ЗАБРАЊЕНА РЕЧ

АГРЕСИЈА НА СРЈ, 23 ГОДИНЕ ПОСЛЕ – ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ 

Зашто је реч „агресија“, када се ради о злочину који је НАТО починио над СРЈ пре 23 године, забрањена у другосрбијанским круговима? Неки тек сада, да би ојачали своју осуду руске интервенције у Украјини, почињу стидљиво да је користе

Згражавају се домаћи натољуби свакодневно над бруталношћу руске „агресије“ у Украјини, али одбијају, или избегавају да исти термин употребе и када је у питању НАТО агресија извршена на Косову 1999. године и настављена окупацијом јужне српске покрајине до дана данашњег.

Не морамо за таквима да трагамо дубоко у прозападним партијама опозиције. Има их и у Српској напредној странци. Узмимо за пример Драгана Шормаза, ватреног вишедеценијског натољупца, шефа српске делегације у Парламентарној скупштини НАТО-а, човека за којег и пропагандни сервис америчког Конгреса, Радио Слободна Европа, тврди да је „другачији глас у Вучићевој странци“.

Тешко је, нећемо рећи немогуће, наћи Шормазову изјаву у којој се у истој реченици налазе речи „агресија“, „НАТО“ и „Србија“. Ми у том подухвату нисмо успели. Али јесмо врло лако нашли супротну тврдњу. „НАТО је одбрамбени савез, значи није агресивни савез“, рекао је он 30. јуна 2020. Ако њему 21 годину после НАТО агресије на СР Југославију, после Либије, или Авганистана, НАТО и даље представља одбрамбени, а не агресивни савез, онда ни 78 дана бомбардовања СРЈ никако није могла бити „агресија“ него само „интервенција“ и то вероватно за наше добро, а сад што ми то никако да схватимо, треба лечити. Да, лечити. Јер каже лепо Шормаз „требало би јавности то боље да представимо“ (18. април 2018).

А „слаба подршка српских грађана (чланству Србије у НАТО-у) последица је јаке пропаганде која се води против НАТО-а“ (3. новембар 2015), никако чињенице да су нам 78 дана испоручивали осиромашени уранијум и окупирали колевку. Али зато свакодневно трабуња о „руској агресији на Украјину“ и наслађује се свакој несрећи која руску војску тамо задеси.

 

ПОГЛЕД ИЗ САД С друге стране, мало другачији поглед на рат у Украјини има Скот Ритер, човек којег је чак и „Њујорк тајмс“ окарактерисао као „најгласнији и најкредибилнији“ скептични глас у вези с наводним ирачким програмом оружја за масовно уништавање (био је инспектор УН за оружје у Ираку 2003), тврди да је „Русија сатерана у ћошак и одговара на једини могући начин“.

„Ако знате било шта о руској војној доктрини, артиљерија је краљица ратишта. Концепт масивне припремне ватре претходи офанзивним операцијама и то је оно што руску армију чини најстрашнијом армијом у Европи. Овде није било масивне припремне ватре. Зашто? Русија не жели да убија цивиле, не жели да уништава инфраструктуру. Русија је себи одузела главну предност коју има“, рекао је Ритер, иначе бивши обавештајни официр америчког Маринског корпуса који је од 1991. до 1998. предводио обавештајни рад у оквиру мисије УН у потрази за ирачким оружјем за масовно уништавање. Иако је оставку на то место поднео још у септембру 1998. године јер су, како је тврдио, америчке власти (укључујући и ЦИА и тадашњу државну секретарку Мадлен Олбрајт) ометале рад Мисије УН више него Садам Хусеин, пред америчку инвазију на Ирак 2003. тврдио је да Ирак не поседује забрањено оружје, односно да је 90–95 посто тог арсенала уништено, а да оно што је преостало не представља никакву опасност.

„Друга ствар, Русија има застрашујуће могућности за електронско ратовање. Да је ово прави рат, Русија би укинула интернет, украјинска средства за комуникацију, Украјина би се нашла у мраку, нико ништа из ње не би чуо (…) У нормалној ратној ситуацији то би се све искључило, али Русија није. Знате зашто? Јер не желе да се Украјинци успаниче. Не желе да жене и деца седе у мраку и плаше се. Желе да они имају могућност да комуницирају са својим породицама, са својима вољенима. И то наноси штету Русији. Русија то плаћа крвљу. Њихови момци који гину, гину јер сада украјинска војска може да комуницира и организује отпор. Да су Руси стварно хтели да иду у рат, украјинска војска би била слепа и глува и гинула у великим бројевима. Руси не желе да убијају украјинске војнике. Желе да се они предају, да одустану“, рекао је Ритер.

„Знате шта би Америка радила у овој ситуацији? Видели смо то у Ираку. Знате кад су наши конвоји били на путу, прегазили би свако друго возило, митраљирали га. Тако ми наступамо, свом снагом. Мислите да би Американци свесно преузели губитке на себе да поштеде цивиле? Не, управо је супротно. Ми верујемо да су цивилне жртве колатерална штета у остваривању наших циљева. Ми бисмо таманили Украјинце, као што смо таманили Ирачане, као што смо таманили Авганистанце, јер нас је баш брига“, додао је Ритер истичући да руско понашање у овом рату никако не значи да и они не умеју да буду „брутални“. „Верујте ми, умеју то да буду, али чињеница је да ово није рат попут других. Овде је Русија ушла у братску словенску земљу, земљу која има дубоке историјске везе“, рекао је.

 

ПОГЛЕД НА КОСОВО Ритер се у интервјуу осврнуо и на агресију НАТО-а на СР Југославију, али на потпуно другачији начин од „нашег“ Шормаза и сличних њему. „Људи стално говоре да је Русија агресор, али они нису имали избора. Како називате наводно одбрамбени савез који лаже о својим намерама о неширењу у постхладноратовско време и онда прелази у офанзиву бомбардујући једну европску престоницу, Београд. Хоћу да кажем сви жале како је Кијев први бомбардован у Европи (од Другог светског рата). Не! НАТО је бомбардовао Београд без икаквог одобрења Савета безбедности, кршећи међународно право, чинећи оно за шта се данас оптужује Русија“, рекао је Ритер.

„НАТО је рекао не могу се стварати те независне државе Луганск и Доњецк. Могу, јер сте ви, људи, створили независну државу Косово, и оружјем је одвојили од Србије без икакве основе у међународном праву. Онда је НАТО почео да легитимизује нелегалну инвазију и окупацију Ирака (…) НАТО је отишао у Авганистан. Како је Организација северноатлантског споразума (пуно име НАТО) завршила у Авганистану? НАТО је бомбардовао Либију само да би остварио промену режима“, додао је.

И шта имамо када упоредимо ова два наратива? С једне стране човека којег чак и „Њујорк тајмс“, за који се слободно може рећи да је „службени гласник дубоке државе“, назива „моралним лицем Америке“, а с друге Драгана Шормаза (његово име можете заменити било којим другим из, нажалост, прешироког дијапазона домаћих натољуба) којем је НАТО агресија на СРЈ у најбољем случају била само „хуманитарна операција“, а у најгорем „заслужена акција опамећивања“ српског народа и његовог увођења у „свет“ по узусу маркетиншке кампање америчке амбасаде у Београду.

Играјући на емоцију коју Срби имају када им се помене НАТО агресија, они покушавају да нас убеде да је садашња операција Русије у Украјини исто то, да је Крим украјинско Косово и Метохија, али то није тачно и не може бити. О међународно-правним разликама присаједињења Крима Русији и косовске сецесије већ смо писали, па се нећемо освртати на то. Али ако смо већ жељни прављења паралела с Балканом, руска интервенција у Украјини би се могла упоредити само с интервенцијом коју је Србија, да је имала снаге, могла да изведе у Хрватској крајем јула 1995. године и спречи ужасне злочине хрватских снага у операцији „Олуја“. Ако је Русија данас у Украјини „агресор“, онда би то била и Србија да је кренула у Хрватску. За њих знамо да Србе и овако већ сматрају агресорима свуда и увек и из истих разлога агресором данас сматрају и Русију. Али када се говори о НАТО-у, реч „агресија“ је забрањена.

 [/restrict]