u drugim EU državama sa Nemačkom, pogotovo ako se u potencijalnim konfliktnim okolnostima “udruže” muslimani i afrikanci sa drugim antihrišćanskim snagama protiv Francuza. Srbija je imala problem sa Ustavom iz 1964 godine: dve pokrajine i federacija protiv Srbije (3 : 1 glasova). Danas je valjda svima jasno, to se dešava i u Srbiji… mnogi se udružuju protiv Srbije: Albanci otimaju Kosovo, Crnogorci i Makedonci preko noći priznali nezavisnost Kosova, problemi sa BiH itd. Postoje neprdvidivi potencijali i u Srbiji (da ne obrazlažem). Zato je potrebno nacionalno i versko jedinstvo Srba, u prvom planu borba protiv bele kuge kod Srba. Da ne dužim. Hvala na prostoru.
Наопако! Видите ли да хоће да убрзају пријем Србије у ЕУ! Можда је то само мамац за наивчине (шаргарепица на крају дугог штапа!) не би ли наставили, са досадашњим успехом, да од наивчина добијају све што пожеле? И да дође стварно до пријема, опет кашем, по стоти пут: НАОПАКО! Овако помахнитала Еу, која, бајаги, штитећи Украјину, чува свет од “касапина” нама уопште не треба. СРБИЈА ТРЕБА ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ! – јасно је као дан, не она Србији.
.
НЕ ТРЕБА НАМ УНИЈА!
БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ ПОД ХИТНО ОДБАЦИТИ!
То, што је Србија изузета из санкција у вези са куповинком руское нафте не треба да нас завара: Брисел очекује узвратну услугу Србије за тај њихов “чин добре воље” Јесте дивно што ћемо имати бензин, али, питајте се шта следи после тога? Која БОЛНА ОДЛУКА, која превелика ЖРТВА? И шта све, поред бензина, тада нећемо више имати? У памет се, Вучићу!
Треба мирно сачекати време кад ће друге птичице да запевају, јер то време ће доћи – или ничега неће више бити.
Живо нас интересује какви би закључци данас били извођени да је опозиција, нарочито патриотска имала стварни приступ СМИ, где би изложила своје темељно образложене ставове. Већ је било огавно посматрати Вучића како излеће чак и из фрижидера са бомбастичним обећањима, док сучељавања и борбе мишљења нигде. Једино је било у предвечерје, да сву опозицију построје и онда њени представници појединачно, у једној реченици изјаве шта би урадили са овим или оним, тако да је то деловало просто срамотно. Добро се сећам како је својевремено управо Вучић јадиковао да га као опозиционара не пуштају на СМИ. Па да ли је ово неки усуд наш ?
Затим оне паре из хеликоптера пред изборе. Кад бисмо поседовали достојанство и зрно разума, имали бисмо чега да се стидимо. Овако, народ небески, народ паметан итд, и тому подобно.
Не заваравајмо се; на врху наше лотре не назире се ни ум, ни достојанство ни патриотизам. Косово у недовршеном статусу држи још колективна свест наша, то нам је у бићу још увек. Затим и чињеница да то не би прошло у УН, не би дала Русија. Какви наши представници на оним коклицама по Западу.
У своје име, могу само да изразим дубоко жаљење што опозиција, она патриотска, са визијом суверене, независне Србије која негује традиционални морал и верује у Бога и СПЦ, није добила прилику да изложи комплетне програме својих странака. Верујем да би исход гласања био мало другачији. А требало је да буде – другачији. И већ је све дошло на наплату. Још званично неустоличен, стари-нови председник је начинио штету: показао је слабост и кукавичлук, гласајући у УН за резолуцију против Русије. Сад ће, као плетиво које се пара, све кренути знатно брже – у суноврат.
Молим Бога, ако га има, да Русији помогне у борби против зла (јер ово у Украјини је иправо то, а не рат против словенске браће): лицемерја, подлости, лажи, подметања, мржње, похлепе, лудих лидера опијених својом моћи и “изузетношћу”… али да пожури, док овај наопаки свет није експлодирао.