ДИЈАСПОРА У СВОЈЕ ИМЕ

У односу према расејању много је пропуштено, пре свега да се утиче на процес однарођавања генерација захваћених кризом идентитета и идентификације с вредностима космополитизма, обезвређивања традиционалних вредности, породице и патријархалних односа на којима се темеље друштво, држава и нација

О свим ва­жним дру­штве­ним те­ма­ма, упркос повременој неспремности да се прихвати реалност, нужно је водити озбиљ­не распра­ве ка­ко би се ис­кри­ста­ли­са­ли употребљиви предлози и пронашла нај­бо­ља ре­ше­ња. Међутим, чини се да је и оно мало алиби ентузијазма надлежних за дијаспору замрло, или да је на најбољем путу да се изгуби и залута у једностраној привржености регионалној проблематици.

ТЕЛА ЗА САРАДЊУ Дијаспора као демографски феномен обиљeм својих појавних облика није ексклузивни домен друштвених и социолошких теорија, нити повремених политичких преокупација, напротив, реч је о темељном и трајном националном питању, ништа мање идентитетском, лингвистичком, образовном, социјалном, политичком, историјском, културолошком, економском, етичком, демократском у сваком погледу комплексном, али приоритетно државном.

Конституисањем Савета савезне владе Југославије за дијаспору 2001. године и Агенције владе Србије за односе са дијаспором (2003) ствари су покренуте с мртве тачке, али далеко од очекиваног све до формирања Министарства вера и дијаспоре (2004) и Закона о дијаспори и Србима у региону (2009).

На основу усвојеног Закона изабрани су делегати и конституисана Скупштина дијаспоре и Срба у региону (2010) као представничко тело српског расејања. Министарство је одлуком Владе 2012. укинуто и сведено на Канцеларију за дијаспору да би 2014. Канцеларија била реформисана у данашњу Управу за дијаспору при Министарству спољних послова Републике Србије.

[restrict]

КОЗАЧКА СКУПШТИНА У међувремену, Скупштини дијаспоре истекао је мандат 2014. и расејање је остало до данас без јединог институционалног упоришта и сваке могућности презентације питања о којима би требало расправљати.

Очекивало се да ће Скупштина бити место пресека проблема, дефиниције захтева, фиксирања циљева, промишљања могућих решења и унапређења међусобне сарадње, али и демистификације годинама таложених предрасуда превазиђеног времена. Све то се није догодило, Скупштина је по капацитету својих ингеренција (члан 16), мањим од „козачке скупштине“ крај логорске ватре, била форма без институционалног ауторитета, утицаја и права да иницира и формулише предлоге закона, законске уредбе и друге опште и подзаконске акте из домена у којем делегати поседују практична и релевантна знања која их се непосредно тичу.

После година чекања персонална структура Управе за дијаспору комплетирана је именовањем директора Арноа Гујона. Упркос његовом препознатљивом човекољубљу и часним намерама, тешко је отети се утиску приметне равнодушности државне политике коју спроводи према расејању, што поништава и оно мало преосталог поверења нужне претпоставке сарадње у ситуацији непостојања Скупштине дијаспоре и Срба у региону.

У Програмској платформи Српске напредне странке (тачка 18 „Отаџбина и дијаспора“) стоји да је „однос отаџбине и дијаспоре од високог државног и националног интереса… Мора се знати њихов број, место где живе (…), учинити све да се нашим људима који живе у иностранству омогући да утичу на збивања у отаџбини… Српска напредна странка ће (…) помоћи у обезбеђивању услова за рад Скупштине дијаспоре (…) створиће се могућности да сви држављани Србије који живе у иностранству могу да бирају и буду бирани (…) посебно путем интернета“.

КОМПРОМИТОВАЊЕ ВРЕДНОСТИ Симптоматично је да владајућа странка не поштује сопствену Програмску платформу супротно начелу прокламованих вредности које не смеју бити компромитоване, што већ спада у типично српску лошу навику негирања самих себе и националних интереса. Поготово у томе предњачи и даје лош пример Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог, које у недостатку тема за покриће свог постојања конструише бесмислен проблем репресије над језиком наметањем тзв. родно сензитивног језика и озакоњења „новоговора“ не поштујући струку, науку и здрав разум. Представљање жена у јавном и професионалном животу свело се на вербални џумбус суфикса у медијима.

Уместо инцидентног (војвођанска нација…) Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог, сврсисходније је реконституисати Министарство за дијаспору и Србе у региону, које је угашено без видног разлога и протерано из сопствених просторија. Кратко речено, Управу у текућој години чека много неурађеног посла.

Директор Гујон је пред посланицима Народне скупштине у новембру најавио за 2022. годину „конкурсе за суфинансирање пројеката који доприносе учењу и очувању српског језика и ћириличног писма, као и унапређења економске сарадње Срба у дијаспори, региону и матици“, али то је (пре)мало да би било све.

Остају отворене централне теме: Ревизија Закона о дијаспори и Србима у региону, избор делегата, конституисање Скупштине, усвајање пословника, формирање скупштинских Савета, израда стратегије и акционог плана. Предлог Влади закона о попису дијаспоре и бирање интернетом предвиђених Програмском платформом Српске напредне странке (тачка 18) из много практичних разлога је приоритетан, незаобилазан задатак.

ИДЕНТИТЕТСКО ПОТИРАЊЕ Да је неким случајем 2000. године предлог потписника ових редова електронског бирања усвојен, Приштина данас не би била у ситуацији да уцењивачки лишава Србе на Космету људског и бирачког права. У односу према расејању много је пропуштено, пре свега да се утиче на процес однарођавања генерација захваћених кризом идентитета и идентификације с вредностима космополитизма, обезвређивања традиционалних вредности, породице и патријархалних односа на којима се темеље друштво, држава и нација. У амбијенту псеудолибералне фразеологије и образаца масовне културе губе се етничке специфичности и обележја језика прве „жртве“ и последње одбране идентитета. Комуникација треће и четврте генерације почива на билингвистичкој лексици налик српском говору. Нове генерације у дилеми ни тамо ни овамо, у вечном раскораку између онога што јесу и оног чему теже, расту и развијају се захваћене идеологијом мултикултурализма и комунитаризма, што је у супротности с филозофијом српског колективног идентитета утемељеног на традицији и православљу.

Таквим тенденцијама идентитетског потирања и неповратне етничке транзиције успешније се супротстављају заједнице институционално подржане матичним државама, за разлику од српског расејања лишеног разумевања и упоришта у ситуацији опште депопулације, све масовнијих миграција и ниског фертилитета. У ова злосрећна времена дијаспора није на агенди државне политике и такав однос није могуће објаснити нити правдати логичким, етичким најмање политичким разлозима. Који су задаци државе у садашњости, каква је улога дијаспоре у будућности, да ли је матици потребна дијаспора и може ли дијаспора без матице – свакако спадају у круг оних дебата које означавамо као стратешка питања (о)постојања народа и државе. Матица и дијаспора се очигледно не сналазе у својим улогама, једни незаинтересовани, други неорганизовани, а упућени једни на друге. Држава мора у будућности да се одрекне лагодног монопола без одговорности, и да прихвати да расејање своје предлоге и идеје артикулише сопственим гласом у своје име у Скупштини дијаспоре, Саветима, скупштинском Одбору за дијаспору, на слушању у Народној скупштини или, за почетак, у дијалогу с представницима матице, за округлим или ћошкастим свеједно, али важно је – за истим столом.         

Аутор је члан Српског форума Немачке и делегат бивше Скупштине дијаспоре)

[/restrict]