ЗЕЧЕВИЗИЈА – СРПСКИ ВИТЕЗ И МИГРАНТСКА ЗВЕЗДА

Актуелни Бановић Страхиња није случајно одабран да отвори јубиларни Фест: спојио је готово све подобне моменте за наступ на гала подијумима светских фестивала (у Београд долази као добитник гран-прија и још две званичне награде у Карловим Варима) и престижна признања, за која је већ виђен, јер је смишљан и прављен да задовољи најновији диктат политичке коректности Холивуда и припадајућих му мејнстрим медија

Педесети Фест започео је парадоксалним подсећањем на једног од светлих ликова српске епике Бановић Срахињу и његово нарочито место у нашем народном предању. Кад кажем парадоксалним, мислим пре свега на чињеницу да се српски народни јунак у филму Стефана Арсенијевића Бановић Страхиња појављује као – црнац из Подсахарске Африке. Али контроверзе прате Страхињића Бана још од оне 1822, када је песму о њему чуо и записао Вук Караџић од гуслара Милије старином од Колашина и сасвим необичног завршетка ове баладе, која од Гетеа до данас подстиче различита читања наше фолклорне тековине. Вратићемо се на ову тему тек пошто констатујемо да актуелни Бановић Страхиња није случајно одабран да отвори јубиларни Фест: спојио је готово све подобне моменте за наступ на гала подијумима светских фестивала (у Београд долази као добитник гран-прија и још две званичне награде у Карловим Варима) и престижна признања, за која је већ виђен, јер је смишљан и прављен да задовољи најновији диктат политичке коректности Холивуда и припадајућих му мејнстрим медија. Главни јунаци филма, „инспирисани“ јунацима српске средњовековне епике Бановић Страхињом и његовом невјерном љубом, ћерком Југ Богдана и сестром девет Југовића, јесу Африканци, понижени и дискриминсани у свету безличних и углавном безначајних Срба, Мађара и других једва видљивих актера овог збивања. Тематски оквир је актуелна „балканска рута“, место радње мигрантски кампови у Србији, Мађарској и Аустрији (снимано у Литванији), актери такође афроазијске избеглице различитих фела и намера, ако се не рачунају дивљи таксисти, полиција и хуманитарци, такође уобичајени ликови из овог мутљага. Конструкт готово идеалан за отварање другосрбијанске феште, уз спотлајте, брејкденс и сликање на црвеном тепиху. (Све ово се догађа вече после почетка рата у Украјини, али то није имало нарочитог утицаја: избеглице, ако се појаве из супротног, потпуно неочекиваног смера, биће друге боје.)

[restrict]
Бановић Страхиња, режија Стефан Арсенијевић, Србија–Француска–Бугарска–Литванија, 2021

ЦРНИ КОДЕКС Као што знамо, на делу је нови холивудски и светски кодекс расне и сваке друге супремације свих раса над белом, бившом колонијалном и експлоататорском. У сваком „европском“ или „класичном сижеу“ тамнопути морају преузети главне улоге, од Ноја до Аврама и архангела Михаила и од Есхила до Шекспира. У прошлом броју Печата могли сте да прочитате како је овогодишњи Златни глобус, некад престижна холивудска награда блиска Оскару, готово пропао и није био јавно телевизијски преношен јер није био „довољно црн“. Од пре пада Трампа у пословању индустрије забаве, а нарочито Оскара, завладао је политички кодекс дубоке државе који озбиљно прети да уведе расну доминацију црнаца у филму и другде. На делу су опасна и ригидна правила, иза којих стоји терор неолибералног тоталитаризма о коме је већ било речи и који гледамо на делу последњих година. Стога је и јасно зашто је Арсенијевићев српски средњовековни витез црнац и зашто је наслов филма Бановић Страхиња, иако са српском народном поезијом благе везе нема, чак јој и противречи. Уосталом, филм се тако зове само у Србији (у његовом англосаксонском ака и не помиње се ишта српско). Нова правила су имплементирана без остатка.

ЗАТАМЊЕНА ОПТИКА Сиже овог филма је стереотипан, али сасвим упрошћен драматуршки оквир „љубавног троугла“. Уместо да остане у Србији, коју је Страхиња (право име му је Самита) одабрао за трајно место боравка, његова незадовољна љуба (право име Абабуо) одлази са Сиријцем, који сигурно добија пролаз за Енглеску, пошто није економски него политички мигрант, наводна жртва Асадовог режима, дакле „борац за слободу“ према класификацији западних НВО. (Тај успут извикује громогласне мантре да мигранти из Сирије не беже од Исламске државе и америчког бомбардовања него од диктатора из Дамаска и друге набубане фразетине из брошура за добијање дозволе боравка.) Страхиња напушта мали фудбалски клуб у коме је почео да игра у Београду и полази озлоглашеном „балканском рутом“ у потрази за вољеном женом, пронађе је, али она неће да му се врати, јер је уобразила да ће постати глумица у Лондону. Суморни пејзажи и додатно црнило преовлађујући су тонови овог скученог, заиста безнадежног света, пре свега у духовном и творачком смислу. Нема овде великих мана, али нема ни неке нарочите уметности; радња је равнолинијска и проста, режија осредња, затамњена оптика (награда за камеру у Карловим Варима) шуња се у тражењу драмског чворишта кога нема, глума је анемична и повремено банална (такође награђена на истом фестивалу). И то је, углавном, све. Трунку емоције не ствара овај филм, који и те како рачуна с осећањима и емпатијом.

Главна поента Бановић Страхиње је, међутим, иницијално изненађење, што не пропуштају да констатују и критичари, наведени у Фестовом каталогу. Један каже „изненађујући концепт“, други „изненађујући спој савремене избегличке приче и средњовековне српске песме“. И сам сâм био изненађен и то жестоко кад сам увидео да никаквог ни логичког нити поетског „споја између савремене избегличке приче и средњовековне српске песме“ – нема! Осим што се ту и тамо цитира покоји стих из бесмртног десетерца који је записао и на свијет издао Вук Караџић, а доцнији историчари књижевности сврстали у „Преткосовски циклус“, ништа се у овом филму органски не везује за радњу, нити се из споја епског и савременог рађају филмска метафора или метонимија. Супстанца средњовековне епике и филмски призори немају везе једни с другим и не да се не прожимају него засебно „висе у ваздуху“, а често, богами, међусобно противрече. Али ни из овог се не рађа креативан парадокс, ни поетска антитеза, нити откриће неког откаченог знака. Ништа. Од свега остају крхотине сижеа које не творе никакав контекст, безлични off који покушава да упути на удаљени изворник, али не и на трагичку радњу, поготово не на кључна значења преокрета и патоса у овој представи. Чиме је Страхињићу Бане Стефана Арсенијевића уопште инспирисао?

Стефан Арсенијевић

НЕТКО БЈЕШЕ СТРАХИНИЋУ БАНЕ Бановић Страхиња јесте драгуљ српске епике, с богатством значења која већ два века привлаче умове од Гетеа до Михиза и Саше Петровића. Горостасни лик главног јунака дефинисан је већ у првом стиху песме, чиме се исказују његова величина и јединственост, као и херојска, готово оријашка моћ. Он се у мегдану с обесним Турчином неће само осветити за повређену част него ће и неверној жени, која га је својевољно и преварила и у двобоју помогла свом љубавнику – опростити. То је запрепастило оца и браћу љубе Анђелије – митске Југовиће и десетог старог Југ Богдана – али и низ доцнијих читача ове песме. Гете и његов покровитељ, вајмарски кнез, иначе одушевљени поетском силом ове српске витешке баладе, коју су читали у преводу Вилхелма Герхарда, питали су се да ли се овде поткрала каква грешка, да ли је дошло до некакве забуне, јер такав завршетак делује нелогично, у најмању руку неочекивано. А били су хуманисти савременог им света. Како им се могло одговорити осим да је у питању сложен композит српског појма о витештву, оно што је доцније тачније објаснио Јован Деретић: „Од свих наших јуначких песама ова је највише психолошки продубљена, најближа савременом читаоцу и модерном поимању света.“ Свевременост и психолошка мотивација овог поступка потичу, међутим, од дубљег разумевања етике, која карактерише витештво у првобитном српском искуству, које је далеко старије и од Косова и сеже до индоевропске или, каже познавалац ове материје Александар Лома, праиндоевропске старине. Истражујући у свом фасцинантном делу Пракосово етимологију речи господин, Лома прониче у прастари, аријски смисао овог назива, одакле потичу и многе особине витеза, усамљеног ратника господског рода и имена, нарочитог става и држања, обичаја и наслеђених завета, којих се држи по цену живота. Цео његов живот и није друго до ритуално испуњавање ових начела. По томе се, а не по опсегу земаљске моћи, познаје прави витез. Ни свештеник, ни сизерен га на то не подсећају, он ратнички образ држи лично, потпуно сам и за себе, он га је дубоко свестан и испуниће га без обзира на цену. Уз част, понос, храброст, бојну вештину и верност, спада овде и великодушност. Безброј примера из српске историје до свакодневне праксе сведочи о великодушности као иманентној супстанци српског витештва (од тога само у Великом рату 1914–1918. можемо да наведемо сијасет у спору с онима који у српским – ! – филмовима приказују како српски војник убија ратне заробљенике). Ето ту врхунску особину Бановић Страхиње – великодушност као лични и колективни, па и митски чин! – нису могли да разумеју ни Гете ни вајмарски кнез, а како ће тек Стефан Арсенијевић и његов весели Самита из Подсахарске Африке, који нам изводе један сасвим другачији, дибидус мигрантски крај.

МИГРАНТИ И КОСОВО Али пре него што вам то допричам, желим да подсетим како је 1981. поступио Александар Саша Петровић у свом сценарију за филм Бановић Страхиња (који му је Броз одузео и предао на извршење хрватском редитељу Ватрославу Мимици). Саша је добро разумео митски витешки завет. У уводном тексту за филм написао је да је 1389. у Косовском боју изгинуло цело српско племство, тако је Србија остала без јунака, ко што бјеше Страхинићу Бане, и стога временом подлегла судбини. У завршници Мимичиног филма Југ Богдан, Страхињин таст, осуђује своју кћер на ритуално ослепљење, које би усијаним мачем требало да изврши сам издани витез и муж. Држећи високо изнад њене главе усијано сечиво, у Страхињи проври вртлог емоција, сукобе се страсти и он спусти мач, узме Анђу за руку и одведе је кући. Нека неко каже да је победила љубав, а не витешка великодушност, биће и он у праву, као што је у праву Деретић када се позива на савремено и модерно поимање света. Па нека и љубав игра улогу у древном херојском завету, чиме он постаје дубљи, човечнији.

У финалу Арсенијевићевог филма Самиту приведу побеснелу Абабуо, којој прети депортација (Европска унија, владавина права). Довољно је да овај Страхинић само потврди да му је то жена па да је пусте. Он изјави да не зна ко је она и окреће јој леђа као да је никада у животу видео није. Такав је адет модерног, мигрантског света, лишеног застарелих осећања; потпуно супротно смислу и бићу витешке етичке вертикале. Остаје, међутим, питање: шта је требало Арсенијевићу да меша у свој мигрантски игроказ старог косовског велможу и његов морал? Шта су му требали главни ликови и наслов овог филма? А нема у њему баш ничега осим чињенице да ликове наше косовске прошлости замењују – тамнопути Африканци! То је Арсенијевићу, жиријима и припадајућој критици доста да филм прогласе изванредним, генијалним, шампионским! За Оскара! Покондирена друга Србија је ван себе од среће и хрли преко црвеног тепиха. А самом Арсенијевићу сада још преостаје да клекне у парк преко пута Америчке филмске академије и у том положају чека прву следећу прилику.            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *