ZLOČIN BEZ KAZNE, IZVINJENJE BEZ ODŠTETE

Za „Pečat“ iz Ljubljane  Svetlana Vasović Mekina

U aktuelnoj slovenačkoj vladi, koju ponovo vodi prvak desnice Janez Janša, sede političari koji u slovenačkoj verziji „etničkog čišćenja“ ne vide ništa sporno

Slovenija je obeležila neslavnu godišnjicu: 30 godina od „administrativnog etničkog čišćenja“ kojim je na svom tlu u februaru 1992. masovno „izbrisala“ građane poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ iz registra stalnog stanovništva. To je značilo gubitak svih građanskih, zapravo, svih ljudskih prava, i stravičnu patnju za sve izbrisane i njihove porodice. [restrict]

PAHOR I NEPRAVDA Povodom 30. godišnjice „brisanja“ oglasio se i predsednik države Slovenije Borut Pahor, koji se na izmaku svog drugog (i poslednjeg) petogodišnjeg mandata „iskreno“ izvinio žrtvama zbog počinjene nepravde.

Pahorovo izvinjenje je, međutim, okasnelo, jer su mnogi izbrisani u međuvremenu „prirodnim putem“, a neki, u očaju, dignuvši ruku na sebe – otišli s ovoga sveta. Zato bi takav čin bio svrsishodniji da je došao koju deceniju ranije, kada je Pahor bio predsednik slovenačkog parlamenta, pa premer, ili bar na početku prvog predsedničkog mandata…

Istina, u međuvremenu su se, na svoju ruku, izvinili i tadašnja ministarka unutrašnjih poslova Katarina Kresal, kao i tadašnji predsednik parlamenta Pavel Gantar, iako uz veliko negodovanje birača, što je imalo za posledicu da potom nisu bili izabrani na nove funkcije… Kako bilo, sva kurtoazna izvinjenja izbrisanima malo znače. A onima kojih više nema, poput dugogodišnjeg lidera u borbi za prava izbrisanih, pokojnog Aleksandra Todorovića – baš ništa.

 

JOŠ GORA JE REALNOST Uz sve to, nijedno od navedenih izvinjenja ne predstavlja zvaničan akt države, kao da zvanično i ne postoji.

Još gora je realnost: Slovenija je posle prve presude Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) iz 2010. godine bila primorana da izbrisanima uredi status i da ih obešteti; realizaciju presude, iz reči u dela, izvela je lukavo – umesto da im svima vrati nezakonito zakinuta prava onako kao što im ih je i oduzela, dakle kolektivno, odlučila se da „rešava svaki primer pojedinačno“, i time izbrisane gurne u novu noćnu moru dugih, komplikovanih i skupih birokratskih zamki.

Povrh svega, što se tzv. odštete tiče, odredila im je bednih 50 evra naknade za svaki mesec koji su, zahvaljujući brisanju, proveli na marginama društva, potpuno obespravljeni, na socijalnom dnu, većina pretvorena u apatride. Verovatno ne treba objašnjavati da 50 evra mesečne naknade nije ni simboličan iznos u odnosu na stvarnu štetu zbog gubitka posla, nemogućnosti školovanja, lečenja, gubitka svih dokumenata od vozačke dozvole do radne i đačke knjižice, pa do narušenog zdravlja, raspada porodice, gubitka penzije, čak proterivanja iz Slovenije u ratne zone, što je pojedince koštalo i života…

Tako je, umesto da ispravi nepravdu, Slovenija žrtvama „izbrisa“ odredila pet puta manju odštetu od one koju im je pilot-presudom dosudilo Veliko veće ESLJP 2012. godine. Slovenačka administracija je smislila tako zamršene uslove za dokazivanje pretrpljene štete da oko 80 odsto izbrisanih nikada nije videlo ni žute pare od nadoknade koja bi im pripadala. Sada je već izvesno da odštetu nikada neće ni dobiti. U svetlu svega navedenog nije ni čudo da su se preostali izbrisani i njihovi zastupnici složili da je izvinjenje slovenačkog predsednika, koji je više od 30 godina u vrhu slovenačke politike – najobičnija farsa.

 

TAJNO ODOBRENJE DRŽAVNOG VRHA Podsetimo: brisanje ljudi je sprovedeno tajno, na osnovu odobrenja najvišeg državnog rukovodstva tek osamostaljene Slovenije. Čitavu deceniju kasnije otkriveno je da je anuliranje nepoželjnog stanovništva, među kojim je prevladavalo ono srpskih korena, obavljeno u strogoj konspiraciji u noći 26. februara 1992. godine. Tada je, prema nezvaničnim podacima kojima raspolažu nevladine organizacije, izbrisano nekoliko desetina hiljada ljudi; pominjan je podatak od 50 do 60 hiljada, pretežno „južnjaka“, mada je bilo i nekoliko desetina Slovenaca koji su imali „peh“ da su se u vreme SFRJ rodili van (tada republičkih) granica Slovenije.

Potkraj prve decenije 21. veka postignut je konsenzus unutar države da se statistika svede na broj od 25.671 izbrisanih duša. Izbrojano je da je država preko noći perfidno „precrtala“ 14.775 muškaraca, 10.896 žena i čak 5.360 dece. Sve to je sprovedeno bez ikakvog pravnog postupka, a žrtve o „izbrisu“ nisu dobile nikakvo obaveštenje, niti su imale pravo žalbe. Ceo „proces“ je obavljen u tišini, kompjuterski, upotrebom komande SPT („promena statusa stranca“). Komanda je bila osmišljena kako bi se u slučaju promene mesta boravka nekog stranca, naopaki podaci ispravili adekvatnim. Ali u slučaju izbrisanih je smišljeno primenjena obrnuta procedura pa je, do tada državnim organima odlično poznato, tačno mesto boravka u Sloveniji pojedinaca poreklom iz neke od dotadašnjih jugoslovenskih republika – to boravište izbrisano, pukim pritiskom na dugme na tastaturi.

U operaciju su bili uključeni malobrojni organizatori na visokim državnim funkcijama, dok su „brisanje“ na terenu sprovodili mnogobrojni izvođači, što službenici po opštinama, što policajci uz logističku podršku kompjuterskih stručnjaka koji su slovenačkoj policiji u program upisali svojevrsnu „kvaku 22“ u obliku „napomene“ da zvaničnim organima, počev od 26. februara 1992. godine pa dalje – više „nije poznato“ prebivalište onih koji su izbrisani.

 

PRAVNI AMBIS Tako su svi oni, i odrasli i maloletna deca (i bebe), bez razlike, koji se iz različitih razloga ili neznanja nisu blagovremeno „odlučili da sebe prevedu u slovenačko državljanstvo“, zahvaljujući odluci slovenačke vlade u kojoj su sedeli, između ostalih, tada ministar odbrane Janez Janša, ministar policije Igor Bavčar, premijer Alojz Peterle – zbog pogrešnog porekla brisanjem iz državnih knjiga najednom pretvoreni u obespravljene i ojađene individue, čak zatočenike unutar granica Slovenije, bez mogućnosti da iz nje izađu.

Ukratko, svi oni koji nisu zamolili novu vlast da ih primi u slovenačko državljanstvo bili su osuđeni na pravni nestanak s lica zemlje i pad u birokratski ambis novouspostavljene države. Drugi stranci (oni iz „zapadnih“ država Evrope), koji su se našli u istom položaju, nisu stradali jer ih je kompjuterski program vešto „preskočio“.

Opisana ksenofobična politika eliminacije neželjenih stanovnika bila je obavljena isključivo na osnovu krvi: ko je bio neslovenac (termin koji je u Sloveniji u svakodnevnoj upotrebi), a poreklom s juga nekadašnje zajedničke države, taj je bio izbrisan. Sve to se događalo u senci ratnih sukoba koji su buktali na prostoru SFRJ, pa se u ratnom metežu taj slovenački „administrativni problem“ isprva i nije činio akutnim s tačke gledišta raznoraznih boraca za ljudska prava. Sve do presude ESLJP.

 

SLUČAJ SRBINA DRAGOMIRA PETRONJIĆA Mnogo godina kasnije su iz skrovitih državnih arhiva procureli dokumenti koji su bili temelj za brisanje ljudi. Tada je otkriveno da je „izbris“ (u slovenačkoj terminologiji) bio posledica neustavnih odredaba Zakona o strancima usvojenog 1991. i njegovog rigidnog sprovođenja u praksi iako je bio u koliziji ne samo s domaćim ustavom nego i s međunarodnim propisima. Zakonodavac je naprosto „zaboravio“ da propiše kako građani iz drugih republika SFRJ mogu da produže boravak u Sloveniji ukoliko se nisu odrekli zavičajnog državljanstva, a nisu primili ono slovenačko. Gubitak stalnog boravka rezultirao je uništavanjem svih (iako formalno važećih) dokumenata, a to je povlačilo gubitak svih socijalnih i drugih prava; slovenački državni organi su izbrisanima na svim mogućim šalterima (gde bi se obreli nekim drugim poslom, recimo – da uzmu krštenicu za tek rođenu bebu ili registruju auto) oduzimali i bušenjem uništavali zapravo validna dokumenta: ličnu kartu, pasoš, vozačku dozvolu… Bez važećih ličnih dokumenata postalo je nevažeće i sve ostalo, na primer vlasništvo stana ili automobila, izbrisanim penzionerima je obustavljena isplata penzija, niko od izbrisanih nije mogao da podigne ni (svoj!) novac u banci… Rečju – prestala su da važe sva stečena prava.

Dokumentovani su i slučajevi „izbrisanih“ koje su slovenačke vlasti u vreme ratnih sukoba u Hrvatskoj deportovale iz Slovenije put Zagreba, pod izgovorom da moraju da „srede papire u matičnim zemljama“.

Tu je posebno brutalan slučaj Srbina Dragomira Petronjića, mladića poreklom iz Prijedora, civila, radnika koji je svoj životni vek proveo u Sloveniji a koji je odlukom sudije u Celju deportovan u Hrvatsku septembra 1992. godine. Petronjićevi posmrtni ostaci, na kojima su bili vidljivi tragovi mučenja, zajedno s užetom kojim su mu uoči likvidacije bile vezane ruke – predati su njegovim roditeljima, sestrama i ćerki 15 godina nakon „nestanka“ iz Celja pošto su pronađeni u neobeleženoj masovnoj grobnici u BiH.

 

PITANJE ODGOVORNOSTI Posebna ironija je da u Sloveniji do dana današnjeg nije pokrenuta javna rasprava o onima koji su odgovorni za brisanje ljudi. Prvaci slovenačke političke desnice još uvek snažno brane čin brisanja, a sve izbrisane žigošu kao oficire i pripadnike zločinačke i neprijateljske, srpske JNA, uprkos činjenici da podaci govore suprotno. Među izbrisanima je bilo najviše pripadnika srpskog naroda (60 odsto), a od zvanično priznatog broja (25.671) tek nekoliko procenata je „otpalo“ na penzionisane oficire JNA; ostali su bili ljudi svih profila i zanimanja, od čistačica, bankarskih službenica, preko ratara, pesnika, konobara, arheologa… Do novorođenčadi.

Ali za aktuelnu slovenačku vladu, koju ponovo vodi prvak desnice Janez Janša i u kojoj ponovo sede političari koji u slovenačkoj verziji „etničkog čišćenja“ ne vide ništa sporno, problem izbrisanih je stavljen ad acta, o čemu svedoči i portal slovenačkog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP). Na upite medija hoće li se i premijer pridružiti Pahorovom izvinjenju izbrisanima, Janša se zavio u muk.

Ne treba zaboraviti ni da je predsednik slovenačke vlade u vreme brisanja ljudi bio političar iz redova demohrišćana, posle toga dugi niz godina poslanik u Evropskom parlamentu – Alojz Peterle, koji takođe delikt brisanja ljudi nikada nije osudio niti se za to pokajao.

Ministar policije u vreme „izbrisa“ je potonji tajkun Igor Bavčar, koji je raznim malverzacijama potopio nekada paradni „Istrabenc“, zbog čega je dobio višegodišnju zatvorsku kaznu. (Sudbina je htela da vest o tome da će Bavčar biti prevremeno pušten iz zatvora padne baš na 30. godišnjicu „izbrisa“.) Na čelu Slovenije se 1992. i još godinama kasnije nalazio predsednik Milan Kučan…

Retki glasovi razuma godinama upozoravaju javnost i politiku da je sve to sramota i ljaga na imidžu mlade slovenačke države, ali su utišani od strane razgoropađene većine koja strahuje da bi isplata i jednog centa odštete izbrisanima iz državne kase – osakatila davanja za domaći, slovenački rod.

 

„KRIVICU NE MOŽETE DA IZBRIŠETE“ To je pisalo na jednom od plakata na protestu u Ljubljani povodom 30-godišnjice brisanja. Kao gorka moralna uteha izbrisanima ostaje samo presuda Evropskog suda za ljudska prava od 13. oktobra 2010. godine u kojoj piše da je „Slovenija kršila Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava“.

Problematika „izbrisa“ je danas dovedena do apsurda posebno jer se Slovenija upinje da je u EU i u svetu prepoznaju kao uzor zemljama Balkana, iako je svojim postupcima u slučaju izbrisanih nekažnjeno kršila međunarodno pravo. Da sve bude gore, ovogodišnja otužna godišnjica razotkrila je da u državi i dalje živi oko 20 izbrisanih ljudi koji ni tri decenije kasnije nemaju privremeni ni stalni boravak, ni državljanstvo, a time ni bilo kakva prava. I sve to uprkos činjenici da se Slovenija međunarodnim ugovorima obavezala da će sprečiti apatridnost.

Ništa manje poražavajuće je i saznanje da je svega petina, tačnije samo 5.777 ljudi uspelo da se provuče kroz birokratski lavirint slovenačkih propisa koji „uređuju“ pitanje „izbrisa“ i podnese zahtev za odštetu. Otuda izvinjenje aktuelnog predsednika Slovenije nije vredno ni papira na kome je napisano, a slovenačko brisanje ljudi ostaje neizbrisiva sramota na fasadi slovenačke države.

[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *