ДИПЛОМАТИЈА

Печат атмосфери, догађајима и расположењу београдског и уопште српског политичког пролећа дају персоне које – из локалних удворичких мотива, или формално-резонских разлога – многи зову „тешком артиљеријом дипломатије“! Имиџ дипломатски постаје агресиван већ и оваквим дозивањем, а да буде у томе убедљив успевају, готово без труда, господа несумњиво задовољна репутацијом да су, као дипломате, нимало суптилни и деликатни, него – напротив – „тешки“. Артиљерци ушанчени у својим велепосланичким мисијама данас наглашено настоје да утичу на прилике овдашње јавне сцене, на актере политичког и друштвеног живота, а посредно и на обликовање српског државног разлога. Потврде да наведене претпоставке нису произвољне умножавају се у постизборној гужви и страначким и другим личним међусобицама не само домаћих политичара. Дакако, највише у хорском захтевању колективне дипломатске „копнене силе“ да јој Србија постане декларисани и добровољни савезник у рату против Русије, а да то учини тако што ће Москви увести санкције!

Један од тешкаша се дакако издваја, то фаворизовање његовог значаја спремно и по наслеђеном аутоматском рефлексу служења хегемону потпомаже окружење, али и он сам, вешто и зналачки стављајући до знања да је овде да би се питао и одлучивао, а не само саветовао и предлагао. Дефиницији војног појма „тешке артиљерије“ у теорији се иначе радо додаје да је то „краљица битке“, па се у нашем случају, сва је прилика, ова „краљица“ управо тако јавно и оглашава – владалачким тоном, умекшаваном некаквом подршком „самосталном одлучивању“. „Ми смо спремни да подржимо аспирације Србије и она мора да гледа у будућност и шта би могла да постигне за себе као НАТО чланица, али морам да нагласим то да је на Србији да одлучи, када би то био избор, када би била жеља, као што Србија има жељу да се придружи ЕУ, где ми подржавамо Србију.“ Дакле, Србија мора да пригрли НАТО, све гледајући у будућност, а када је о односу Приштине и Београда реч, тај заводљиви пут ће осветлити једино „нормализација односа Београда и Приштине, дакле узајамно признања две стране“.

Ово су, разуме се, изјаве новог амбасадора САД, али Његова екселенција Кристофер Хил у реченим дипломатским порукама, па и манирима, није усамљен. Конкуренција је драматична. Уједињени дипломатски Запад у овом тренутку делује из тамошње „главе цијела народа“, тачније оног колективитета који ужареним инквизиторским погледом прати друге, поготово „мале“ народе који се не заклињу на беспоговорну оданост циљевима који нису њихови, већ су за њих и њихове интересе погубни!

Недавно је, својом листом имена оних који од Србије траже да се одрекне Русије, дневник Данас направио памћења вредан подсетник на убитачне димензије актуелног ритуалног шиканирања Србије које је, чини се, осокољено чињеницом да је Београд три пута гласао против Русије у УН, али је још увек изричит у томе да подржава само одлуке које се не односе на сaнкције. На ширем списку тешке европске дипломатске артиљерије спремне за улогу „краљице битке“ с нашом земљом налазе се и ови званичници: министарка иностраних послова Немачке Аналена Бербок, председник Немачке Франк Валтер Штајнмајер, портпарол ЕУ Петер Станo, известилац ЕП за Србију Владимир Билчик…

Коментаришући на који начин би се убрзале европске интеграције Србије уколико би овде била донета одлука о увођењу санкција Русији, директор истраживања ИСАЦ фонда Игор Новаковић каже: „Била би врло јасна политичка димензија и то је оно што нам све време фали. Да постоји врло јасно изражена воља, да се не говори да имамо перспективу чланства већ да смо већ сада део ширег простора ЕУ. Да се каже, већ сад сте ви на неки начин наши, а процес интеграција и испуњавање критеријума ћемо ићи фазно.“

С добрим разлозима у далеко драматичнијем тону, српска патриотска опозиција протекле недеље објављује задатке које Србија, сада и одмах, у целини и без вајкања, треба да испуни да би се сврстала у ред успешних, а не „пропалих држава“. Неочекивано, ове послове најавио је и тумачи их господин Наим Лео Бешири, извршни директор у Институту за европске послове. Не, он није „артиљерија“, али јесте њен овлашћени трбухозборац. Испред опозиције, Бошко Обрадовић преноси Беширијеве „мисли“, чија је срж порука да се од Београда очекује спровођење ових „пет историјских одлука“: „Чланство у НАТО-у; Спровођење правно-обавезујућег споразума с Приштином као увод у међудржавне односе; Подршка целој БиХ; Чланство у ЕУ, чему би требало да претходи увођење санкција Русији, протеривање шпијуна и затварање Хуманитарног центра у Нишу.“

Дипломатија је уметност и пракса вођења преговора између представника држава, каже дефиниција. Има ли у Беширијевом списку „историјских одлука“ ичег налик „уметности и пракси“ вођења преговора? Има ли у наступима савремене тешке дипломатске артиљерије, бар у траговима и подсећањима, нечег што није гола сила, претња и уцена већ је оживотворење магије: „способност, знање, вештина одржавања међународних односа, преговарање, решавања конфликтних ситуација“?

Да ли извесном, умирујућем разумевању димензије актуелних жестоких притиска на Србију, на својеврстан начин, доприноси и подсећање на речи професора Срђе Трифковића из октобра минуле године, када је и најављен долазак садашњег амбасадора САД у Србији, уз помињање овде такође познате дипломатске вештине – булдожер дипломатије? „За Кристофера Хила, који је виђен за новог америчког амбасадора у Београду, говорило се да је ’десна рука Холбрука’, а био је и део тима на преговорима у Рамбујеу, чији је неуспех довео до бомбардовања СРЈ. Габријел Ескобар, садашњи специјални саветник Америке за Балкан, такође је прошао ’обуку Холбрукове дипломатије’“, каже Трифковић, уз помињање и Метјуа Палмера, такође члана легендарне групе Ричарда „бог и батина“ Холбрука!

„С обзиром на то да се попуна ’Холбруковог тројца’ поклапа баш у време највеће кризе на Космету која је на ивици оружаног сукоба, као и све видљивијег кретања догађаја БиХ у правцу укидања Републике Српске, поставља се питање да ли се са њима враћа и Холбрукова булдожер дипломатија.“

Трифковић је, међутим, уверен да је „паралела у томе да они у сценографском смислу желе да створе утисак да имамо репризу Холбрукове представе, што у суштини није случај. Односно имамо репризу једног дипломатског театра у коме они кроз просту представу покушавају да исцеде од Срба пристанак и компромисе за које немају овлашћење, а да ескалирају претње и активне мере ако Срби то одбију“.

У међувремену, околности су се промениле: догодила се Украјина, геополитичка парадигма је ресетована, а наша земља изложена свеобухватним чудовишним притисцима да се „изјасни којој страни света припада“!

Отуда разматрања о судбини Србије можда најтачније у овом тренутку резимира недавна, по значају и домашају епска и јединствена, напомена политиколога Стевана Гајића за агенцију Регнум: „Српски народ не жели у НАТО, али од њега мало зависи. Док Русија не денацификује Украјину, док не уклони последњи споменик Степану Бандери, док не уједини своје земље, остаје претња да Србија буде прогутана од стране Алијансе. Шта ће се на крају десити, зависи од успеха руске операције, од тога да ли ће демилитаризација, денацификација и, рекао бих, десуверенизација Украјине бити у потпуности спроведени у Украјини.“    


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.