ГДЕ СЕ СТВАРА ИСТИНСКИ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК?

СУКОБ ИСТОКА И ЗАПАДА

Рат у Украјини заправо је још само један сегмент много ширег сукоба, који можемо назвати и глобалним хибридним ратом, јер се води на свим пољима, са за сада непознатим бројем учесника. Другим речима, Запад је покренуо нешто што далеко превазилази његове спознајне моћи

Санкције, које је Запад прогласио против Русије, не функционишу. То је, на концу, признао и пољски премијер Матеуш Моравјецки: „Доказ за то је курс рубље који се враћа на ниво од пре руске агресије у Украјини. То значи да наше акције нису донеле ефекат који су прижељкивали европски челници.“ Односно, оне функционишу, али у супротном смеру, о чему Моравјецки радије не говори: „Европа је на рубу тешке економске кризе, која ће се врло озбиљно манифестовати почетком јесени“, констатује хрватски аналитичар Небојша Бабић. „Ако су сада људи једноставно огорчени растом цена хране и енергената, порастом незапослености и падом животног стандарда, за неколико месеци ће, ако се ситуација не преокрене, већина земаља ЕУ прећи тачку с које нема повратка, након чега ће почети потпуни хаос.“ Зашто онда Европска унија – и Запад у целини, предвођен Америком – срља у (економско) самоубиство?

[restrict]

Прави ефекат „украјинског питања“ на Западу је његово претварање у „манихејску ноћну мору“, примећује британски аналитичар Алистер Крук. Англосаксонски свет, судећи према насловима из медија, иде у рат на све или ништа. Ако Путин не буде поражен на бојном пољу, то Запад једноставно не може преживети. Отуда и веома глупа изјава европског комесара Жозепа Бореља, задуженог у ЕУ за иностране послове, да ће овај „рат бити добијен на бојном пољу“. Али шта ако Запад изгуби овај рат? „Проблем са Западом, који ствари доводи до овакве ’све или ништа’ кулминације“, уочава Крук, „заправо је то што ризикује да резултат ових напора буде ’ништа’.“ Под „ништа“ се овде подразумева „мање од ништа“, јер би губитак овог рата могао имати катастрофалне последице по Запад. Овај рат је, заправо, још само један сегмент много ширег сукоба, који можемо назвати и глобалним хибридним ратом, јер се води на свим пољима, са за сада непознатим бројем учесника. Другим речима, Запад је покренуо нешто што далеко превазилази његове спознајне моћи.

Нови светски монетарни поредак Једна од очигледних последица ове конфронтације у бинарним терминима добра и зла је и то што је овде „остатак света“ подвргнут „великом инквизиторском механизму да подржи Украјину против Русије, под претњом да ће бити спаљен на ломачи“. И заиста, „инквизитори (из Вашингтона) се шире по целом свету: еврорецидивисти су први (Орбанови); следе Пакистан, Индија, Турска, Заливске државе итд.“. Само што ни то не функционише. Саудијска Арабија је поводом Украјине одбила да се солидарише са САД. Као што се ниједна афричка земља, на пример, није придружила антируским санкцијама. Зашто? „Незападне земље осећају у ваздуху империју која слаби, која се колеба, попут Херкула који силази у Хад, наоружан својим мачем, да доведе троглавог пса Кербера, чија једна од глава шири људски страх од онога што нас чека иза следећег угла. (И страх заиста расте.)“

 

Заправо, ако занемаримо Запад, „свет пажљиво посматра“: „Они могу да виде како се пејзаж мења.“ Русију очигледно, како је то приметио руски председник Путин, није могуће изоловати. Њен удео у светској трговини износи близу једне четвртине (22 одсто). Она, нажалост или на срећу, није „џиновска бензинска станица, наоружана атомским бомбама“, која глуми државу. Овде нису у питању само енергенти, већ читав низ производа, попут хране (жита) или вештачких ђубрива, од којих зависе глобални ланци снабдевања, па и сама будућност Европе. „Када је ’колективни Запад’ запленио све девизне резерве Централне банке Русије, ова банка је донела одлуку да руске суверене резерве у еврима, доларима и америчким трезорским записима више нису ’добар новац’. Они су постали безвредни као валута за плаћање дугова страним повериоцима.“

И то је оно што покреће глобални страх и неравнотежу: „суштинска промена коју наговештава инсистирање Русије да буде плаћана у рубљама (за сада само за испоруке гаса), која се сада поново јавља везана за злато и робу“.

Сергеј Глазјев

Русија сада игра на обе стране: на повезивање рубље са златом, као и на повезивање плаћања енергије рубљом. На овај начин „Кремљ суштински мења све оперативне претпоставке светског трговинског система“, истовремено покрећући „злато као (будући) ступ монетарног система“. А ако већина (или барем значајан део) међународног трговинског система почне да прихвата рубље у снабдевању сировинама, то би могло да „започне оно што гуру Волстрита Золтан Позар предвиђа као ’смрт петродолара’: као почетак ’Бретон–Вудса III’, односно новог монетарног поретка“.

Запад ово осећа као „егзистенцијалну опасност“. Ова опасност је сасвим реална. И то се, закључује Крук, управо дешава. Иронија је у томе што је Запад, а не Путин, сам себе довео у ову ситуацију. „Путин то није урадио. То су они урадили. Учинили су то када су ’јастребови’, који су осећали фобију према Русији, у Вашингтону глупо започели рат с једином земљом – Русијом, која има сировине потребне да управља светом и да покрене прелазак на другачији монетарни алтернативни систем, укорењен у нечему различитом од ’фијат валуте’, која је подржана једино способношћу Федералних резерви да бесконачно штампају доларе.“

„Последњи светски рат“ То је, међутим, само један, монетарни аспект сукоба Русије са Западом. Сергеј Глазјев је руски академик и бивши саветник Кремља (2012–2019). Током последње три године био је министар задужен на интеграције и макроекономију Евроазијске економске уније. Глазјев овај сукоб сагледава у много ширем контексту: у контексту сукоба два економска система, „западног“ и „источног“. „Након што нису успели да ослабе Кину директно кроз трговински рат, Американци су главни удар пребацили на Русију, коју они виде као слабу карику у глобалној геополитици и економији. Англосаксонци покушавају да спроведу своје вечите русофобске идеје: да униште нашу земљу, а истовремено и да ослабе Кину, јер је стратешки савез Руске Федерације и НР Кине претврд орах за САД. Ипак, они немају економску или војну моћ да нас униште заједно, а ни одвојено.“

Пре шест година Глазјев је написао књигу о „последњем светском рату“, у којој је прилично тачно предвидео ток будућих догађаја. Данас Глазјев ради на пројекту новог светског финансијског система, у виду глобалне валуте, подржане корпом страних валута и природних ресурса. За њега нису заинтересоване само Русија, односно Евроазијски економски савез и Кина; овај пројекат нуди ослобођење читавом такозваном Глобалном Југу од дављеничког стиска „империје на заласку“, који данас представљају ММФ и Светска банка.

Вратимо се основним теоријским поставкама Глазјева. Чињеница је, за почетак, објашњава аутор, да постоје дугорочни обрасци економског развоја, чије разумевање нам омогућава да предвидимо тренутне догађаје. Његова кључна теза јесте да ми „данас проживљавамо истовремену промену технолошке и светске економске структуре. Данас се мења технолошка основа привреде и одвија се прелазак на фундаментално нове технологије, а такође се трансформише систем управљања“. Овакав догађај дешава се отприлике једном у сто година. Њихову промену прате светски ратови и социјалне револуције. До тога долази зато што владајуће елите кључних земаља настоје да спрече промене. Оне не воде рачуна о настанку ефикаснијих модела управљања и покушавају да блокирају развој нових светских економских центара, у слепом настојању да одрже своју хегемонију и монополски положај свим средствима, укључујући и она војна. Како је недавно (и сасвим исправно) приметио руски министар Сергеј Лавров: „Русија има за циљ да стави тачку на светски поредак којим доминирају САД.“

Једном речју: „Оно што се данас дешава у Украјини је ехо агоније владајуће елите САД, која не може да прихвати да више неће бити светски лидер. То постаје јасно свима – барем онима који својим интересима нису повезани са Американцима и нису подложни њиховом когнитивном утицају“ (С. Глазјев).

Глазјев је у својој књизи пре шест година описао „природу надолазећег рата и аргументовао његову неминовност – закључак заснован на објективним законима дугорочног економског развоја. На основу истих објективних закона, књига је аргументовала неизбежност пораза старе доминантне силе“.

Један поучни историјски пример Један историјски пример је паметном довољан: пре сто година Британска империја је такође покушавала да одржи своју светску хегемонију. Када је почела да губи у овом сукобу, због комбинованих економских ресурса Руског царства и Немачке, пошло јој је за руком да покрене Први светски рат, током којег су се распале четири империје. Британија је, још неко време, задржала глобалну доминацију и чак постала водећа империја на планети. „Али због неумољивих закона друштвено-економског развоја, колонијални светски економски систем, фактички заснован на ропском раду, више није могао да обезбеди економски раст.“ Колонијални систем био је окончан. Два потпуно нова политичка модела показала су много већу ефикасност у производњи, јер су била заснована на различитим принципима: не на „приватном породичном капитализму“ већ на моћи транснационалних корпорација, са централизованим структурама економске регулације и неограниченим монетарним системом, који је почивао на „фијат валути“… Укратко, они су „омогућили масовну производњу, много ефикасније од механизама империјалне контроле 19. века“.

Сада се дешава нешто слично: доба „америчке једнополарне усамљености“ остаје иза нас. „Хијерархијске вертикалне структуре, карактеристичне за империјални светски економски систем, испоставиле су се као превише круте да обезбеде континуиране иновационе процесе и изгубиле су своју компаративну ефикасност у обезбеђивању раста светске привреде.“ Распад Совјетског Савеза био је условљен чињеницом да његове структуре управљања путем директива нису биле довољно флексибилне, због чега није био у стању да задовољи потребе технолошког напретка. Услед тога, САД су, барем „на неко време, преузеле глобалну доминацију“.

На периферији овог светског глобалног система постепено се формирао нови светски економски поредак, „заснован на флексибилним моделима управљања и мрежној организацији производње, где држава делује као интеграторни фактор, комбинујући интересе различитих друштвених група око постизања једног циља – подизања јавног благостања“. Овај поредак Глазјев назива „интегралним“, због чињенице да држава у њему обједињује друштвене групе које се разликују по својим интересима.

Најупечатљивији пример такве интегрисане светске економије данас је Кина, чија је стопа раста више од тридесет година три пута већа од стопе раста америчке привреде. „У овом тренутку, Кина је већ превазишла Сједињене Државе по производњи, извозу високотехнолошке робе и стопама раста.“

Нови центар је Азија Други пример је Индија. У Индији, која има другачији политички систем, такође видимо примат јавних интереса над оним приватним, а држава настоји да максимизира стопе раста у циљу борбе против сиромаштва (све оно што либерални системи нису у стању). „У том смислу“, закључује Глазјев – што ће многе изненадити – „нови светски економски поредак је социјалистички.“ Он истовремено користи механизме конкуренције, што му омогућава да обезбеди највећу концентрацију ресурса за технолошку револуцију. Ово доводи до економских скокова, заснованих на новом технолошком поретку. „Ако погледамо стопу раста од 1995. године, кинеска економија порасла је десет пута, док је америчка привреда расла стопом од 15 одсто. Тако је већ свима очигледно да се темпо глобалног економског развоја тренутно помера ка Азији: Кина, Индија и Индокина су земље које већ производе више производа од САД и Европске уније.“ Томе би требало додати и Јапан и Јужну Кореју, који се још сврставају у „западне земље“, али више по инерцији и по свесном опредељењу политичких елита, иако је њихов систем управљања сличнији „азијском“.

Такав „нови светски економски поредак“ већ сада доминира светом. Економски центар се преселио у Југоисточну Азију. „Наравно, америчка владајућа елита се с тим не може сложити.“ Догађаји који се дешавају данас само су „манифестација како финансијска и моћна олигархијска елита Сједињених Држава покушава да одржи своју светску доминацију“.

Заправо, можемо рећи да САД у последњих петнаестак година воде „глобални хибридни рат, настојећи да гурну у хаос земље ван њене контроле и да обуздају раст НР Кине“. Али због, на првом месту, свог архаичног система управљања, оне то не могу да ураде: „Финансијска криза 2008. године била је такав прелазни моменат, када је животни циклус одлазећег технолошког поретка окончан и када је отпочео процес масовне прерасподеле капитала у нови технолошки поредак, чије језгро чини комплекс нанобиоинжењеринга и информационо-комуникационих технологија.“ Године 2008. срушио се капитализам као владајући систем на Западу. Ово је прикривено „козметичким“ поправкама – штампањем новца и крпљењем зјапећих финансијских рупа, уместо да се Запад упустио у револуционарне промене свог пропалог система. Отуда кризе које се стално смењују, закључно са кризом пандемије или кризом изазваном санкцијама, наводно „против Русије“. Заједнички именитељ им је да се услови живота на Западу за већину људи непрекидно погоршавају, мада „западни лидери“, обузети идејом о „супериорности свог модела“, то не прихватају.

Фронтови хибридног рата Све државе, почев од 2007, почеле су да упумпавају новац у своје економије. То је најједноставнији начин да држава обезбеди привредни раст: да предузећима омогући приступ јефтином новцу. Али у Америци и Европи та средства су потрошена на финансијске балоне и на покривање буџетских дефицита, док су у Кини ова огромна средства потпуно усмерена на раст производње и развој нових технологија. О узнапредовалим процесима „финансијализације“ западне економије, која је заиста окончала западни капитализам, говори и амерички економиста Мајкл Хадсон, који у садашњем сукобу Истока и Запада види сукоб два различита економска система: први (на Западу) је „технофеудализам“, који почива на ренти и монополизацији; други (на Истоку) почива на индустријској производњи, а можемо га назвати „индустријским социјализмом“ или „индустријским капитализмом“.

Данас је ова све израженија економска конкуренција довела до тога да су САД већ изгубиле лидерство. „Ако се сећате, Доналд Трамп је покушао да обузда развој Кине кроз трговински рат, али ништа од тога се није догодило.“ САД су биле унапред осуђене на пораз у трговинском рату, из једноставног разлога: „Средишње краљевство“ данас обезбеђује јефтинију производњу и ефикасније финансира сопствени развој. Цео банкарски систем је у Кини у државном власништву и функционише као јединствена развојна институција, која усмерава токове новца у проширење производње и у развој нових технологија. У Америци је другачије: новчана маса се користи за финансирање буџетског дефицита и прераспоређује се на финансијске мехурове. „Као резултат тога, ефикасност финансијског и економског система САД је (свега) 20 процената – само један од пет долара доспева у реални сектор, док у Кини то износи 90 процената (то јест скоро сви јуани који је креирала Централна банка НРК), што омогућава ширење производње и обезбеђује ултрависок привредни раст.“

Зато су сви Трампови покушаји да води трговинске ратове против Кине пропали. Истовремено, САД су дочекале да се ови напори врате у Америку, са ефектом бумеранга. Тада су Американци отворили други фронт: фронт биолошког рата, којим је лансиран вирус у Кину (Вухан). Али кинески систем је и овде показао много већу ефикасност. У Кини је стопа смртности била много мања, а са пандемијом су се Кинези изборили неупоредиво брже него САД. У ствари, „епидемија је показала слабу ефикасност здравствене заштите и створила је хаос у Сједињеним Државама“, са огромном смртношћу, много већом него у другим земљама. Нови економски поредак поново је доказао своју ефикасност. И већ 2020. године у Кини је достигнут привредни раст од два одсто, док је у Сједињеним Државама забележен пад од 10 одсто БДП-а, односно забележен је највећи пад још од Другог светског рата.

Рецидиви геополитике У складу с англосаксонском геополитичком традицијом, која види Русију као главну препреку за остваривање глобалне доминације, америчке специјалне службе су истовремено припремале и рат против Русије. Американци су у Украјини не само створили своја упоришта већ су украјинске неонацисте узели под своје окриље, пружајући им могућност да се војно образују. САД су обучавале неонацисте и њима су прожеле комплетне оружане снаге у овој земљи: „Осам година Американци су припремали оружане снаге Украјине да се боре против јединог непријатеља – Русије, док су масовни медији, које у Украјини такође потпуно контролишу Американци, у јавној свести формирали слику непријатеља.“

„Ко контролише Евроазију, контролише цео свет.“ Ова темељна геополитичка догма оживела је у савременим САД. „Примењени развој“ отишао је и корак даље: према Бжежинском, да бисте победили Русију као суперсилу, од ње морате отргнути Украјину. Ко је наивно помислио да је ова догма у данашње време превазиђена и да припада 19. столећу, вара се. Она се данас репродукује у размишљању америчке политичке елите, чак и чвршће него раније: „Још увек постоје курсеви геополитике на универзитетима у Харварду и на Јејлу, који усмеравају мисли будућих америчких политичара.“ Заправо, они су само ускочили у стари и проверени русофобски ток на Западу, који барем двеста година чини главну струју англосаксонске мисли. 

Американци су, у складу с доктрином Бжежинског, од Украјине начинили „своју испоставу, своје оруђе за подривање и слабљење Русије, а у будућности и за њено уништење као суверене државе“. Након што су изгубили трговински рат с Кином, они су главни удар своје „војне и политичке моћи усмерили ка Русији, коју виде као слабу карику у глобалној геополитици и економији“. Амерички циљ је наравно да кроз Украјину ослабе и Кину. Све ово је очигледно, али не за све – поготову не за оне посматраче који су плаћени од Запада – „као што два пута два дају четири“.

Данас су активирани сви фронтови, а најважнији фронт је моментално онај војни. Ипак, већ је очигледно да у том хибридном рату Американци неће победити, као што то, у своје време, није пошло за руком ни Британцима: „Две године после Другог светског рата“, закључује Глазјев, „у коме су они били на страни победника, њихова империја се урушила као кућа од карата, јер другим победницима – СССР-у и Сједињеним Америчким Државама – није била потребна ова империја и сматрале су је анахроном.“ На исти начин свету ускоро неће бити потребне ни америчке мултинационалне корпорације, амерички долар, америчка валута ни финансијске технологије или америчке финансијске пирамиде. Све то ће ускоро постати прошлост. Југоисточна Азија ће преузети улогу центра у глобалном економском развоју, али пре тога ће се формирати нови светски економски поредак.

Оно што се можда чинило прихватљивим после 1945, с падом Берлинског зида, 1989. претворило се у нешто изразито малигно. „Амерички сан“ се претворио у најцрњи кошмар. Плаћен је, између осталог, десетинама милиона људских живота, од Балкана, преко Блиског истока и Средње Азије, све до Африке или Украјине. Путин ће остати упамћен по томе што је први међу светским државницима имао храбрости (Минхен, 2007) да се отворено супротстави „глупом америчком фашизму“ (Игор Мандић). Када се то најзад догоди, свет неће имати за чим да жали.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *