ЗЛОСЛУТНО ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ

Немачки историјски заокрет: Посланици су у фебруару 2022. славили највеће наоружавање после Другог светског рата – пакет од астрономских сто милијарди евра – као што су, подсећа угледни новинар Јакоб Аугштајн, њихови претходници у Рајхстагу одушевљено и мирне савести одобрили ратне кредите у лето 1914. године

Уместо смиривања ситуације и пацификовање разарајућег рата у Украјини, уље се долива на ватру. У ваздуху је на Старом континенту, где су и раније беснели пустошни и катаклизмични ратови (само у минулом веку два светска), све више барута.

Захуктава се време драматичне, и драстичне милитаризације спољне политике. Звецка се, заглушујуће, и злослутно, оружјем.

Астрономски расту војни буџети. Несрећна Украјина постаје, све очигледније, повод (и изговор) за оживљавање (доскора) пригушених амбиција и аспирација. Ако је и било оних који су од недавних (последњих) великих и звучних бриселских скупова (самит НАТО-а, те лидера Европске уније, али и Групе 7) очекивали смирујуће и умирујуће поруке, грдно су се преварили. Ово је време кад и шефови дипломатија говоре као министри рата.

НАТО стратези гомилају трупе, авионе, ратне лађе и подморнице на свом „источном крилу“ и фронту. Пала је реска бриселска одлука – биће распоређена читава армија НАТО војника у Мађарској, Румунији, Бугарској и Словачкој. За сада (само) 40.000. Не рачунајући оне у балтичким земљама и Пољској.

[restrict]

ЦРНИ СЦЕНАРИО Ступајући на пољско тле, после кратког, за њега посебно важног, боравка у Бриселу, амерички председник Џо Бајден, ратнички, готово еуфорично, поручује: дуга је борба пред нама, ова битка, а за њега је ово „рат за слободу и демократију“ коју је „Русија погазила“, неће бити добијена у данима, ни месецима пред нама.

НАТО је, управо после споменутих бриселских скупова, обелоданио како се већ припрема за „најцрњи сценарио“. Командант Алијансе (а то је, увек и нимало случајно, Американац) генерал Тод Волтерс издао је наредбу да се активирају хемијске, биолошке, радиолошке и нуклеарне снаге.

Иако демантоване с најважнијих западних адреса (Беле куће, и председника Бајдена, на пример), руске тврдње о проблематичним биолошким лабораторијама које по Украјини није засејавала нека фармацеутска кућа него је то рађено под покровитељством, и по налогу Пентагона, уздрмале су политички и медијски свет. Укључен је аларм. И, како то обично бива у пропагандним ратовима, а један такав управо бесни, покренута је жестока (русофобна) контраофанзива: Запад је оптужио Москву да би она, ето, могла да нападне Украјину и отровима!

У мноштву разних спекулација и (наизглед беспоговорних) теорија, огласио се и аутор (фамозног) „Краја историје“ Френсис Фукујама. Ни он, као Бајден, не види, не бар скори, крај рата у Украјини. Дипломатско решење украјинског рата је, каже, немогуће. Не постоји, уверен је, компромис који би био прихватљив и за Москву и за Кијев.

И лаицима је, међутим, знано да се сваки рат, на крају, завршава, и мора завршити (па и овај украјински не може измаћи тој закономерности) неким споразумом и макар изнуђеним компромисом. Уосталом, преговори две стране теку већ недељама, напоредо с ратом који не јењава. За сада, нажалост, без резултата. Питање је колико украјинска страна у заступању сопствених интереса наступа самостално, без асистенције нечијег „даљинског управљача“.

Бајден је, иначе, у Брисел стигао с очигледним уверењем да је, на украјинској драми, хомогенизовао западни (пре свега онај европски) свет и напокон постао његов неприкосновени лидер. После авганистанског пораза и хаотичне, готово безглаве бежаније пред талибанима, преко потребан мелем. И неспоран, иако не и потпун, дипломатски успех.

 

ОРБАНОВО И ЕРДОГАНОВО „НЕ“ Нису, међутим, сви у ЕУ, па ни у НАТО-у, из сопствених, националних интереса, били спремни да, посебно кад је реч о санкцијама, укључујући и тотални ембарго на увоз руских енергената, следе америчку ригорозност. Одбио је да то учини мађарски премијер Орбан. И још енергичније, и демонстративније (изузетно) важан члан НАТО фамилије, турски председник Ердоган. Грађанима Турске је насушно потребан гас („нећу да се зими смрзавају“), турској привреди и гас и нафта. Одбио је да затвори небо за руске авионе и луке за руске бродове. Укључујући и јахте руских олигарха. Турској су, уз гас и нафту, веома потребни руско жито и руски туристи. И руска нуклеарка у Акуји. Није Ердоган попустио под жестоким америчким притиском да се ослободи руског система С-400 (његова куповина била је „кост у америчком грлу“) и „уступи“ га Украјини. Очигледно разлози због којих Бајден није „нашао времена“ да се, макар накратко, и насамо, сретне с турским председником у Бриселу.

Медији примећују да је француски председник Емануел Макрон „имао (наглашено) разумевање“ за разлоге турског колеге. Није га, међутим, следио: био би то, у запаљивој атмосфери „ратног јединства“, очигледно политички рискантан потез пред председничке изборе који предстоје за лидера с наглашеном деголовском суверенистичком жицом и критичком дистанцом према вашингтонској искључивости и непорецивости. А имао је Макрон за то бар један (јак) разлог: званични Париз доживео је онај заверенички споразум САД, Велике Британије и Аустралије као забадање ножа у леђа. Не само због отимања уносног посла (већ договорена продаја подморница Аустралији) „тешког“ близу сто милијарди евра.

Можда не треба искључити могућност да је то, поред свега осталог, имало извесног удела у васкрсавању старе иницијативе (први пут је формално лансирана 2007) на којој је у европској фамилији посебно инсистирао управо Макрон, о аутохтоној „европској армији“, мимо НАТО-а. Министри спољних послова и одбране ЕУ усвојили су недавно „Стратешки компас“, документ о будућој „европској војсци“. Учинили су то обазриво ходајући на врх прстију: нагласили су, „превентивно“, како тим подухватом немају намеру да се такмиче с Алијансом.

Није упутно, на самом старту, иритирати Американце, који се, управо преко НАТО-а осећају (а то и јесу) као газда у европској кући. Вашингтонска администрација је увек, независно од страначких боја, у време Доналда Трампа можда гласније и изричитије, притискала европске савезнике да издвајају више пара за НАТО (минимум оних фамозних, и поодавно договорених два одсто), али је, такође увек, алергично реаговала на стварање посебне европске армије. Они који су то упорно, упркос притисцима и претњама, одбијали да учине, први су у „новим околностима“ попустили. Нова власт у Берлину направила је, посве неочекивано, „историјски заокрет“: радикално је милитаризовала своју политику. Не само што је пристала да издваја сваке године више од оних два одсто за НАТО него је, једнократно, издвојила сто милијарди евра за наоружавање, опрему и модернизацију Бундесвера.

Учинила је то влада чији чланови доскора то нису хтели ни да чују. Социјалдемократе су, и као млађи партнер у владама Ангеле Меркел, упорно тврдили да је тај новац корисније уложити у мирнодопске ствари (од социјале до екологије). Парадокс је још већи кад су у питању Зелени: они су годинама тражили да Немачка напусти НАТО, а у неким, радикалнијим тренуцима, потезали идеју (чак) и о распуштању Бундесвера. Канцелар Олаф Шолц је, образлажући одлуку о „историјском заокрету“ у Бундестагу, саопштио да ће тих сто милијарди евра бити издвојено већ из буџета за ову годину. И да ће „од сада, из године у годину, издвајати више од два одсто бруто производа за одбрану“. „Не само због тога што смо то обећали савезницима (читај: Американцима), чинимо то“, рекао је канцелар, „због себе и сопствене безбедности.“ У плановима за радикалну модернизацију Бундесвера влада се, по Шолцовим речима, ослања на сарадњу „са савезницима у ЕУ и НАТО-у“. И да, посебно, с Французима као партнерима „прави нову генерацију авиона и тенкова“. Ти пројекти су „највећи национални (и стратешки) приоритет“. А док се они не реализују, Берлин намерава да застареле авионе „торнадо“ замени набавком америчких борбених авиона Ф-35, опремљених за „ношење нуклеарних бомби“.

Радикалан заокрет с милитаризацијом спољне политике некадашњих пацифиста (који су то, истина, престали одавно да буду: Немачку је у први рат после оног Хитлеровог увела, учешћем у агресији на Србију, коалиција социјалдемократа Герхарда Шредера и Зелених Јошке Фишера) и немачко звецкање оружјем медијска и политичка јавност у овој земљи је поздравила. Један од ретких, а угледних новинара који није учествовао у том хору био је Јакоб Аугштајн, син оснивача и власника „Шпигла“ Рудолфа Аугштајна. У свом недељнику „Фрајтаг“ (3. март 2022) одлуку владе назвао је „опасном грешком“. Аугштајн је, под тим насловом, подсетио да је канцелар Олаф Шолц 27. фебруара у немачком парламенту рекао да је за немачку војску намењен посебан фонд од сто милијарди евра и да ће војни буџет убудуће износити више од два одсто бруто националног производа, готово дупло више него до сада. Цитирамо Аугштајна: „Ова сума никад до сада није досегнута. И шта су посланици урадили? Устали су и дуго аплаудирали. Канцеларове речи изгубиле су се у аплаузу. Било је језиво. Немачки парламентарци славили су највеће наоружавање Немачке после Другог светског рата. Примеренији би били ћутање и нема озбиљност. Уместо тога, изгледало је као да је парламент у фебруару 2022. опет дочекао свој август 1914 – у згради Бундестага посланици су хвалили пакет од 100 милијарди као што су њихови претходници (у Рајхстагу) одобрили ратне кредите у лето 1914, одушевљено и мирне савести.“

Министарка спољних послова Аналена Бербок рекла је да смо се после напада на Украјину „пробудили у другом свету“. Зар велике земље и оне које би то да буду не задржавају право да свуда војно интервенишу? Уз опаску да су ретко кад разлози за такве интервенције добри, и да су углавном лоши, а понекад и не постоје, Аугштајн упозорава да је „рат и данас уобичајено средство политике“. Да ли на ово заиста треба подсећати мање од годину дана након што се немачка војска вратила из рата (Авганистан) који је трајао двадесет година?

 

САН О НУКЛЕАРНОЈ СИЛИ Уз констатацију да је рат у Украјини „злочин“, Аугштајн каже да он није „промена парадигме као што се намеће јавности“. Промена парадигме је пак немачки одговор на њега. Владимир Путин је одговоран за претварање дуго тињајућег сукоба око Украјине у рат у Европи. Но Олаф Шолц сноси одговорност за нашу реакцију. Путинов рат је погрешан. Погрешно је, међутим, и наше одступање од политике војне уздржаности и претходне политике према Русији. Шолц је хтео да покаже, пише Аугштајн, како и он уме да звецка оружјем. То је већ довољно лоше. А можда и горе. „На шта је Шолц у ствари мислио када је рекао да немачку војску треба довести у позицију да одговори „руским способностима“? О чему овде говоримо? О тенковима и хаубицама од севера до југа земље. „Да бисмо Русији стигли до колена, када је реч о конвенционалном наоружању, било би нам потребно још сто милијарди. Овде може бити реч само о Немачкој као нуклеарној сили.“ „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је то одмах поздравио: нуклеарно питање је део „давно закаснеле промене“ у нашој безбедносној и одбрамбеној политици, „чак и ако то Немцима посебно тешко пада“.

Треба ли сада да заволимо бомбе, пита (се) Аугштајн. Тешко је поверовати, каже, да су посланици устали да „аплаудирају овом безумљу“. Али тешко је поверовати и у то да „ми“ сада испоручујемо оружје у ратну зону. Роберт Хабек, вицеканцелар из партије Зелених, рекао је да је ова одлука исправна, али да „нико данас не може знати да ли је добра“. Вара се: већ данас знамо да није. Мало је случајева у историји у којима је рецепт „постићи мир са што више оружја“ успео. Можемо бити сигурни да ни сада неће успети. Напротив. Запад својим испорукама оружја Украјини продужава рат. Чим се тамо употреби наше оружје, то више нису само Путинови мртви, већ и наши. Корени садашњег сукоба леже „дубоко у прошлости“, израсли и историјски се разгранали, и биће потребни време, умеће и стрпљење да се до њих дође, подсећа он. Ниједна страна у сукобу, међутим, није спремна да ту причу сада покрене. Сигурно не они који имају највише да изгубе: сами Украјинци.

Аугштајн критикује председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен и (њено) подгревање наде Украјинцима: Ви сте једни од нас, желимо вас међу нама. Управо је таквим изјавама, подсећа Аугштајн, почео читав овај хаос. „Украјински народе, куцнуо је час, слободни свет је са вама, Америка је уз вас“, повикао је амерички сенатор Џон Мекејн на Мајдану 2014. и људи су му поверовали. Када ће Запад престати да обећава Украјини више него што може да испуни? Само још једно подсећање на „метаморфозу Зелених од голубова до јастребова“ која би могла бити „репрезентативна за развој друштва“ у целини: Зелени су 1999. једва пристали на прву ратну мисију немачких војника ван Немачке од Другог светског рата, НАТО бомбардовање СР Југославије. Сада су глатко пристали на највећи војни пакет у немачкој историји.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *