АМЕРИЧКЕ САНКЦИЈЕ ЈАЧАЈУ ПУТИНА

Москва не мора много да брине за своју политичку и економску позицију, али забринути за будућност треба да буду они који зависе од руских енергената, јер ће опасност запретити њиховим режимима

Док руски председник Владимир Путин, са рејтингом вишим од 80 одсто, према свим истраживањима бележи највећи скок популарности од када је стао на чело државе, његов амерички колега Џозеф Бајден суочава се са – како сада делује – незаустављивим падом и једва добацује до 40 процената подршке. А то је апсолутно недовољно за његове планове да уђе у битку за други председнички мандат, како се недавно поверио свом бившем шефу Бараку Обами. Али чак и ако се спрема да уђе у овај клинч, где ће га опет највероватније дочекати расположени Доналд Трамп, велико је питање да ли „стари Џо“ има снаге да изгура и актуелни мандат, имајући у виду све већи број гафова које чини, што сведочи о томе да се не налази баш у „топ форми“. Било како било, Демократска партија и њен лидер, у последњих пола године пред међуизборе улазе значајно ослабљени.

[restrict]

„БИТИ АМЕРИЧКИ ПРИ-ЈАТЕЉ – ПОГУБНО“! Бајденов пад рејтинга са 60 на 40 одсто, како преноси опозициони и републиканцима наклоњени „Фокс њуз“, започет је одлуком шефа државе о повлачењу трупа из Авганистана, што се претворило у понижавајућу авантуру пред очима целог света, иако су они то представљали као „невероватан успех“. Већ помало заборављене слике очајних људи који падају са авиона који одлеће ка Америци, као и потпуни хаос и паника који су захватили Авганистанце верне Вашингтону, показали су целом свету да Бајденов тим није био кредибилан савезник у овој ситуацији. Наду Авганистана у „демократско боље сутра“ заменило је очајање и пад под контролу талибанског режима. Показало се, међутим, да је живот под Талибанима, иако су их представљали као ђаволе у људском облику, ипак подношљивији од претходног, обележеног сталним крвавим обрачунима и разарањем. Све ово требало би да буде лекција и за оне који данас стају у строј под америчким кишобраном. И да се сете познате изреке бившег америчког државног секретара Хенрија Кисинџера, да је бити амерички непријатељ опасно, али да је бити њихов пријатељ – погубно.

Како је шеф Беле куће започео свој мандат, тако га је и наставио: од авганистанског фијаска није се никад опоравио. Кривицу за неуспехе ни он, ни његов тим никада нису признали. Напротив, увек су им други криви за све, док нови проблеми један други пристижу. „Сада ми сувише добро познајемо ову тактику. Историјска инфлација? Крив је Путин. Експлозија ковида? Криви су републиканци. Пораст криминала? Крив је ковид“, сажели су новинари „Фокса“ поруке америчког руководства. Можда то „Фокс“ неће отворено рећи, али званични Вашингтон сада има и нови изговор – Украјину. Па како неко може да пита за инфлацију док Путин крши људска права и чини злочине? Свакако да је Кремљ крив за све.

У Русији, међутим, грађани не траже кривце, иако су такође суочени са искушењима. Судећи по њиховој реакцији, рекло би се да су за њих и те како спремни и да Владимир Путин делује управо у складу са народним жељама и тежњама. У супротном, не би му рејтинг био за бар 10 одсто виши чак и у поређењу са оним после припајања Крима, када је, рекло би се, „пробио плафон“ популарности. Очито је Русима преко главе Запада и њихових вечитих притисака и нереалних захтева, а да истовремено – упркос свим уступцима током три деценије – никад ништа добро са те стране не стиже. А још више им је доста антируског режима у Кијеву који ништа друго и не ради годинама, осим што прети ратом Русији и смишља како да силом покори Донбас, уместо да примени Минске споразуме који су подразумевали мирну, богату и пријатељску Украјину.

Када је украјински председник Володимир Зеленски прошле године званично одбацио Минске споразуме и јавно рекао да му не пада на памет да их спроводи, вероватно је био свестан какве ће то последице имати по његову земљу. Или није? Ако није знао до чега ће то да доведе, требало је неко од гаранта споразума из Париза или Берлина да га опомене да међународни мировни уговори нису шведски сто са кога узимате само оно што волите. Да ли су Немци и Французи знали какве ће последице по Украјину и њих саме имати неизвршавање Минских споразума? Да ли су бар они предвидели рат, инфлацију и економске потресе? Зашто онда нису притиснули Кијев да изврши обавезе које је добровољно потписао и тако сачувају мир и стабилност на сопственом континенту? Или је, заправо, циљ целе игре био унапред негде смишљен: да се Русија натера на војну интервенцију, а затим да јој се уводе санкције и тако спроведе њено чак и физичко раздвајање од Европе? Уколико да, онда је право питање: у чијем интересу је све то урађено? Да ли, заиста, у украјинском и европском?

САНКЦИЈЕ ИЗАЗВАЛЕ ЕФЕКАТ ОКУПЉАЊА ОКО ЗАСТАВЕ Да ове санкције ипак не могу да постигну званично прокламовани циљ, било је јасно од почетка. Владимир Путин и његов рејтинг не само што нису ни окрзнути санкцијама и што на улицама Москве и других градова нема масовних „антиратних“ протеста против Кремља, већ су се Руси потпуно ујединили око свог председника. О томе пише и утицајни „Њујорк тајмс“, који је окренут Бајдену, а не Трампу. Истиче се да грађани сматрају да Запад санкцијама покушава да ослаби и понизи Русију и зато се окупљају око свог лидера, да би лакше пребродили тешка времена. „Уместо да подстакну људе на устанак против владара, санкције су изазвале ефекат окупљања око заставе“, коментарише амерички дневник у редакцијском уводнику. Како наводе, Русији су одузели девизне резерве, делом су је искључили из међународног банкарског система, замрзавају имовину руских грађана, али то није изоловало Москву, јер има подршку бројних држава, укључујући Мексико, Саудијску Арабију, Јужноафричку Републику, Пакистан, Индију, Иран Израел, и што је најважније – Кину.

Треба приметити да Американци признају да досадашњи савезници и најближи суседи стају уз Русију, пркосећи тиме Вашингтону. Нису, додуше, поменули да је скоро цела Латинска Америка више него уздржана око питања „кажњавања Москве“. Мексико је посебно важан за безбедност, па чак и опстанак САД, готово као Украјина за Русију. Трамп је подизао зид на граници Мексика, што је огорчило ову земљу. Бајденове демократе су у кампањи критиковале Трампа због овог потеза, али су на неки начин наставили са његовом политиком. Граница између САД и Мексика се протеже копном око 3.000 километара, што је више него двоструко дуже од садашње званичне руско-украјинске. Утолико би мексичко сврставање више на руску и кинеску него на америчку страну, и то у вези са тако важним питањем, требало да буде алармантнији сигнал за Вашингтон. И уместо да се баве својом муком и суседима, да провере шта то већ дуго не штима у америчко-мексичким односима, и зашто су инфлација и сиромаштво у САД на рекордном нивоу, а инфраструктура одавно вапи за обновом, елите у Америци највише брину о томе како загорчати живот Путину.

Иако хвали чињеницу да ће западне санкције нанети штету Русији, па чак и цитирају московског градоначелника Сергеја Собјањина да је услед тога око 200.000 житеља престонице у ризику од губитка посла, „Њујорк тајмс“ указује да рестриктивне мере могу имати ограничен успех када је реч о наводно главном циљу – зауставити рат. Овде би се, наравно, могло озбиљно приговорити америчким новинарима на необјективности: да САД заиста желе да зауставе рат, не би слале хиљаде тона тешког наоружања, муниције и војне опреме Зеленском и његовим милитантима, већ би га притисли да трага за дипломатским решењем. А да је таквог притиска било раније до рата не би ни дошло, јер би Мински споразуми били одавно примењени. Стога је више него јасно да циљ санкција није, и не може бити, „брже окончање рата“, већ напротив – његово што дуже развлачење, а првенствено политичко и економско мрцварење и изоловање Русије. Колико је то фер према Украјини, на њеним грађанима је најбоље да процене. И они ће то пре или касније учинити.

ПОСТОЈАНИ РУСКИ САВЕЗНИЦИ И ПРИЈАТЕЉИ Отуда и силни „извештаји“ о наводним Путиновим ратним злочинима и масакрима широм Украјине, да би се Русија и њен лидер што више оцрнили у очима међународне заједнице и самих Украјинаца, што олакшава проширење санкција и подстиче даљу мржњу и сукобе. Зато делује да најважнији циљ Америке у овом тренутку јесу антируске казнене мере у које би, по њима, требало да се укључи цео свет. А посебно руски савезници и пријатељи. У овом тренутку је највећи фокус притисака сконцентрисан на Кину и Индију, као две најмногољудније и Русији најближе земље. Уколико би нека од њих напустила политику пријатељства и сарадње са Москвом, тада би се обруч изолације око Кремља јаче стегао. Све док се то не деси, а за сада нема таквих назнака, Москва не мора превише да брине за своју међународну позицију. Ни у економском, ни у политичком смислу. Много више за своју будућност треба да су забринути баш они који иду ђоном на Москву, поготово ако зависе од руских енергената. Јер, у случају прекида испорука гаса и нафте, много већа опасност запретиће управо њиховим политичким режимима.

[/restrict]