АНЂЕО СЛАВЕНСТВА У СТАРИНСКОМ КРЕМЉУ

ПЕСНИШТВО

ИЗ СТАРИХ БОЉИХ ВРЕМЕНА…

Велики песник Тин Ујевић, у годинама револуционарних ломова у Русији, написао је моћну песму „Русији Русија“. Тада Ујевић једнако снажном песмом слави и Србију из ратних напора 1914–1918. Овај избор Милована Данојлића подсећа нас на то време и његов дух

РУСИЈИ РУСИЈА

Мајко свом племену какву ја сам снио

у бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа;

 

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне, у срцу дубоком.

 

И синовске очи које јур видјеше

пожар царске Москве и огромне распе,

храбро проматрају гдје се у прах креше

креч твојих палата над гримиз-Хидаспе;

 

и гдје крилом огња ударене круне

пропадају у мрак крвавога блата,

и гдје славу царства, сада царство буне,

црвена и црна, помрчина хвата.

 

Али прасак бакље или звијезда кријеса,

и сва ова магла, и сва ова тама,

тешко да ће скрити висока небеса

још бескрајно чиста над тим могилама;

 

сутоне, и јутра препуна уздања,

жамор млада лисја, росу водоскока,

и светиње зора и пеане грања,

и сву пашу нашег очараног ока.

 

– Умрла си данас. Но ускрсну опет

као онај лабуд Глобуса на Крсту

што, попљуван, стучен, израњен и пропет,

чува тајну чуда у божанском прсту,

 

невина за наду других покољења,

за сутрашње твоје златне Петрограде,

гдје у складу пјесме дивљи громор јења

што, на ужас свијету, сазда Барикаде.

 

Васиона мајко густих покрајина,

твоје срце жарко грије цијелу земљу,

у човјеку сваком има родна сина

анђео Славенства у старинском Кремљу;

 

али ништа славно, ништа тако моћно

од Истока рујна до рујна Запада,

као, и у вријеме сутонско и ноћно,

пробуђена свјесна и исконска Нада.

 

Јер ако су многи побједници пали,

и ако су зашли цари што владаше,

благо оној сјенци што је људство жали,

благо тој авети ком се кривци плаше;

 

и јер више него ријечи и срицања,

и јер више него једнодневни жамор,

један кратки натпис вјековно озвања

достојно усјечен у бесмртни мрамор.

 

Не сувишна плача за блаженим одром

(мојих тајних суза вишњи бог је јемац),

но молитва срца овом Своду модром:

уздах, клетву тежак: Славен није Нијемац!

 

Бескрајна, незнана, мраком сакривена,

чувај своју бакљу за луч Нараштаја;

буди добра мајка, што си тужна жена,

слушај кратки вапај наших свих вапаја:

 

Мајко свом Племену какву ја сам снио

у бујне вечери и предзорја врућа,

владај нашим грчем, крвава Русијо,

царуј душом нашом, Велика Будућа,

 

јер ако се руши камен са камена,

и ако твој дворац понире стубоком,

још се чува жижак светога пламена,

као бисер тајне у срцу дубоком.

 

Забавник, Крф, 1918

СРБИЈИ

Данас пламсаш само од крви најбољих

што су мачу дали своја тела справна;

блештећи у духу и у чистој вољи,

божанствена, Света земљо Православна;

 

Јуче, ти си била моћна и велика,

и за усне деце млеко, мед и вино,

док се не скрхаше под градом челика

груди твоје деце, Српска Краљевино!

 

Сутра, сабирући и данас и јуче,

засјаћеш у духу и у живој моћи,

јер ће славу слома унуци да уче,

као зору спаса после тешке ноћи.

 

Ал’ ни нови народ, нити понос међа

никад неће више да ти овај врати

поносити поглед иза храбрих веђа

што су знале дивски у понор гледати:

 

Твоје мирно чело под претњом удеса

и вијањем вјетра страве и страхоте,

и молитву тамну у глува небеса;

твој’ је данас време највеће лепоте.

 

 1918