ЗЕЛЕНСКИ, ШЕКСПИР И ЧЕРЧИЛ У ПАРЛАМЕНТУ

БРИТАНСКИ ПОГЛЕД НА ИСТОК

Театар апсурда: у британском парламенту је шекспировски надахнутим монологом наступио бивши комичар у роли политичара у улози војника. Цитирао је Черчила

За почетак овог прегледа менталног стања, пре свега, британског грађанства подсетимо се да смо управо изашли из двогодишњег периода страховитих друштвених и психолошких ломова узрокованих пандемијом и индустријом страха. Што се саме короне тиче, ту ствари постају све јасније, но овде нас занима пропагандна страна тог подухвата. Како документовано доказује енглеска новинарка Лора Додсворт у књизи „Стање (Држава) страха“ (A State of Fear), британска влада је сасвим свесно употребила све пропагандне механизме који јој стоје на располагању у случају рата. Имали смо, дакле, случај тоталне ратне хистерије и панике проузроковане психолошком манипулацијом становништва. После две године пандемије, када се корона већ добрано повлачила, коначно је стигла и та дуго ишчекивана и прижељкивана инвазија. Руси нападају Украјину, па самим тим и Европу и европске вредности. Нико не зна шта су то европске вредности, но то сада није ни битно. Руси, ти Татари, Монголи, варвари, они други, нападају их.

Све агенције, војне, полицијске и информативних и јавних служби су поново похрлиле да помогну индустрији страха. Психолошко застрашивање, обесмишљавање веродостојних података и деконтекстуализација догађаја достижу нове врхунце. Живимо у вечној и бесмисленој садашњости. Ево неколико примера.

 [restrict]

СВАЂАЊЕ ДВА ОКА У ГЛАВИ Путин се труди да завади руски и украјински народ. Неће му то поћи за руком – тврди новинар Алекс Халберстад у „Гардијану“ од 12 марта. На основу чега он ово тврди, требало би да се запита сваки читалац. Да видимо. Деда и тата новинара су украјинско-руског порекла и нису говорили међусобно 30 година. Деда је био један од Стаљинових личних стражара и умро је пре петнаестак година.

Украјинци и Руси имају много тога заједничког у историји и култури, око 11 милиона Украјинаца има рођаке у Русији, ова два народа и Јевреји су лепо и сложно живели у оквиру Совјетског Савеза. Новинар је на југу земље, ту негде око Одесе и Херсона проводио лета и било му је лепо.

Путин је потценио ове блиске везе а преценио је сопствену пропаганду која никако не успева да натера Русе да омрзну Украјинце. А Путинову шокантну тврдњу да украјински председник Зеленски, који је иначе Јеврејин, штити нацисте и да је одговоран за геноцид (под знацима навода – геноцид) нико у Русији не узима за озбиљно.

Има још. Расписао се Халберстад.

У својој усамљености, параноји и склоности ка садизму (опс!) Путин све више почиње да личи на Стаљина током последњих година живота (деда му ваљда причао – за Стаљина). Ако Путин преживи овај рат (сасвим епски речено), његова ће земља бити налик Стаљиновој – изолована, тоталитарна и економски слаба.

Руси, пише даље Халберстад, могу сад да бирају између будућности (Џо Бајден, ваљда) и прошлости (Јосиф Висарионович). Све је у њиховим рукама.

Пред смрт деда Василиј се поверио унуку, а сада новинару „Њујорк тајмса“: „Био сам престрашен сваки божји дан.“ Морао је да убија и врши злочине по Стаљиновим наређењима, објашњава новинар.

И још, констатује Халберстад у чуду, Кремљ чак иде дотле да хоће да забрани фејсбук и твитер. Невероватно, мислимо се ми. Како онда уопште доћи до „праве“ истине?

Јасно је одакле ово надахнуто писаније долази и куда води. Алекс Халберстад је сарадник „Њујорк тајмса“, а текст је пренео британски „Гардијан“ тако да смо једним ударцем успели да убијемо две муве. Ово је пропаганда која се свакодневно сервира западним потрошачима у малим, средњим, великим, жутим, шареним и ултраљубичастим дозама. Какофонија је заглушујућа и готово неиздржива, једноумље потпуно.

Ако се можда ипак надате да у пропаганди мора бити бар мрвица истине, онда сте свакако доста старомодни и мораћемо да вас разочарамо. Халберстад је изнео тврдњу да председник Русије жели да завади два народа. Каже руска пропаганда је на то фокусирана. Није навео конкретне материјалне доказе за такву тврдњу вероватно стога што их нема. Напротив, Путин је више пута (100, рецимо) истакао да су Украјинци братски и близак народ и да Руси треба да с њима изграде будући, заједнички живот. Значи, то за антиукрајинску хистерију је измислио, вероватно, на основу културолошко-историјске матрице која од западних колонијалних сила већ вековима захтева да жртве свог криминалног деловања представљају као нељуде које није грех преварити, поробити, оробити, утамничити, опљачкати, купити и продати, убити, бомбардовати, тровати или изгладњивати. Једном речју, цивилизовати.

Кад смо већ код тога, ево шта пре неки дан каже на ту тему чувени енглески глумац и писац Ален Бенет. Био је то интервју дат четвртом програму радио Би-Би-Сија где на питање: „У чему су Енглези најбољи?“, Бенет одговара: „Ја сам Енглез и ја сам лицемер, у томе смо најбољи.“

Но да се вратимо на наш чланак. Намера аутора и уредништва је, очигледно, била да нам наметну идеју да постоје и добри Руси који су против Путина и да таквима треба помоћи да… изведу револуцију попут оне 1917? Преврат попут Мајдана у Кијеву 2014? Било шта од тога, није битно – било шта! Само да руше.

Нема нациста у Украјини, каже Халберстад. То вероватно заснива на дединим причама из 1945. Деда умро па није било више кога да му прича о спаљивању људи у Одеси, тенковима у Мариупољу 2014. и рату који у Донбасу траје осам година. Штета.

На велику жалост овог новинара, 2019. године је 40 чланова америчког конгреса из Демократске партије потписало писмо којим се тражи да се неонацистички батаљон Азов прогласи за терористичку организацију. Ту се даље објашњава да Азов у своје редове радо прима неонацисте и да су Уједињене нације пописале и документовале злочине против човечности ове јединице, као и да је Брентон Тарант, новозеландски масовни убица из Крајстчерча, обучаван од стране ове организације. Међутим, новинар „Њујорк тајмса“ и „Гардијана“ не бави се оваквим ситницама. Он не чита нити истражује, очигледно. Он се сећа деде, а деде више нема. Подсетимо да су ова два листа, „Њујорк тајмс“ и „Гардијан“ перјанице слободарске Америке и Британије. То су дневне новине које су некада красили професионализам и истраживачко новинарство. Или, можда, не? Можда је одувек било овако само ми нисмо примећивали, јер није било интернета, телефона с камерама и друштвених мрежа?

 

БОСНА, МУСЛИМАНСКА ЗЕМЉА Ваш дописник се сећа почетка рата у Босни и првог чланка који је на ту тему објављен у једним новозеландским новинама, „Нелсон ивнинг мејлу“. Година је 1992, а уводна реченица из пера уредника почиње овако: „Босна, у којој 80% становништва чине муслимани“. После тога, знате, можете до миле воље исправљати криве Дрине, али је немогуће објаснити некоме тамо доле јужно и још јужније или било где другде, зашто, на пример, ти босански Срби хоће пола територије Босне и зашто су они уопште ту и зашто не оду својим кућама. Питање се поставља одакле је тај уредник „Нелсон ивнинг мејла“ нашао тај потпуно нетачни податак. Није у књигама, сигурно. Нашао га је у агенцијској вести која му је послата из Њујорка или Лондона. Централа му је дала инструкције и онда га пустила на испашу. Ливада лепа, зелена, добро ограђена, има и ‘ладовине да се нађе, ту је и појило… шта ћеш више, боље и лепше. Да будемо фер према дотичном уреднику, када му је потписник ових редова послао писмо и указао на бројне грешке у чланку, уредник га је позвао да исприча своју страну приче. Био је то интервју који је објављен на истим тим страницама неколико дана касније. Кап у океану. Али ипак…

Но сигурно најспектакуларнији догађај у протеклих неколико недеља је био говор украјинског председника Зеленског у британском парламенту. Пре свега, није обичај да се страни државници обраћају парламенту. У овом случају било је то организовано путем видео-линка и Зеленски се појавио у зеленој, војној мајици на великом платну. Парламент је био попуњен до последњег места, па и преко тога јер су ти били чланови оба дома.

Нећемо свакако пропустити да споменемо како је дан пре тога у истом том парламенту један посланик устао да говори о нежељеним последицама корона вакцина. У сали је било можда пет-шест колега који су прчкали по телефонима. Када је говорник споменуо реч смртност у контексту вакцина, двоје од тих пет је устало и напустило салу. То су ти посланици, у случају да је некоме промакло, које ми грађани бирамо да штите наше интересе.

Зеленски је пак привукао много више пажње, што је и логично, човек је професионални глумац а и тема обећава: Британци и Украјинци уједињени против Руса. Неколико векова се чекало на тај тренутак.

Председник Украјине је своје историјско (Би-Би-Си, „Гардијан“…) обраћање почео тако што је учтиво захвалио присутнима па кренуо да говори о тих 13 дана рата колико их је било у том тренутку. Издвојићемо као илустрацију неколико момената: „Ми нећемо да изгубимо нашу земљу и борићемо се исто као што смо се борили против нациста у Другом светском рату“, „Руска артиљерија је почела да нас гађа од првог дана, и авијација, и ракете“, „Терор је усмерен на нас и нашу децу, наше градове“.

„Шестог дана су руске ракете пале на Баби Јар, свето место где су нацисти убили на хиљаде људи, а сада те људе 80 година касније и Руси нападају. Осмог дана су погодили атомску централу и тада је свима постало јасно да је ово терор уперен против свих нас. Деветог дана смо сазнали да нам НАТО неће притећи у помоћ а десетог дана су Украјинци почели да протестују и да голим рукама заустављају руске тенкове. Онда су Руси наставили да гађају градове и болнице. У првих 12 дана рата Руси су изгубили више од десет хиљада војника и једног генерала, мислили смо да ће се опаметити. Тринаестог дана је у Мариуопољу страдало дете. Зауставили су проток хране и воде, људи су почели да паниче. Преко педесеторо деце је убијено а ми се и даље боримо против хеликоптера и ракета“, тврдио је Зеленски.

„Нама се сада намеће питање, бити или не бити (Шекспир). Борићемо се до краја, на мору, у ваздуху, у шумама, по пољима, на обалама и на улицама (парафраза Черчила). Хвала вам на свој помоћи и још вас молим да означите Русију као терористичку државу. Слава Украјини и слава Великој Британији“, узвикнуо је на крају украјински председник Зеленски и био испраћен дуготрајним аплаузом.

Британски независни коментатори овај догађај називају националном срамотом, а углавном се сви слажу да су говор написале можда и здруженим снагама и с великим надахнућем колеге из британске тајне службе MI6 и америчке CIA – примећује бивши амерички обавештајац, а сада коментатор Скот Ритер.

Шкотски политичар и публициста Џорџ Галовеј је приметио да је последњи пут читав парламент устао и аплаудирао када се Тони Блер опраштао. Само је један човек остао да седи, описује себе и свој дисидентски статус Галовеј, па додаје да се сада после крваве инвазије на Ирак и милион мртвих ти исти више не смеју и не аплаудирају ратном злочинцу Блеру.

Додајмо да је Зеленски на овој својој мини-турнеји 5. марта гостовао и на сцени америчког сената, где је молио да Америка или затвори ваздушни простор Украјине, или/и да им пошаље источноевропске борбене авионе. Но колико видимо ни та мисија није било превише успешна.

 

ИРАЧКИ ПРЕСЕДАН Да је враг однео шалу показао је, међутим, један скорији догађај. Руси су наиме на украјинској територији нашли и преузели неколико америчких лабораторија за биолошка истраживања. Сада саопштавају да су у њима нашли свашта, од куге до колере, па укруг. Све забрањено међународним споразумима.

Британци и Американци кукају на сав глас на ову одвратну руску пропаганду. Типично, кажу, увек друге оптужују за оно што они сами раде. Наравно, примећујемо ми, ево и примера. Американци и Британци су под лажним и изговором напали Ирак, убили милион људи и уништили политичку и сваку другу структуру земље. Најављеног оружја за масовно уништење није било, после су морали и сами то да признају. Само празни хангари. А милион људи страдало. Садам може за петнаест минута да погоди Лондон хемијским оружјем, уверавао нас је Блер.

Поставља се сада питање, ако су западњаци већ направили тај преседан где се инвазијом спречавају развој и употреба оружја за масовно уништење, онда и Руси могу да се позову на исти casus belli приликом уласка у Украјину. Ух, проблемима никад краја. Сад су се поводом тог случаја и Кинези јавили, само нам је то требало. Савет безбедности расправља.

И да ствар буде још гора, чувена Викторија Нуланд („ј***ш ЕУ“ колачићи на Мајдану 2014), помоћник америчког државног секретара за Европу, на саслушању у америчком сенату је признала, под заклетвом, да има тамо неких, „како да кажем… можда не баш погона за развој оружја, али биоистраживачких центара, да“. Дакле, ствар семантике, није шија него врат. Лабораторија има и њих је финансирала Америка. На руској граници. Мора да има везе с туризмом у том делу света.

Онда су сви у нападу панике почели да призивају у помоћ армију „независних“ „фектчекера“. Да ли је основана руска бојазан да су те лабораторије развијале биолошко оружје које би могло да буде употребљено против Русије? Ма не, одговарају они углас како на Би-Би-Сију, тако и у „Гардијану“, „Телеграфу“… Таман посла. Биолошко оружје против специфичних етничких група, на пример против Руса? „Ма не! Одакле вам уопште таква идеја?“, кажу ови поуздани прегаоци истине, поштења и врлине.

Да закључимо, Садам Хусеин и Ирак нису имали оружје за масовно уништење због ког су нападнути и рашчеречени. Овде у Украјини лабораторија изгледа да има и неке су пале Русима у шаке са све пропратном документацијом. А Руси знају да читају научне радове и дневнике експеримената. О, да, умеју.

Како бисмо употпунили ову суморну слику острвске стварности, треба свакако да споменемо и невиђени степен нетрпељивости према Русима и свему што је руско. Од композитора Чајковског и диригента Гергијева (у Немачкој, али иста кухиња), до балерина, уметника, богаташа којима се забрањује пословање, одузима имовина (!!!) и професора универзитета којима се забрањује сарадња с руским колегама према којима се отворено води потпуно расистичка политика – крив си што си Рус! Ко се сећа како је било бити Србином у западном свету 1990-их зна о чему причамо. Само сада пута сто. Тренирали су на Садаму, Гадафију, Асаду, Мадуру, Путину већ неко време… уигран је то тим.

Кажу руске колеге да им пријатељи и рођаци лете за Москву преко Београда, Ер Србијом. Захваљују. Влада Британије нуди 350 фунти помоћи да приватни грађани угосте украјинског избеглицу. За Русе погођене ратним дејствима нема никакве помоћи. Њима се помаже преко пријатељских веза. И разговором. Ваш дописник је доста тражен ових дана, како би објаснио наше балканско искуство у овим ситуацијама.

Но за разлику од нашег искуства с тоталном демонизацијом свега српског несрећних 1990- -их, ми сада имамо видео-канале, друштвене мреже, мобилне телефоне с камерама којима се документује стварност. Када нам Халберстад каже да у Украјини нема нациста, ми погледамо фотографије и видео-снимке наоружаних људи са свастикама и СС симболима. А ко су ови? Питамо. Извиђачи?

И за крај, ко је из ове две године успео да изађе релативно нормалан с етикетама попут, на пример, проруски антиваксер њему ни овогодишња песма Евровизије неће тешко пасти. А можда и победимо? Никад се не зна.

 [/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *