ДВЕ УКРАЈИНЕ У ПЛАМЕНУ

ЗЕЧЕВИЗИЈА

Ово је приповест о филму који је доживео два издања под насловом Украјина у пламену. Прво је сценарио водећег совјетског редитеља и уопште величине Стаљинове ере Александра Довженка (1894–1956) који никада није снимљен и који је дубоко закопан после излива Стаљиновог беса јануара 1944. Други је Украјина у пламену (Ukraine on Fire) 2016. у продукцији Оливера Стоуна, где се троструки оскаровац појављује и у улози водитеља, који поводом Украјине интервјуише Путина, Јануковича и низ других истакнутих државника и новинара, у режији Игора Лопатника

Да је Стаљин читао филмске сценарије, сазнао сам из књиге коју ћу овде наводити, али да је поводом једног филмског сценарија сазивао Политбиро КП, штавише два политбироа (онај сојузни и онај украјински), плус један проширени састав њему оданих људи из разних области, нарочито из културе и кинематографије, то тек недавно сазнајем и журим да вам о томе испричам, нарочито поводом актуелног рата у Украјини. Филм је, наиме, доживео два издања творевине под насловом Украјина у пламену. Прво је сценарио водећег совјетског редитеља и уопште величине Стаљинове ере Александра Довженка (1894–1956) који никада није снимљен и који је дубоко закопан после излива Стаљиновог беса јануара 1944. Други је Украјина у пламену (Ukraine on Fire) 2016. у продукцији Оливера Стоуна, где се троструки оскаровац појављује и у улози водитеља, који поводом Украјине интервјуише Путина, Јануковича и низ других истакнутих државника и новинара, у режији Игора Лопатника.

[restrict]

Сасвим је, међутим, сигурно да је филм настао по Стоуновој замисли, бар што се тиче најосетљивијег питања око кога се сада води рат – повампирења нацизма у Украјини пре и после Мајдана и узрока затварања очију пред последицама радикалног украјинског национализма. И овај филм је после премијере у Москви 2017. склоњен, а закопан после појаве на фестивалу у Таормини. Био је то једини фестивал на Западу који је приказао овај филм и Стоуну није преостало друго до да га стави на јутјуб, али је и одатле убрзо скинут. Враћен је недавно и још се тамо може гледати, али пожурите – неће још дуго после прокламације госпође Фон дер Лајен и Савета ЕУ од 2. марта ове године о једино дозвољеној истини, што смо на овим странама назвали Даном европске цензуре.

„Доста. Genug!“, изговорила је Урсула речима из Довженковог сценарија.

РОБОВИ НЕМАЧКИХ РАДНИКА И СЕЉАКА А било је Богојављење, 19. јануар 1944, и кроз густи снег који је вејао Москвом чула су се само удаљена звона Донског манастира, јер је „Ивану Великом“ у Кремљу било забрањено да звони. Злокобна тишина владала је добро загрејаним ходницима Кремља, док је Александар Довженко у самртном страху прилазио Стаљиновом кабинету, на чијим вратима га је сачекао Берија и добацио му: „Вама треба поправити мозак.“

Довженко је био као громом погођен. Њему, живом класику совјетског филма, аутору велике Украјинске трилогије (Звенигора – Арсенал – Земља), носиоцу Стаљинове награде за националну епопеју Шчорс и још неколико филмова и Ордена Лењина, који му је предао лично Стаљин, руководиоцу Кијевског националног филмског студија (данас се зове Довженко), обраћао се најмоћнији човек Стаљиновог режима, господар живота милиона совјетских грађана, на овај начин! То је био кобан знак да предстоји најтежи дан у Довженковом животу, који води равно у предворје смрти.

У Стаљиновом кабинету је, у мртвој тишини, већ седело око тридесет људи, чланови Политбироа КП Совјетског Савеза и КП Украјинске ССР, више чланова других партијских и државних органа, писци Риљски и Корнејчук и редитељ Михаил Чиаурели, филмски апологета Стаљина, за кога ће се касније испоставити да је био иницијатор и зао дух овог „трибунала“. „Дневни ред ове седнице имао је само једну тачку: о антилењинистичким, антипартијским и националистичким скретањима у сценарију А. Довженка Украјина у пламену. Материјал о томе претходно није припремљен за учеснике. Било је припремљено једно излагање за Стаљина. Учесници су о проблему сазнали на самој седници“ (о њеном току и даљим последицама, као уопште о судби овог пројекта Довженка детаљно извештава др Јанко Сабадош у књизи Украјина у пламену, Нови Сад, 2006).

„Друг Довженко је написао филмски сценарио Украјина у пламену“, почео је Стаљин уставши и почињући да хода око стола за којим су седели мишеви оборених погледа. „У том сценарију, благо говорећи, ревидира се лењинизам. Ревидира се политика наше партије по основним, изворним питањима. Филмски сценарио Довженка, који садржи грубе грешке антилењинистичког карактера – то је отворен испад против политике партије“ (Сабадош овде наводи стенограм Стаљиновог говора према издању Литературне Украјине, Кијев, 1990). Стаљин се зауставио испред писца Корнејчука: „А шта мисле о сценарију друга Довженка руководиоци Савеза писаца Украјине?“ Корнејчук је, не двоумећи се ни тренутка, одговорио: „Они деле ваше мишљење, друже Стаљине.“ „Да-а“, пућкао је Стаљин из своје лулице, „а нема ниједне речи о нашем учитељу, великом Лењину. То није случајно. То није случајно јер Довженко ревидира политику и критикује рад партије на разбијању класних непријатеља совјетског народа!“ Стаљин дохвати сценарио и поче да га листа. „А-ха! Херој филмског сценарија Довженка, Запорожец, ево шта говори партизанима који се спремају да му суде због његовог рада као старосте под Немцима: ’Навикли сте на класну борбу као пијанице на ракију! Е, довешће она нас до пропасти. Убијајте, молим вас, хајде! Причините радост пуковнику Краусу! Чувајте чистоћу линије! Ја не знам за класну борбу и нећу да знам! Ја знам за Отаџбину! Ја сам роб немачких радника и сељака! – грозно је викао Запорожец – и моја кћи је робиња! Пуцај, класна чистото!’ Дакле, Довженко овде иступа против класне борбе, он настоји да запрља политику и сву практичну активност партије на ликвидацији кулака као класе!“

ХРУШЧОВ ЋУТИ Листајући даље сценарио, Стаљин се зауставио близу Довженка и поставио му питање: „Реците друже Довженко, можда вас је неко подржавао, слагао се да је сценарио добар, оштро написан?“ Довженко је одговорио: „Не, нико ме није подржавао.“ Хрушчов је, као и остали ћутао. Довженко није рекао истину. Хрушчов је био први коме је Довженко прочитао сценарио, још на фронту у Украјини, у лето 1943. године. У свом дневнику је забележио: „Никити Сергејевичу се сценарио Украјина у пламену веома допао и изрекао је мисао о неопходности да се објави као посебна књига. Нека знају. Нека знају да то није тако једноставно (28. август 1943).“ И није Хрушчов био једини. „После завршетка седнице, председник Комитета за кинематографију Владе СССР-а Иван Бољшаков приговорио је Довженку што је прећутао све оне који су читали Украјину у пламену, а читали су је и у његовом кабинету. Међутим, крајем новембра са Хрушчовом је имао тежак телефонски разговор. Хрушчов му је, супротно ономе на фронту, говорио пун љутње, да је написао нешто непријатељско према народу, партији и држави, да је попљувао класну борбу и иступио као националиста. Довженко је био згранут… забележио је: ’Не знам како ћу преживети ову несрећу. Умро бих да не живим и да се не мучим’. Следећег дана А. М. Бажан, потпредседник Савета министара Украјинске ССР је Довженку рекао: ’Оборили су те, Сашко, и никад више нећеш моћи да се подигнеш’.“

Заиста, пресуда је звучала језиво. Према записнику седнице, њен закључак је био: „Филмски сценарио Украјина у пламену је платформа уског ограниченог украјинског национализма, непријатеља према лењинизму, према политици наше партије и целог совјетског народа. Са националистичких позиција критикује и поучава нашу партију.“ Стаљин је добацио Довженку: „Да ви нисте уметник, Довженко, ја бих био другачији према вама“, и закључио седницу.

Небо се срушило над Довженком. Већ ово је било довољно да га још исто вече одведу у Лубјанку, низ „пројезд“ кроз који су тада нетрагом нестајале хиљаде, стотине хиљада. У том тренутку није више мислио на још страшнију истину коју су прећутали и он и Стаљин и која се само у злокобним наговештајима могла пронаћи у Довженковом тексту: издајника као „Запорожец“ било је на хиљаде, на стотине хиљада у Западној Украјини, цео милион – у СС дивизији „Galizien“, састављеној искључиво од украјинских добровољаца, у борбеној групацији Nachtigall, у Украјинској националној армији… О истребљењу 150 до 200 хиљада Јевреја и 35.000 Пољака од стране украјинских колаборациониста под Степаном Бандером, о чињеници да је цела Западна Украјина још ратовала за кукасти крст док се у Кремљу судило Довженку (до октобра 1944. па и даље, све тамо до половине педесетих година, у јеку Хладног рата, о чему је први проговорио Американац Оливер Стоун). Још су били живи и ратовали против Руса Бандера, Микола Лебед, Роман Шукевич и Андреј Мељник, којима садашњи режим подиже споменике широм Украјине, кличући „Слава Украјини! Херојима слава“! Али о томе се није смело ни мислити а камоли зуцнути у Стаљиновом кабинету, где је у том тренутку почињао нови пир нечистих сила.

НЕСТАНИ КАО ДА ТЕ НИЈЕ НИ БИЛО „Беријин присан друг Михаил Чиаурели, грузијски филмски режисер и сценариста, петоструки добитник стаљинске премије, пришавши Довженку после седнице посебно га је напао: ’Ти си за вођу жалио десет метара траке. Ти ниси ниједне епизоде у филмовима посветио њему. Жалио си. Ниси хтео да прикажеш вођу! Гордост те је изјела и ево сада пропадни… И шта је твој таленат? Фуј – ево шта је твој таленат… Ништа не значи ако не умеш да радиш… Ти ради као ја… Мисли шта хоћеш, али кад радиш филм, разбацај по њему то што воле: овде српић, тамо чекичић, онамо звездицу’ – овде је ’маестро’ почео да ми показује како треба разбацивати српиће и чекићиће, због чега сам скроз хтео да пропаднем у земљу, осећајући огорчење, очај и одвратност. Разбацавши замишљене српиће и чекићиће ’маестро’ је гордо стао пред мене, подигао главу и претио прстом: ’Ево и био би ти човек. А сада, мој савет теби: нестани, као да те нема и није ни било“ (из Довженковог дневника, 10. августа 1953). Према Довженку, управо је Чиаурели, преко Берије, изазвао бес Стаљина и иницирао ову седницу, као што је раније јаму ископао Николају Шенгелаји и другим совјетским редитељима, које је немилосрдно уклањао с пута. 

„Довженко је после свега што му се десило код Стаљина једва дошао до свог стана. Према речима његове супруге, која је потрчала да му отвори врата, он је стајао као изгубљен, болно се осмехујући. ’Никад нећу заборавити његов израз лица тог тренутка’, сећала се Јулија Солнцева. ’Ти знаш, мене изгледа више нема’, рекао је Довженко.“  

Наставак у следећем броју:
Украјина у пламену: Шта су прећутали Стаљин и Довженко, а приказао Оливер Стоун

[/restrict]